Својевремено је, са мјеста кардинала, ових дана бољашчи папа Бенедикт XVI веома оштро критиковао сагу коју је о борби добра са злом написала млада самохрана мајка Џоана Кетлин Роулинг. На први површан поглед, природно је критиковати нешто што предрасудно није у сагласју са основним претпоставкама хришћанства. Међутим, дубљим увидом у дату материју и креирани свијет, не сумњам да би се лако указао закључак о заједничком пресјеку у елеметарним јеванђељским истинама.
Претпостављам да је Његова светост управо то схватио доласком на престо римског епископа, а што се може наслутити из ставова објављених у ватиканском листу L’Ozervatore Romano, гдје бива констатовано да серија књига о Потеру „повлачи јасну црту између добра и зла”. И уистину, у томе је суштина тог необичног производа епске фантастике, који на себи својствен начин, уводи младе нараштаје у дубине тајни постојања и опстајања човјека у овом свијету. Његова улога је тиме већа, ако се осврнемо на ововремено друштво у коме је веома захтјевно, па и мучно, одржати оно што јесте Црква, те је и неопходно осмислити нови начин за приближавање срцу и срцем. Како рече један мудар и вазда очима насмијан човјек: „Потребно је разликовати Цркву и црквену идеологију, иако смо склони да другом мијењамо Прву”. Самим тим, нама је несумњиво теже но оцима Цркве из првих вијекова.
Управо је борба добра са злом нешто што је одликовало црногорску историју, а нарочито опстанак наше свете Цркве у том вријемепростору на граници свјетова. Током посљедње три деценије, било је неопходно разгрнути и распалити жар вјере запретан пепелом комунизма који је настојао да опустоши Црну Гору, превасходно духовно, а потом и материјално. И у оном тренутку смркавања, када се губи посљедња нада у спасење, чуо се глас вапијућег у пустињи: „Очекујте мој долазак са првим свјетлом. У зору погледајте ка Истоку!” Морачки син густих веђа, дубоких очију и строгог монашког лица, вратио се у своју постојбину да чворноватим штапом разгрће камење, крштава рођене, вјенчава стасале и сахрањује умрле. Укратко, да мири Црну Гору. И није му било лако… Кршевита је и уска стаза којом ходају праведници попут блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског др Амфилохија Радовића. Намјерно инсистирам на титули коју су деценијама оспоравали разни сегедински и сомборски, имајући двоструке аршине, а која неодољиво подсјећа на оних неколико имена премудрог Албуса Персивала Вулфрика Брајана Дамблдора. Ни помен ове личности фикције није случајан, те да не знам да књижевница није упознала владику Амфилохија, помислио бих да је инспирацију пронашла баш у њему и његовој борби.
Митрополит Амфилохије је оввјенчан својим монашким трпљењем, али и невјероватним психолошким стрпљењем, радио у црногорском каменолому, тешући грубе монолите домаћег крша и брусећи их до најфиније камене пластике. Везивао је за Христа и обликовао младе нараштаје, водећи се оном Његошевом да младице треба на вријеме навијати. И у томе је била сва његова сила – у чињеници да је схватио и безрезервно играо своју улогу проводника Божије благодати. Његова брига за Цркву огледала се у бризи за сваког човјека, чиме је испуњавао своју пастирску мисију. Иако је у медијима често приказиван као незгодни и љути старац који бљује ватру и сипа муње из рукава, желећи да спржи све оне који нијесу укалупљени, суштина је увијек била далеко од тога. Тај човјек неизмјерне љубави је у пећини свога срца налазио мјесто за свакога, ма какав тај други био. Такав је грлио, тјешио и поучавао многе невољнике и страдале, не осуђујући их. Било је ту мучитеља, силоватеља, убица, проститутки, хомосексуалаца, трансродних, лудих и многих других које би свакодневни смртник назвао девијантним, а које је митрополит Амфилохије исповиједао и гледао их као дјецу Божију и дјецу своју. Тиме је свједочио истинитост оних ријечи да нијесу наше способности оно што одређује ко смо, већ наши избори.
И све се у Црној Гори сводило на изборе. Личне, кадровске, пословне, парламентарне… Тако је један од избора био и дати подршку Ђукановићу у критичном времену деведесетих, када се представљао пријатељем Цркве и јединим гарантом стабилности на простору Балкана. Многи су то осудили, иако лично сматрам да је баш тада и тиме почео коначни црногорски обрачун са злом у који није било могуће ући без предуслова – заложити дио себе. И управо током три деценије, Митрополит је својом неизмјерном љубављу разарао све оне трагове братомржње и осталих комунистичких остатака који су контаминирали свијест и савјест нашег човјека. Уништавао је све оне хоркруксе у којима је била распоређена душа црногорске злобе, која је животарила управо захваљујући том древном покушају достизања бесмртности. Било је потребно некога или нешто убити, да би душу подијелио ограничен број пута, како би и у случају смрти имао одакле да се повратиш. Паклена работа коју није могуће побиједити, осим да систем разориш изнутра. И то је била скупоцјена улазница. Паралелно са тим, Ђедо је градио, обнављао, окупљао и умножавао повјерену му паству све до коначног обрачуна.
Након парламентарних избора, који су извојевани прије свега захваљујући чињеници да је црногорски Волдемор постигао кобни аутогол задријевши у црквена питања, постало је јасно гдје заправо лежи spiritus movens Црне Горе. Ауторитети митрополита Амфилохија и владике Јоаникија су имали пресудан утицај на мобилисање духовних и физичких снага нашег народа, кроз којег је дјелао Бог. Побиједили смо. Рад у духовном винограду, политички се персонификовао у личности честитог и доброг хришћанина, који је постао мандатар за састав прве демократске Владе у новијој црногорској историји. И све је изгледало лако, готово и ријешено… Међутим, није било ни приближно тако. Зло се и даље комешало, притисци расли, проблеми гомилали. Као да нико од оних који су процес, на овај или онај начин, изнијели на својим плећима није био дорастао тренутку и побједи. Постало је јасно, било је потребно начинити још једну жртву. Посљедњу жртву.
Овдје се аналогија са „реликвијама смрти” наставља. У посљедњем дијелу Хари Потер саге, након што су уништили све хоркруксе, дружина схвата да је посљедњи управо сам главни јунак, у кога је Волдемор усадио дио своје душе покушавши да га убије по рођењу. Да би коначно добро завладало, било је неопходно принијети самога себе на жртву. Управо то се догодило и са вољеним архипастиром Црне Горе и Брда. Принио је себе као посљедњу жртву за ослобођење и оздрављење Црне Горе. Знао је Митрополит и када да умре. Како рече један епископ, упокојио се у право вријеме и то из два разлога: 1. да му се старост не наруга и 2. да се духови у Црној Гори примире и договори постигну. Библијско дјело и светитељска кончина црногорског Мојсија кога је цијели његов Израиљ достојно испратио, свједочећи да се никада неће раздвојти. И ево, притичу му ријеке дјеце и стараца да изнова чују чувено: „Благо мени!”
Божо Кнежевић
Извор: Теологија.нет
