Дан упокојења славне српске песникиње, чија су дела превођена на више страних језика, што их чини светским поетским благом, традиционално у порти храма Светог архангела Гаврила сабрао је свештенство, културне делатнике, родбину и све који чувају сећање на њу. Први пут ове године недостајао је савременик Десанке Максимовић – блаженопочивши Епископ шабачки Лаврентије, који је безмало тридесет година долазио да принесе молитве за њену душу и са чијим благословом је порта бранковинске цркве вечно почивалиште њој и супругу јој Сергеју Сластикову.
Молитвеним поменом је началствовао архијерејски намесник други ваљевски протонамесник Саша Максимовић, уз саслуживање пароха бранковинског протојереја-ставрофора Душана Патијаревића и бабинолучког јереја Николе Петровића, као и молитвено учешће Виолете Милошевић, директорке Матичне библиотеке „Љубомир Ненадовић“, њених сарадника, представника Народне библиотеке Србије и Задужбине „Десанка Максимовић“ и чланова породице поетесе.
Преневши благослове Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија, протонамесник Саша Максимовић је поздравио сабране и упутио кратко слово у част „најлепшег пера српске лирике“:
-Десанка Максимовић је својим ликом и делом за земаљског живота овенчана славом, те се нема много рећи данас. Тек кад се молитвено обратимо, можемо утицати на њену славу на небу. Она је својим делом себи обезбедила рајско место. Нема човека који приликом помена њеног имена не помисли на чистоту и хармонију живота, нити човека који је, читајући њену поезију, помислио на мржњу или освету. Име Десанке Максимовић постало је одавно синоним за чистоту и доброту.
Извор: Епархија ваљевска
