Радост Христове побједе над смрћу коју Црква прославља у овим данима, као да добија свог ”тамног двојника” оличеног у свакодневици која протиче као да Васкрсења уопште нема.
Трагично је то што често и ми, који чинимо Тијело Цркве, заглушујући пасхалну радост бригама овог свијета и обманом богатства (уп Мт. 13,22), водимо један ”упоредан” живот, независан и неосмишљен истином Васкрсења. Ниједан напад ”споља” не може да повриједи биће Цркве колико унутрашња трвења и изневјеравање њене истине и саборности од стране оних који конституишу њено тијело. Скоро читаву једну деценију смо провели у непотребним расправама између ”старог ” и ”новог”, често уз одсуство љубави и тактичности, без жеље да се чује и ”онај други”, што је, потпомогнуто теолошким релативистичким приступом, довело до тога да смо, можда и несвјесно и ненамјерно, ”казали Тајну непријатељима.” Тако смо данас свједоци дрског и најпрофанијег односа од стране злонамјерника према ономе у шта и анђели желе завирити (уп. 1Пт. 1,12). При томе се открива још један од парадокса неопатристичке епохе: оно што је највише афирмисано у теолошком дискурсу протеклих неколико деценија, добило је своје сурогате и као такво постало доминантно у пракси. Разлог томе је што проповијед о саборности, слободи, личности и заједници, није праћена личном жртвом. А управо се на темељу личне жртве (превасходно Христове а потом и свих вјерујућих) и подвига може изградити истински црквени саборни живот.
Саборност се не гради на униформности. Различити доживљаји, искуства и приступи су израз хришћанске слободе дјеце Божије (уп. Римљ. 8,21), али они свој значај и провјеру добијају у заједничком учешћу у Тајни Евхаристије као изразу јединства Цркве. Наша помјесна Црква живи и дјелује на простору неколико различитих држава, од којих свака има своје одређене посебности (у погледу законодавства, друштвеног и културног амбијента, демографске структуре и др.), те је немогуће постићи апсолутну усаглашеност по свим питањима која пред Цркву искрсавају. Али, када је ријеч о суштинским питањима, од којих је свакако најзначајније питање Евхаристије и нашег учешћа у њој, онда опречна и супротстављена мишљења, ставови и пракса, пријете да угрозе јединство бића Цркве. Према томе, уколико унутар црквеног тијела постоје различитости у односу на тако важно питање, какво је питање Причешћа, и ако се оне као такве у пракси остварују, онда је заиста тешко пронаћи аргументе у одбрану од оних који у свему томе виде чак и један вид раскола. Проблем постаје још већи када се ми (клир и вјерујући народ), при свему томе постављамо ”наспрам” Цркве, као да је Црква засебна институција упоредо са којом ми водимо свој лични живот. Живот Цркве је мој живот! Сви чланови Цркве су удови једног Тијела о чијем јединству и међусобној упућености сликовито говори Апостол Павле: А око не може рећи руци: ниси ми потребна; или опет глава ногама: нисте ми потребне…тако да не буде раздора у тијелу, него да се удови подједнако брину један за другога (1Кор. 12, 21-25). Зато се Евхаристија, по ријечима о. Николаја Лудовикоса, показује као догађај који подстиче испуњење дарова вјерних, али и догађај који их просуђује, због чега је учешће у њој и акт подвига будући да представља и дјело мукотрпног себераспињања и болног трагања за јединством свих и свега у Христу. Они који се у евхаристијском причешћу уједињују у Христу као ”са-тјелесни и са-крвни” удови, превазилазе сваку атомизацију (П. Евдокимов).
Још је А. Шмеман проницљиво устврдио да нашем времену и савременој цивилизацији највише недостаје једноставна људска доброта која се испољава кроз саосјећајност, кроз учешће у невољи и радости другога. Уколико се занемари основна заповијест о љубави према ближњем, хришћанство постаје само једна од многих идеологија са апстрактним принципима и програмима. Данас, када је свијет пандемијски заражен духом отуђености и разједињености, замисли генијалног руског мислиоца Николаја Фјодорова о обнављању братства на земљи зарад откривања изгубљеног смисла живота, дјелују готово утопистички. А то је заправо позив на остваривање саборности која је основно својство Цркве и црквености, а које се веома често унутар црквене заједнице остварује само декларативно и ”механичким” учешћем у њеном светотајинском животу. Заједно са Фјодоровим можемо да се запитамо: да ли радимо, сарађујемо на Васкрсењу или живимо као да да је Васкрсење нека маргинална тема.
Једино саборним учествовањем у радости тајне Васкрсења, тражећи најприје не своје већ оно што је другога (1Кор. 10,24), и не подређујући личним циљевима оно око чега смо као Црква сабрани, сачуваћемо бисере од свиња (уп. Мт. 7,6).
Нажалост, врло често су сами хришћани издавали и занемаривали учење Јеванђеља и тиме давали повод непријатељима Цркве да то учење банализују и упросте. И данашње вријеме није имуно на тај вирус. Можда сада, због сложености свијета и епохе у којој живиимо, више него икада треба да саборно и у јендомислију свједочимо истину Васкрсења, да бисери наше вјере не падају пред свиње, да их не погазе својом хулом и ”не окрену се и растрну нас” (Мт. 7,6).
