Зашто су Руси и Срби кроз историју помагали једни другима? Шта их је повезивало преко страних граница и удаљености хиљадама километара? Једна вера – Православна! Главни и једини разлог за пресељавање Срба у Русију у XVIII веку била је жеља да се сачува вера. 1690. године, бежећи од османског јарма, више од 70.000 Срба је прешло у Хабзбуршку монархију, али су им тамо наметали католичанство. Године 1723. Петар I позвао их је у Русију, нудећи опремање и заштиту јужних граница Руског царства. У Подонцовју, где су се населили калмички будисти, муслимански Татари и одбегли староверски расколници, у верском смислу било је право Дивље поље све док Срби овде нису подигли православне цркве.
Пре скоро 270 година словенска Србија настала је на територији Луганске и Доњецке Народне Републике. Указ царице Јелисавете о насељавању пукова генерала Јована Шевића и генералмајора Рајка Депрерадовића издат је 1753. године. У јесен 1755. генерали су са својим народом дошли у ове крајеве, успели да преживе окрутну зиму и са почетком пролећа 1756. за 20 чета почели су да граде насеља са широким и равним улицама“, како је у својим путописним белешкама (1791) записао руски академик Јохан Антон Гулденштат. Аутентично се зна да је у свакој од 20 чета била црква. У шатору или колиби, али са крстом и иконом - обавезним атрибутом досељеника.
У Луганској области прво је основан град Славјаносербск. Мајор Лазар Сабов је 1761. године саградио у месту православну дрвену цркву посвећену Светом архиђакону Стефану. У другој половини 18. века изграђено је и освештано је на десетине српских цркава: у Подгорном, Каменом Броду, Вергунки, Хорошијем Јару, Александровки , Макаровом Јару, Желти, Красни Јар, Суходол, Михајловка, Николајевка, Станично-Луганска област, Серебрјанка, Привоље, Горње, Доње, Кримски Брод, Бели, Штеровка, Павловка, Калиновски, Троицки, Аненски, Красни Кут, Кружиловка, Петровенка, Петровка, Чутин, Успенка, Горски.
Током времена, ови храмови су паљени, рушени и пљачкани. Већина њих није сачувана, јер су биле дрвене. Али 16 српских цркава од камена и даље се налазе тамо.
Понекад је прошло много година од дана изградње цркве до њеног званичног признања у епархији. Колико је било тешко и колико дуго је било тражење дозволе сведоче епархијски документи. Конкретно, грађу за историјски и статистички опис Јекатеринославске епархије и парохије XVIII века издао у Јекатеринославу 1880. године митрополит Теодосије (Макаревски).
Типична је и тајанствена историја цркве Светог Јована Крститеља у Калиновском шанцу. Према материјалима оца Теодосија, црква Усековања главе Претече и Крститеља Господњег Јована била је платнена, од шаторских крила. Године 1767. у селу Ивановско, марљиви парохијани саградили су нову цркву истог имена, од шибља... Године 1780, она је потпуно пропала и постала тесна за све бројнији народ, па је на њеном месту изграђена црква брвнара.
Занимљива је и судбина храма у Веселој Гори. Према речима ректора цркве Светог Благовештења, оца Дмитрија, 1839. године властелинка Елена Родионовна Нилус (чукунунука Рајка Депрерадовића) наредила је да се црква брвнара демонтира и пренесе у друго село, а на овом месту саграђена је црква од камена. Под њим је постојала парохијска школа, библиотека - више од 300 књига. Када су бољшевици фебруара 1934. затворили храм, запалили су ватру непосредно испред њега и спалили архиву стару више од сто година. 1942. године цркву је отворила окупациона управа, али од 1957. године поново долазе црни дани. Зграда је била трошна, а децембра 1980. године донета је одлука да се сруши, али неким чудом то није спроведено. Храм у Веселој планини је опстао, али је служио као складиште грађевинског материјала.
Црква у Черкаском Броду (Зимогорје) саграђена је залагањем капетана Ивана Маркова и посвећена Светом Николају Чудотворцу. О њеној градњи сазнајемо из извештаја од 10. марта 1765. године шефу Насеобинске комисије Срба Фливерку, у коме потпуковник Шевић тражи дрвну грађу за завршетак градње цркава у черкаским и кримским четама. Храм у име Николаја Чудотворца стајао је неколико деценија и изгорео у пожару. На њеном месту је 1889. године подигнута црква Свете Тројице, која је опстала до данас. 2002. године, на авенији Лењин, становници Зимогорјевска подигли су спомен-знак у част Маркова, који се сматра оснивачем града.
Године 1813. подигнута је и камена црква посвећена Светом апостолу Луки. Наиме, 1807. године из Црне Горе дошли су нови Срби насељеници, њих 101 душа из Никшића у Црној Гори. Нова богомоља је била њима намењена. Ти Срби су променили име насеља у Доњецк (рус. Донецк, укр. Донецьк) и од тада се зове садашњим именом.
Град Славјаносербск је 1861. године добио свој грб. Ту се понајвише очувало српско национално осећање. У градићу постоји општински музеј који својим експонатима дочарава време када су Срби дошли на тај простор. Свесни свог порекла грађани Славјаносербска су подигли и споменик генералу Ивану (Јовану) Шевићу, оснивачу насеља.
После Октобарске револуције Славјаносербск је постао седиште рејона у оквиру Луганске области. Седамдесетих година 20. века ту живи око 5.000 становника.
У центру града на тргу испред општине налази се споменик посвећен Србима. Споменик чине три крупне фигуре ратника: Козака (Украјинац), Србина и Руса. Уклесана је горе година насељавања Срба 1753, а испод фугура је текст на три језика. На српском пише: „Нема светијих веза од братских“. Од 2014. године град се налази у саставу самопроглашене Луганске народне републике.
Интересовање за прошлост нашег региона приметно је порасло у најновијем историјском периоду, када је Донбас устао у борбу за свој идентитет. Становници ових крајева, али и многи који живе ван ЛНР и ДНР почели су да се удубљују у историју насељавања Луганске и Доњецке области, које су припадале словенској Србији и Донској војсци, успотививши се жељи Украјине да отме Донбас од руског света и Руске Православне Цркве, где је од памтивека.
Светлана Медоф, новинар портала "ДОН 24"
Извор: Радио Слово љубве
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
