Type Here to Get Search Results !

Преображенска беседа Епископа Григорија: Вечна љубав Божија нас милује

 

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Драга браћо и сестре, срећан вам овај дивни и чудесни празник Славе Господње, празник када се пред својим светим ученицима Господ показао у оној свјетлости у којој обитава Бог и у оној свјетлости у коју позива нас. Чудесан је овај догађај и човјеку треба необјашњиво моћна ријеч да га опише, требају ријечи које су сличне ријечима Светога апостола Павла које данас чусмо, требају ријечи сличне оним ријечима које су имали Јован Богослов, Григорије Богослов и Јован Златоуст.


Немајући такве ријечи, ја ћу одустати од тога да описујем овај догађај али ћу вам, драга браћо и сестре, поменути неколико важних ствари из овог догађаја. Једна од тих је сљедећа: у тренутку када се преобразио Господ и када су са Његове лијеве и десне стране, у неизрецивој свјетлости, стајали Мојсије и Илија, догодило се нешто веома важно, људи, апостоли као живе људи видјели су оне који су давно узети са земље. Друга важна ствар која се догодила јесте да вријеме и простор више нису имали никакву моћ и никакав значај. Вријеме је постало небитно и простор је постао небитан, све је постало као трен и као вјечност у исти час. Оно што је још важније, драга браћо и сестре, што хоћу да вам напоменем из данашњег Јеванђеља је то да апостол Петар каже како им је добро ту бити, како им је неописиво пријатно а затим ипак проговара људским језиком говорећи да начине три сјенице, једну за Христа, једну за Мојсија а једну за Илију. Петар је хтио да им начини три куће, три шатора, три колибе, зашто – зато што не жели да тај тренутак пријатности и свјетлости и вјечности, у који је дошао милошћу Божијом, никада не престане. Петар жели да заувијек ту остане и борави вјечно.

То је, браћо и сестре, оно што очекујемо. То је та вјечна свјетлост и вјечна пријатност из које нигдје не желимо да идемо. Ми живимо у свијету у ком често бивамо у непријатности. Непријатан нам је неки простор, непријатни су нам неки људи, непријатни смо некада сами себи и стално бисмо негдје другдје и нешто друго, као што каже народ да би некада човјек хтио да изађе из своје сопствене коже али не може, мора да се трпи непријатност. Шта онда да чинимо у једном  таквом животу, животу пуном непријатности? Једино нам преостаје да се надамо да ће доћи час када ћемо бити узведени на гору, на гору живота, на гору свјетлости, на гору пријатности, на гору вјечне и неизрециве милости и љубави Божије.

Ето, браћо и сестре, чули сте шта нам доноси данашњи празник, шта нам открива Господ, шта је открио Господ својим светим апостолима и како их је припремио за догађаје који ће доћи, да могу да поднесу и да схвате да је Онај Који носи у Себи славу Божију и свјетлост Божију, спреман да се ради нас разапне на крсту и да је Он Онај Који устаде и Који ће нас подићи и Који ће све нас узвести на гору Господњу.

Зашто смо овдје данас, драга браћо и сестре? Зато што ово мјесто треба да нас научи да градимо сјеницу, колибу или шатор у своме срцу за Христа, за Мојсија, за Илију. Да градимо у своме срцу колибу за своју вјечност а то можемо ако смо загледани у свјетлост Божију, ако смо загледани у лице Христово, ако хоћемо да Он уђе у нас и да буде са нама. На данашњи дан, браћо и сестре, не треба ништа друго да мислимо и желимо осим једне ствари а то је да нас дотакне, да наше срце дотакне зрачак таворске свјетлости. Тада ће се свака непријатност претворити у пријатност, тада ће све што не ваља отићи, остаће само оно што ће нас подстаћи да и ми као Петар кажемо Господе добри нам је овдје бити! Дај Боже да тако буде у нашим срцима, у нашим душама, у нашим животима. Амин.


Извор: Епархија диселдорфска и Немачка