У мартовско-априлском 384. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са др Јасмином Ћирић, доцентом Филолошко-уметничког Факултета у Крагујевцу, одсек за примењену и ликовну уметност, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила.
*Поштована Јасмина, будући да се стручно бавите историјом уметности, замолио бих Вас да нас упознате са облашћу Вашег истраживања?
-Област мог истраживања везана је за историју српске средњовековне архитектуре и њено место у оквирима Ромејског света. Прецизније, уз познавање градитељских схватања у средњем веку, посебно место у мојим стручним радовима имају портали - улазне конструкције православних храмова и њихов богословски смисао. Моја докторска дисертација ,,Портали цркава Моравске Србије: Архитектура и архитектонски украс“ подразумевала је темељно познавање не само архитектуре у времену Кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића, већ познавање свеобухватних, сложених појава у уметничкој делатности 14. столећа, али и времена пре тога, посебно времена тзв. византинизације Србије, односно периода владавине краља Милутина. Тако, највећи део истраживања управо је посвећен уметности Палеолога у Цариграду, Солуну, односима улазних конструкција као и фресака насликаних најнепосредније уз портале, питања постављања енколпиона у улазне конструкције, као и богословски смисао таквих просторних јединица. Истовремено, моја истраживања посвећена су и питању очувању наше културне баштине која припада појму ,,Стара Србија“ уз подсећање да тој територији, где се одиграла драма наше цивилизације, не припадају само споменици који су на територији Косова и Метохије, већ и области Повардарја (скопско-тетовска област) која је као гумицом избрисана са видика српског културног хоризонта.
*Доцент сте Филолошко-уметничког Факултета Универзитета у Крагујевцу, позив учитељства налази своје темеље у црквеном начину постојања, зато је прилика да поделите са нашим читаоцима Ваш поглед на послушање које обављате?
У раду са студентима неопходно је непрекидно поправљати себе, а подсећати и себе и све око себе на љубав. Увећавати љубав према истини и правди као највећим одредницама људског карактера. Мислим да је умно језгро учитељства пре свега љубав према Слову, љубав према књизи. Ако се присетимо средњовековних текстова видећемо да се неретко појављује појам ,,учити књигам“ што подразумева подстицање учења у складу са хришћанским схватањима света. Без обзира на разноврсне области изучавања, као учитељи морамо настојати да своје педагошке методе уподобљавамо најпре начелима Символа вере јер то је и најопштија дужност. Истовремено дужност је да представимо студентима какво је снажно, сложено али и на моменте драматично изненађење свет био и у прошлости, али и у сложеној садашњости у којој живимо, управо као што је и речено. Остаје нада да ће они који остају после нас поступати слично као у Мт 28, 19: „Идите и научите све крајеве, крстећи их у име Оца и Сина И Светога Духа, учећи их да чувају све што сам заповедио вама“.
*Можемо ли рећи да је учитељство више служба, него ли посао?
Уистину се може тако рећи, посебно ако бисмо учитељство посматрали кроз призму наше, богате историје, још од времена Светога Саве. Учитељство и сама чињеница да имамо прилике да посматрамо духовно успињање младих кроз учење, ништа је друго до духовна трпеза и испуњење. Напослетку и Доментијан је говорио о ,,слатком учењу“ описујући суштину учитељства као службе речима: „Не престаде да учи дан и ноћ, све утврђујући у страху Божјем и казујући, показујући сам собом примере врлине, одабирајући боље богоразумне, и све предлажући деци свога Отачаства, и ка богољубљу водећи“.
*Колико Вам је у запаженом и импозантном научном раду помогла чињеница да живите активним литургијским животом?
За разумевање тема које покушавам да истражим и упознам, изузетно је значајно разумети да смо сви синови и кћери нашег Оца Небеског, као и да идеја зидања једног храма отелотворује узиђивање у Домострој Спасења. Да бисте разумели богословски смисао једног портала на пример у Дечанима, да бисте разумели зооморфну символику капитела у Матеичу, неопходно је разумети најпре Свето Писмо, али и конструкт времена у којем уметничко дело настаје, времена које називамо доба вере. Ово наше време, наше доба, у које нас је Бог послао у овај свет, има много тешкоћа, варљиво је и далеко од времена у којем су настајале наше средњовековне задужбине. Ипак, могуће је у научном раду покушати разумети човека средњег века и његов градитељски импулс. Пре свега можемо се потрудити да и сами сведочећи оваква уметничка дела којима се слави Господ, покушамо и сами да додирнемо вечност, можемо да се потрудимо тражењем Спасења, молећи се Господу. На послетку и представљање научних радова широј јавности је својеврсна саборност, ми као научници тежимо сведочењу истине, ми излазимо пред лице Божје, а Господ жели да нас види сабране.
*Као искусни предавач на наведеном факултету, према Вашем мишљењу, са којим се животним тешкоћама суочавају млади људи, конкретно Ваши студенти?
