Питање духовнику:
Од прошле седмице ми се дешава такозвана парализа сна, како је зове наука. То је специфична ситуација у којој се један дио тијела паралише и имате осјећај као да је посједнуто од "нечега". Дешава се док спавате, ноћу, и у том тренутку се будите, али немате контролу над тим дијелом тијела. Јавља се страшан страх, први инстинкт је да вриштите, али глас је јако слаб. Чак ми се десило да не могу усне да помјерим, као да су окамењене. Пошто је моја мама раније имала искуства са овом појавом, сјетила сам се како је она превазиђе - изговарајући молитву Богородице дјево. Молитва ме је избавила сваки пут (три пута ми се то догодило), а кад су ми усне блокиране у мислима сам изговарала молитву и помогла ми је. Да ли знате шта је у питању, зашто до ове појаве долази? Како да превазиђем страх од овога? Истраживала сам мало, наука нема никаква сазнања осим различитих искустава људи.
Одговор духовника:
Не треба да се много бринеш због тога што ти се догађа. Ова појава је позната од давнина. Не дешава се баш често, и већина људи је никад не доживи. Можда су просто неки људи склонији овој појави па им се догађа. Људски мозак управља радом мишића. За неке мишиће ми смо свесни њихових покрета. На пример покрети руку, ногу, главе, покрети очију, усана, су нам често предмет наше пажње и свесни смо када их покрећемо. Но чак и за те мишиће ми не мислимо баш превише детаљно о покретима који се често понављају. На пример кад ходамо не размишљамо о томе како ћемо најпре савити једну ногу, и померити је унапред, а затим је испружити, па онда пренети тежину на ту ногу, а ону другу савити и померити унапред и потом поново испружити. Уместо тога ми размишљамо о томе куда идемо, а понекад чак ни о том не мислимо ако нам је стаза потпуно позната. Понеки људи умеју да померају уши, или да шире и скупљају своје ноздрве. Већини људи је то тешко. Ти су мишићи дакле контролисани неким делом нашег мозга који није под директном контролом наше свести. Да не говоримо о мишићима црева и унутрашњих органа. Они раде свој посао а да ми уопште нисмо свесни тих покрета.
Када човек пада у сан, контрола над свим мишићима се пребацује на аутоматски режим тј чак и они мишићи којима можемо да управљамо по својој вољи када смо будни, као на пример мишићи руку и ногу, прелазе под управу неких других центара у мозгу којих ми нисмо свесни. Тако да се наше руке и ноге не померају док ми сањамо да ходамо или се бавимо каквим спортом. Када ово не би било тако устројено, онда би смо се у сну мрдали и вероватно би нас такви покрети пробудили, а можда би смо се и повредили неким погрешним кораком. Због тога је нормално да у сну не можемо да померамо своје удове. Уобичајено је да се процес буђења тако одвија да истовремено постајемо свесни тј будни и да контрола над нашим мишићима бива враћена нашој свести. Међутим, понекад се деси да се један део мозга пробудио, а други спава још неколико тренутака дуже. Тада се догађа појава коју си описала. Свест ти се повратила и свесна си да више не спаваш, али још увек не владаш својим мишићима те не можеш да начиниш никакав покрет. То стање је свакако ванредно и неуобичајено. На такво стање нисмо навикли и стога је природно да се појави страх. У страху желимо да бежимо или да вриштимо, а гле ноге и руке нас издају, глас нас издаје и то додатно појачава страх. Како каже народна пословица: “У страху су велике очи”. Понеки људи у таквој ситуацији виде и неко створење које притиска руке, ноге, груди, и не допушта да се учини ни најмањи покрет. Ово је вероватно покушај нашег ума да објасни необичну ситуацију. Што је опет сасвим нормална ствар. Наш ум то ради много пута на дан.
О томе да наш ум измишља причу како би објаснио неку ситуацију, писали су између осталих и двојица психолога Амос Тверски и Данил Канеман. Канеман је чак добио и Нобелову награду за своја открића. Они су направили читав низ експеримената који сведоче о томе да наш ум активно ствара приче како би објаснио свет који чула опажају. Понекад су ове приче истините и заиста одражавају реалност, али нису ретке ни ситуације у којима се наш ум залети и створи причу која је потпуно нереална, и потом му се чини као сушта истина. Тако се догађа да доносимо сасвим погрешне и нелогичне одлуке у неким ситуацијама а да тога уопште нисмо свесни. Тј верујемо да смо сасвим у праву, а заправо смо у заблуди. У економији се често полазило од претпоставке да су људи већином разумна бића и да стога доносе рационалне одлуке. Међутим, у појединим ситуацијама пракса показује да ће већина људи донети ирационалну одлуку. Управо за то откриће, Данил Канеман је добио Нобелову награду из области економије, премда је он заправо психолог. Амос Тверски се упокојио неку годину пре, иначе би највероватније награда припала обојици с обзиром да су читав живот заједнички радили на овим открићима.
Извор: Телевизија Храм
