Праштање је један од најкомплекснијих процеса који се одвија подједнако на душевном, духовном и умном плану. Оно нас ослобађа терета злопамћења, душевног и физичког бола, огорчености, осјећања нарушеног достојанства и стида изазваних ријечима или (не)дјелима којима су други, неријетко ближњи, повриједили наше биће.
Праштањем не можемо избрисати нити поништити туђе недјело, али се можемо ослободити негативних осјећања и сјећања проузрокованих тим чином који је попут ножа засјекао нашу душу. Потребан је велики напор да бисмо се успјели издићи изнад сопствене сујете и ега, изнад повријеђености и бола, и да бисмо могли опростити онима који су нам учинили нажао.
Чак и ако се особа која нас је повриједила не покаје искрено због свог поступка и не замоли за опроштај, ми и тада треба да јој опростимо. И то не (само) зато што је праштање један од најузвишенијих и најхришћанскијих подвига уопште, већ да бисмо успјели вратити и сачувати сопствени мир, душевно и физичко здравље и да бисмо се ослободили бремена бола, злопамћења и озлојађености који нам могу нанијети једнаку, ако не и већу штету од чина који их је проузроковао.
Стога је праштање неријетко дуготрајан и болан процес, али за нас несумњиво ослобађајући, исцјељујући и спасоносан.