То је сложено питање о којем би требало што више јавно говорити. Ми живимо у свету изузетно брзих промена, брзог протока информација у којем се мање чита суштина, а више визуелно опажају наслови и поднаслови. Живимо у свету информационих технологија које су толико развијене да их неретко не можемо ни разумети, а чини се ни да испратимо или научимо. С једне стране друштвене мреже, информационе технологије, учиниле су да су све просторно-временске баријере срушене, али са друге стране појављује се и веома необична потреба за убрзаним доласком до информација, недостатком читања, својеврсним комодитетом, комформизмом. Као предметни наставник настојим да имам разумевања у раду са младима који неретко долазе са специфичним и осетљивим питањима. Радује ме сазнање да међу мојим студентима на пример зидног сликарства има и оних који су уистину озбиљно посвећени црквеном сликарству. Међу студентима графичког дизајна има изванредних младих људи који уз благослов надлежног Епископа дизајнирају постере за духовне трибине, учествују у дизајнирању изложби и сл. Таква интересовања пружају могућности за активан духовни и светотајински живот. Све што радимо за и са нашим студентима, чак и оним студентима који још не верују, требало би да радимо не зато да их ,,освојимо“ као солидни предавачи или придобијемо њихову пажњу. То је слепи пут који дакле не води учењу. Неопходно је да студентима укажемо да захваљујући енергичности и брзини учења коју младост за собом носи, млади могу успешно испунити веома важне задатке који заиста одговарају својеврсној мисионарској делатности. Свака наша учитељска делатност, по мом уверењу, требало би да буде усмерена ка живом учењу, ка свести о учествовању у Служби Божјој, јер без тога заиста нема Живота Вечног.
*Ваше име остаће златним словима записано када је реч о припреми и реализацији запаженог међународног научног скупа Краљ Милутин и доба Палеолога, који је одржан од 24 - 26. октобар 2021. године. Дивна је прилика да наше читаоце упознате са детаљима овог научног скупа?
Међународни Научни скуп „Краљ Милутин и доба Палеолога: Историја, књижевност, културно наслеђе“ одржан је, са благословом Светог Архијерејског Синода СПЦ и Светог Архијерејског Синода Православне Охридске Архиепископије, а поводом 700 година од упокојења Светог српског краља Стефана Уроша II Милутина (1282˗1321), од 24. до 26. октобра 2021. године путем апликације Zoom, а са централом у у Свечаној сали Кинотеке у Скопљу.
Поменути научни скуп, организован је у оквиру пројекта COST Action 19131 (међувладин оквир за европску сарадњу у домену науке и технологије), програма Хоризонт 2020 (програм Европске уније за истраживање и иновације), Институт за литургику и црквену уметност Православног богословског факултета Универзитета у Београду, Коч Универзитет у Истанбулу, Аристотел Универзитет у Солуну, Нови европски колеџ у Букурешту, Министарство одбране – Институт за стратегијска истраживања Републике Србије, фонд БЛАГО, Савез српских сокола под покровитељством Његовог Краљевског Височанства Престолонаследника Александра Карађорђевића и Српски културно-информативни центар Спона из Скопља. Медијски покровитељи конференције били су Јавни медијски сервис Радио Телевизије Србије и тв Храм (тв Митрополије Београдско – карловачке СПЦ из Београда), Медиасфера, Вести, Политика, Православље.
1.септембра 2021. године објављена је тројезична Књига резимеа (на српском, енглеском, македонском) са Програмом, резимеима и биографијама свих учесника. Књига резимеа, коју смо уредили др Србољуб Убипариповић ванредни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду и моја маленкост, објављена је као штампано и електронско издање и доступна је за преузимање на неколико веб страница.
Први дан Међународног Научног скупа под називом „Краљ Милутин и доба Палеолога: Историја, књижевност, културно наслеђе” који су 24. октобра 2021. године, видео-записима својих обраћања отворили Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски г. Јован, као и протојереј проф. др Зоран Ранковић, Декан ПБФ у Београду, завршен је у касним поподневним часовима после излагања радова великог броја угледних научних посленика из више земаља света. Учеснике скупа поздравили су и г. Милутин Станчић, директор Управе за унапређење језика припадника мањинских заједница Владе Републике Северне Македоније као и моја маленкост.
