Од споменика, бетонског цвијета на уласку у Јасеновац, до манастира води улица која пролази кроз село. Свака кућа, свака шупа на томе путу су биле у служби логора. С лијеве стране је смјештена усташка болница у којој су љекари били затвореници, Срби и Јевреји, означена Давидовом звијездом, као опомена на кривицу због које су ту.
У манастирском комплексу се налази црква рођења светог Јована Крститеља подигнута 1775. године, порушена почетком Другог светског рата рукама логораша. Камени цвијет симболизује њежност и љепоту, тако кажу, али Јасеновац је ипак много више од тога. Монахиња Марија га слика у радости васкрсења. Вајар Сергеј Шихечевски за Јасеновац прави споменик какав жртве требају, са дубоко урезаним именима, и овдје и у вјечности.
Капелски полијелеј је вијенац од логорашке жице из које расту црвене и бијеле руже. Симболично, као крв, као васкрсење, као радост, као чистота, као Царство Небеско за оне који вјерују.
А логораши су сви видјели Бога, ваљда зато у њима нема бијеса, јада, чемера и горчине.
Логораши су последња српска национална елита, како каже Жарко Видовић, чија спомен плоча се такође налази у оквиру манастира Јасеновац. "У логоре су допремљени људи из партизана, четника и 80 одсто њих који нису били ни у једном од ова два покрета. Они су једноставно били Срби и били су у логорима баш зато што су Срби, без обзира на политичку оријентацију. Друго нико од њих није био сигуран да ли ће преживети, и водили су рачуна о свему, као да их сутра Бог може упитати ко су и шта су."
На пар километара од Јасеновца, на Сави, налази се село Млака. Тим путем се нижу порушене куће из којих је израсла шума. На крају је црква посвећена светом пророку Илији. На десном зиду налази се фреска посвећена Диани Будисављевић, која је за вријеме Другог светског рата спасила око 12.000 дјеце, претежно српске националности, а највише их је било из логора Млака и Доња Градишка. Чувени „Дневник Диане Будисављевић”, оригинално написан на њемачком, издат је у само 700 примерака. "Нека дјеца већ пре су била предвиђена за транспорт у Горњу Ријеку, а онда су због болести морала остати. Умрла су дјелимично тамо, а дјелимично од нас преузета касније, као и толико тих малих мученика, као непозната, безимена дјеца. А свако је имало мајку која је за њим горко плакала...."
Владичански двор у Пакрацу је резиденција епископа пакрачко-славонских. Саграђен је 1732. године. Стара епископска библиотека једна је од највриједнијих српских библиотека у Хрватској, а и шире. Ову стару библиотеку основао је још патријарх Арсеније III, а сваки пакрачки, односно славонски епископ остављао је своју личну библиотеку овој средишњој епархијској библиотеци. Ту традицију је наставља и садашњи епископ Јован (Ћулибрк), чувајући епархију од заборава и обогаћујући је новим животом.
На путу од Пакраца до Пожеге налази се село Слобоштина. Оно што је слабо познато је да је највећи усташки злочин у Славонији почињен је у овом селу. Ту је 16. августа 1942. убијено 1.368 жена и деце од којих је 1.165. било са Козаре. Већина их је затворена у цркву и затим спаљена. 1951. године ту је подигнут споменик, мајка и дијете, рад академског вајара Николе Кечанина. Споменик је девастиран деведесетих и није никада обновљен...
Заиста, не може се Јасеновац препричати.
Свако овдје треба да дође.
Не да види страдање, већ да види спасење.
Извор: Етос
