Данас, када скоро читав свијет слави Дан жена, не знајући ни позадину ни сврху тог „празника“, ми православни се сјећамо жене која је иако слијепа и непокретна, свакодневно помагала стотинама и стотинама душа молећи се за њих и дијелећи им савјете.
Пред своје упокојење је говорила: „Долазите к мени и причајте ми као да сам жива, а ја ћу Бога молити да ваше молбе буду услишене. Све вас, који ми се обраћате тражећи помоћ, ја ћу послије ваше смрти горе дочекивати.“ Свједоци смо да се многе жене остварују као мајке по њеним молитвама. Света Матрона Московска. Ова света Христова невјеста много је вољела цвијеће, а никад није могла да види богатство његових боја и раскош латица, али је прозирала духовним очима сву красоту Божју, људска срца и видјела далеко испред свог времена. Обретење њених часних мошти слави се 8. марта. Зато је и помињемо данас. Сјетимо се и осталих светих жена којима је узор била Пресвета Богородица. Једна од њих је и блажена Ирина Кијевска, примјер мајке, владареке, супруге и, на крају живота, монахиње. Њено житије није нарочито познато код нас па преносимо текст „Блажена Ирина Кијевска и родни идентитет“ протојереја Игора Рјабка, са сајта Украјинске православне цркве Московске патријаршије Савез православних новинара.
Шведска принцеза Ингигерта, жена Јарослава Мудрог, принцеза Ирина Кијевска, монахиња Ана Новгородска – све су то имена једне жене. И њој је посвећен овај текст.
Свијет око нас постаје „све љепши и љепши“. Истанбулска конвенција позива људе да појам пола замијене мултиваријантним „родом“ и, по жељи, да се идентификују са „дјечаком, дјевојчицом или непознатом животињом“. Тинејџерка се баца кроз прозор јер су њени родитељи против тога да она буде дјечак. Истовремено, она не заборавља да инсталира камеру како би онлајн емитовала свој одлазак у други свијет. Помоћу интернета, медији руше основне темеље људске егзистенције, а параде људи нетрадиционалних оријентација дају живописну илустрацију како се лик Бога у човјеку може претворити у своју потпуну супротност.
Шта је женственост? Шта треба да буде мужевност? Шта је љепота материнства, племенитост очинства? Мало људи се интересује за ова питања у позадини свег лудила које се данас дешава у свијету. Зато су сада посебно актуелни референтни примери какви треба да буду родитељи и дјеца. Размотрићемо један пример побожног живота прелијепе жене и мајке пуне љубави.
Почетак
Дана 23. фебруара црква прославља успомену на Свету кнегињу Ирину Кијевску (Ану Новгородску). Размјер личности ове кнегиње, по вриједности доприноса који је дала историји Руске земље, сразмјеран је равноапостолној кнегињи Олги.
Најстарија ћерка шведског краља Олафа +1022 Ингигерта (како је Ирина крштена) добила је одлично образовање на двору владара и била је права ћерка Скандинавије викиншког доба. Смјела, интелигентна, говорила је стране језике течно као што је и владала војним оружјем. Још као тинејџерка учествовала је у јавном животу, путовала, примала стране госте, самостално управљала повјереним јој имањима.
Богата, изузетно лијепа, шармантна, харизматична, Ингигерта је оставила невјероватан утисак на све који су је икада упознали. Тако се појавила пред очима будућег великог кнеза кијевског Јарослава Мудрог и постала његова жена.
Велика кнегиња
Прешавши у православље са именом Ирина, принцеза је постала први савјетник свог мужа. Пошто је постала велика кнегиња, дала је сву снагу своје душе и срца новој отаџбини. Принцеза је била вјерни помоћник свом мужу у свим његовим пословима, увијек је била ту. Једном је успјела да заштити Јарослава од устанка норвешких плаћеника.
Историја нам је донијела невјероватну легенду. Када је против кнеза Јарослава устао његов брат Мстислав Тмутаракански са својом војском, Ирина га је изазвала на двобој и понудила да се спор ријеши у отвореном војном дуелу. Мстислав је, не желећи да се туче са женама, одлучио да попусти како се не би обешчастио.
Велика кнегиња је самостално и веома успјешно управљала државом током боравка свог мужа у војним походима или дипломатским мисијама.
Ауторитет Кијевске Русије као плод породичног васпитања
Велика је заслуга велике кнегиње што је Кијевска Рус стекла велики углед међу западним силама. Владари ових земаља сматрали су за част имати везе на кнежевском руском двору. Ситуација прије хиљаду година била је управо супротна од данашње. Није Кијев тежио Европи, него је Европа тежила Кијеву.
