У 21. глави Јовановог јеванђеља записан је следећи догађај: „Симон Петар је заједно са другим апостолима цијелу ноћ покушавао да улови рибу на Тиверијадском мору. Но, упркос свим напорима њихове риболовачке мреже су остале празне. Ујутру са на обали срели васкрслох Господа који им је рекао да баце мрежу са десне стране лађе. Након ових ријечи, апостоли мрежу „бацише, и већ је не могаху извући од мноштва рибе“ (Јн. 21, 6).
Прошле седмице, након литургије на Недјељу Православља, брат Марко из Михољског збора ми је испричао како је замолио свог оца да кад пође на рибање, барем дио уловљене рибе одвоји за Цетињску богословију. Отац му се пожалио да претходних дана скоро да није било никаквог улова. Но, баш након тог њиховог разговора, слично као и у јеванђелској причи, мреже су биле пуне…
Свето Писмо нам сведочи да је човјек створен по образу Божијем. Свети Оци су сматрали да је тај образ Божији у човјеку, заправо, његова слобода. Ако пажљиво посматрамо историју домостроја спасења, видјећемо да се Господ увијек обазриво односио према човјековој слободи. Чак и када Господ чини чуда, она нам се дају на такав начин да никада нашу слободу не угрозе. Односно, човјек је слободан да у њих повјерује или не повјерује. Тако и овај догађај са Марковим оцем, по свом властитом увјерењу можемо да посматрамо као да је у питању чудо Божије. Исто тако нам је дозвољено да на њега гледамо и као на случајност. Но, оно што је свим људима, било вјерујућим или невјерујућим, сасвим јасно и голим оком видљиво јесте велико човјекољубље које пројављују браћа и сестре из организације Михољски збор. Наиме, они су ових дана донијели велике количине рибе и друге посне хране за потребе ђака Богословије на Цетињу. А о томе да истинско братољубље и човјекољубље не познаје никакве границе, сведочи и ових дана актуелни догађај који је везан за још једног сабрата Михољског збора. Наиме, брат Матија је неким приватним обавезама кренуо у правцу Рожаја. Успут је у свој аутомобил примио промрзлог човјека муслиманске вјероисповијести. Док су се возили тај човјек му се пожалио како данима ништа није јео. Матија га је одвезао до куће, успут свративши у продавницу у којој му је купио пуне кесе хране.
Негдје скоро, разговарајући са својим колегама – професорима Аполоном Мишченком и Александром Вујовићем, сјетио сма се руског писца Варлама Шаломова, који је у свом дјелу „Писма са Колиме“, описао страхоте кроз које су пролазили затвореници злогласлог логора Гулаг. Данима након читања те књиге мучило ме је то што ниједан од ликова из тог дјела, пролазећи кроз патње, ни у једном тренутку није завапио ка Господу. Одговор на то питање лежи у томе што је писац у тренутку писања самог дјела био атеиста, па је такво своје увјерење пројектовао на своје ликове. Међутим, његова биографија нам свједочи да је пред крај живота повјеровао у Бога и тестаментом завјештао да мора бити сахрањен од стране свештеника. Дакле, вирус безбожништва је сличан канцеру. Када канцер нападне организам младог човјека – брзо га одведе у смрт, док код старијих људи ова болест знатно спорије напредује. Тако је и атеизам најјачи када обузме душу младог човјека док код старијих људи копни и блиједи. Супротно овоме, млади људи из Михољског збора чинећи добра дјела, заправо, на најљепши начин свједоче своју непоколебљиву вјеру у Христа. У име свих ђака и професора Цетињске богословије им овим путем изражавам захвалност, уз жељу да и даље наставе да сликају своје умјетничко дјело, саткано од боја братољубља и човјекољубља. Једино ће такве слике своје рамове наћи у Царству Небеском, гдје ћемо вјечно прослављати Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносуштну и нераздјељиву.
Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу
и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви
