Документарни филм "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења"

06.02.2021.

Светиљка телу је око (Лк 11, 34) – хришћанско читање једне приповетке

Сусрећемо се са светом и стичемо сазнања о свету преко наших чула. Преко наших чула не само да смо свесни света, већ смо исто тако и укључени у њега. Сва наша чула нас стављају у додир са светом предмета који нас окружују, са свим стварима око нас.


Наш вид, о коме је Господ говорио у Своме Јеванђељу, је једини начин како спокојно можемо разумевати свет, али под условом, као што Господ каже, да наше око буде неподељено, светло,  и да преко њега до нас долази само светлост.

Један од савремених енглеских писаца нам даје две слике, за које верујем да ће нам помоћи да понешто разумемо из ових јеванђелских речи. У роману „Ноћ вештица“, Чарлс Вилијамс нас упознаје са младом женом која је умрла у саобраћајној несрећи и чија душа постепено тражи свој пут у новом свету у који је управо ступила.

Затекла је себе како стоји на обалама Темзе, гледа у воду  и одједном је види онако како је никада раније, док је њена душа била спојена са телом, није видела. Тада је имала одбојност према овој тамној, замашћеној и прљавој води зато што је њена имагинација одмах била повезивана са додиром и директним утиском који потиче од тела.

Али сада када је душа слободна од тела она види воду Темзе слободно, онаквом каква она јесте у стварности. Она види ову воду управо онаквом каква она треба да буде, будући да је то вода реке која протиче кроз велики град и сакупља сву прљавштину и односи је. А пошто више није имала уобичајену одбојност тела, ова душа почиње да у непрозирности ове воде, у њој, види све нове и нове дубине; испод површинске непрозирности она открива слој чистије воде веће провидности, и испод тога и још дубље – и у самом средишту ове воде која протиче кроз велики град, проналази потпуно прозиран слој. А још види да ће и овај велики град једнога дана постати град Божији и у њему види ток невероватно блистајуће воде, воде вечнога живота, првобитне воде коју је створио Бог, воде о којој Христос говори жени Самрјанки. Зато што је била ослобођена од личних реакција и одбојности, ова мртва жена је могла да кроз површинску таму види растуће слојеве светлости.

А док је била жива било је другачије. Услед тога што се све више упетљавамо у сопствене само-усмерене реакције, понекад успевамо да кроз слојеве присутне светлости видимо таму, а некада је чак и стварамо умишљајући је. Зато што је наше око тамно видимо таму и неспособни смо да видимо дубину, прозирност и сјај.

Друга слика која се налази у истој књизи је вероватно још и трагичнија. Ова млада жена затиче себе како стоји на једном од великих мостова. Она зна да овај мост не може бити празан, да људи шетају, да пролазе аутобуси, свуда је живо, па опет она ништа од свега овога не види. Зато што је раздвојена од тела сада може да види само оне ствари и оне људе са којима је била повезана љубављу, а будући да није волела никога изузев свога мужа, сада је слепа за све око ње, постоји само празнина и ништавило.

И она постепено постаје свесна овога преко малих љубави које је имала у свом животу. Преко повезаности  са овом љубављу, колико год она била мала, она је почела да ово све јасније увиђа. Дакле, сада, (тек сада и то је оно што је трагично) увиђа да је љубав једини однос који остаје и да је друго само једна велика празнина…

Зар то није начин како и ми живимо? Окружени смо светлошћу а видимо ништа друго осим пролазних сенки и празнине. Колико пута неки човек прође кроз наш живот а да не остави никаквог трага? Прође непримећен упркос чињеници да нам је био потребан или да је ту просијавала нека лепота; али то је било небитно за нас, наша срца нису имала ништа са чим би могла да одговоре, била су празна.

А ово опет долази од начина како посматрамо (јер гледамо без љубави) и зато не видимо ништа јер нам само љубав открива нешто. А ми смо способни да само чкиљимо у тами и то на зао начин. Колико често пружамо зле интерпретације онога што смо видели? Уместо да их сагледамо као чињенице, ми их видимо онако како их разумевамо у дубинама наше тамне душе и нашег искривљеног искуства. Колико често погрешно интерпретирамо поступке и речи људи зато што гледамо оком које је већ тамно?!

Дакле, ове Христове речи нас позивају на изузетно пажљив став спрам начина како ћемо гледати и посматрати. Морамо запамтити да ако не видимо ништа, да то потиче из нашег слепила. Уколико видимо зло, оно потиче из таме која је у нама; уколико имамо одбојност према нечему, то често потиче из наше усмерености на саме себе због које не можемо гледати спокојно и чистог срца. То је тако, зато што, на крају крајева, не гледамо само физичким очима које нама преносе утисак, већ гледамо и срцем које може видети Бога само када је чисто, и притом не само Бога у Његовом тајанственом бићу, већ и Бога у Његовој присутности кроз благодат и лепоту и благослове. Свети Исак Сирин каже да човек који је задобио чисто око и чисто срце више не види таму у свету зато што је ова тама истиснута сијањем Божанске благодати која почива на свему ма колико нам се нешто чинило да је тамно.

Хајде да научимо ову лекцију из Јеванђеља! Хајде да будемо пажљиви и да гледамо чистотом, да појмимо чистог срца и да делујемо љубављу и тада ћемо бити способни да слободно и прозирно видимо сјај света и у свету и да га волимо, да му служимо, и да будемо у овоме свету, у месту које нам је додељено од стране Христа, да благосиљамо Његово Име, верујући у све, надајући се свему, и никада не престајући да волимо чак и ако то значи да треба да положимо свој живот како би свет и други живели. Амин!


Митрополит Антоније (Блум)

 Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“


Извор: Епархија жичка