Ирина је великом кнезу родила седам синова и три кћери. Све њене ћерке постале су краљице: Ана – Француска, Марија – Мађарске, Елизабета – Норвешке. Истовремено, према ријечима савременика, све су се одликовали високим образовањем. Ништа мање познати су синови Ирине и Јарослава – свети племенити кнез Владимир Новгородски, велики кнежеви кијевски Изјаслав, черниговски Свјатослав, перејаславски Всеволод (отац Владимира Мономаха). Велика дјеца су расла уз велике родитеље, а за све то је заслужна најдубља родитељска мудрост и хришћанско васпитање које је благочестива кнежевска породица дала својој дјеци.
Будући митрополит кијевски Иларион, обраћајући се Светом Владимиру, у свом свечаном говору, изговореном, можда, у присуству саме велике кнегиње, каже: „Погледај… на своју вјерну снаху Ирину; погледај своје унуке и праунуке, како живе, како их Господ чува, како чувају побожност, од тебе издани, како често посјећују свете храмове, како прослављају Христа, како се клањају Имену Његовом“.
Кијев – Нови Јерусалим
Већ као велика кнегиња, Ирина је планирала да уреди Кијев као град Божији, као земаљски одраз Небеског Јерусалима. Центар престонице био је храм Софије Премудрости Божије. Улаз у град ове мудрости пролазио је кроз Златну капију, над којом је подигнута Благовјештенска црква. Године 1037. у част своје небеске заштитнице, Ирина је основала Иринински манастир. А 1051. године Антоније Печерски је дошао у Кијев са Атоса и поставио темељ за будућу Кијево-печерску лавру.
Велика кнегиња је заједно са својим мужем настојала да Русију учини саставним дијелом универзалног хришћанства. Храмови су грађени широм руске земље. Грчки пјевачи предавали су руско православно црквено појање. За вријеме владавине Јарослава и Ирине састављен је први законик у Русији „Руска истина“, појавио се пилот превод византијског номоканона.
Кнез и кнегиња су сакупљали књиге и рукописе који су превођени са грчког на словенски. Да би ширили писменост, наредили су свештенству да поучава децу, оснивају школе. Кијевски писари су у најкраћем могућем року овладали огромним књижевним богатством Византије. Асимилација узорака византијске уметности – архитектуре, сликарства, златовеза – одвијала се једнако брзо.
Кнегиња и мајка
Примјер житија Свете Ирине је хришћанско мјерило мајке и жене. На крају крајева, ова женска служба дата јој је за преображај људске љубави, упознавање са мистеријом рађања новог живота, створеног за вјечну радост и љепоту. Жена-мајка је чувар породице и породичног огњишта. Унутрашњи мир и стабилност породице зависи од њене благости, бриге, стрпљења, способности да пожртвовано служи другима.
Жена има највиши задатак – образовање нових грађана Царства Небеског. Таква мајка била је велика кнегиња Ирина. Она је својим примјером створила модел како треба градити живот хришћанске породице, заснован на строгој побожности, испуњавању свакодневног молитвеног правила, проучавању Ријечи Божије, животу по заповјестима, вјерности супружнику и љубави према својој дјеци.
Монаштво је природни крај брака
Преподобна Ирина Кијевска поставила је темељ сједињењу два пута светости у Светој Русији – благородних кнегиња и преподобних. Активно служење Богу, Цркви и њеном народу завршено је призивом на молитвени и созерцатељски монашки подвиг.
Црква не забрањује жени да се уда други пут након смрти мужа. Међутим, правовјерне кнегиње у Русији обично нису бирале овај пут, већ су у монашком чину видјеле логичан завршетак свог овоземаљског живота. Касније је та традиција постала готово правило, а монашки постриг је – завршна фаза брачног живота. Таква је била побожност претпетровске Русије.
Успеније и поклоњење
Велика кнегиња је 1045. године отишла у Новгород да посјети свог сина Владимира приликом полагања камена темељца за саборни катедралми храм у име Свете Софије Премудрости Божије. Тамо је примила монаштво са именом Ана. То је био први постриг у великокнежевском дому, којим је започела традиција постригавања руских принчева и принцеза пошто су испунили своју дужност владара народа.
Ту је, у Новгороду, света кнегиња Ана предала своју душу Богу 10. (23) фебруара 1051. године и сахрањена је у Саборној цркви Свете Софије. Убрзо је њен син, новгородски кнез Владимир, нашао своје почивалиште у храму Свете Софије. Поштовање Свете Ане и њеног сина Владимира установљено је 1439. године пошто је сам Бог открио светом Јевтимију Новгородском славу у којој се на небу налазе блажена кнегиња Ирина (у монаштву Ана) и њен син Владимир.
Превела и приредила Марија Живковић