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је посебну видео-поруку која је емитована 24. октобра 2021. године на отварању научног скупа. Свјатјејши Патријарх Порфирије упутио је поздрав Његовом Блаженству Архиепископу охридском и Митрополиту скопском г. Јовану, научним и другим Институцијама које су организовале овај скуп, као и учесницима и гледаоцима скупа. Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован обратио се видео-записом 24. октобра 2021. године на отварању Научног скупа посвећеног св. Краљу Милутину у Скопљу, изразивши своје задовољство овом значајном међународном научном манифестацијом, која се одржава са благословима Светог Архијерејског Синода СПЦ и Светог Архијерејског Синода ПОА. Његово Блаженство је истакавши велики број научних дисципина и тема на овом скупу, као и велики број радова који је пристигао из свих крајева света, подвукао веома широк контекст скупа и рекао да то показује велики интерес научних радника за живот и дело св. Краља Милутина. Протојереј проф. др Зоран Ранковић, Декан Православног Богословског Факултета Универзитета у Београду је 24. октобра 2021. године, на отварању Научног скупа у Скопљу о св. краљу Милутину, путем видео-поруке исказао велику радост поводом обележавања 700 година од упокојења св. Краља и одржавања овог важног Научног скупа. О. Зоран Ранковић је у име ПБФ и Института за литургику и црквену уметност, као суорганизатора овог догађаја, пожелео добродошлицу и успешан рад свима који учествују у раду Скупа. Свечано отварање конференције емитовано је уживо на Тв Храм, као и на РТС СВЕТ, програму за дијаспору.
После уводних поздрава, пленарно предавање одржао је др Срђан Пириватрић. Након пленарног предавања, одржане су три сесије, а прочитано је 15 реферата. Други дан Међународног научног скупа 25. октобра 2021. године отворио је пленарним предавањем др Mилан С. Димитријевић. Након овог излагања скуп је наставио са радом: одржане су четири сесије, а прочитано је 24 реферата. Трећег дана Међународног научног скупа одржано је једно пленарно предавање које је због временске разлике у касним поподневним часовима одржала др Марија Алесија Роси (САД). Реализоване су четири сесије, а прочитано 23 реферата. Наком моје завршне речи званично је завршен рад конференције, по оцени многих учесника - високог научног квалитета. Три радна дана конференције, близу тридесет сати видео преноса уживо, 11 сесија, 62 реферата доступна су у видео формату на Ју Тјуб-у. Тренутно је у припреми Зборник радова о којем ће, верујем, тек бити речи у наредним месецима.
*Како сте доживели учешће Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија који је упутио надахнуто уводно слово?
Учешће Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија је од изузетног значаја. Сама чињеница да смо научни скуп емитовали из Скопља носила је за собом својеврсну тежину, особито јер је реч о простору на којем је нарушено црквено јединство. Организациони одбор је, упркос бројним препрекама чак и проблемима током емитовања уживо, имао свест о сложености раскола, али истовремено свест о томе да искрена посвећеност, искрен научни рад и упућивање молитве и Богу и Светом Сави и Светом Клименту Охридском и Светом Краљу Милутину морају бити јачи од етнофилетизма. По мом уверењу, обраћање Његове Светости организаторима, учесницима скупа, а посебно помињањем имена Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована који је својим трпљењем и страдањем показао свест опстанка у јединству, показао је не само неограничено поверење, већ и подсећање на спремност да се дијалог настави у сваком тренутку, јер стање раскола није ни одрживо, а у крајњој линији није ни урођено. Уверена сам да је благослов Свјатјејшег Патријарха Порфирија подршка али и позив свим научним делатницима да уз усрдне молитве приступимо заједничкој чаши. На послетку, ваљано је подсетити да је Свети Архијерејски Сабор одлучио да поново позове архијереје које су се одвојили од Пећке Патријаршије на братски, стрпљиви дијалог.
*Гледајући очима овог научног скупа, да ли смо као народ свесни величине и значаја Светог краља Милутина?
Колико год ми као научно опредељени историографи имали података из књижевних и вузелних сведочанстава у вези са епохом, нека Вас не изненади мој одговор да можда и нисмо свесни дијапазона значаја дела Светог краља Милутина. Ми данас не можемо ни да наслутимо обиме такве ктиторске делатности. Свети Kраљ Милутин је ктитор о чијим делима је Архиепископ Данило II оставио најлепша сведочанства говорећи да ,,као што се не може избројати песак мора тако се не могу избројати његове милостиње“. Он је приказао порекло и генеалогију краља Милутина: ,,Месеца октобра двадесет девети дан, житија и дела благочастивога и Христољубивога и Светороднога, моћнога, самодржавнога са Богом господина Стефана Уроша, праунука Светог Симеона Немање, новога Мироточца српскога, и унука Првовенчанога краља Стефана, и сина великога краља Стефана Уроша“. Архиепископ Данило II Пећки описује краља Милутина као човека лепог изгледа, упадљиве телесности те да је имао старијег брата, Стефана Драгутина, млађег брата Стефана и сестру Брнчу о којој се мало зна. Пратећи ништа мање битну женску генеалогију, Свети краљ Урош ИИ Милутин је син краљице Јелене Анђел, унук Ане Дандоло, праунук Ане (у монаштву Анастасије). Владао је тридесетдевет година, проширујући границе српске државе према Скопљу, захватајући чувено Овче поље и линију Охрид – Прилеп – Штип. Тада средишња српска област постаје света косовска висораван као и подручје Шар - планине. Ту су се рачвали путеви према Тесалији на југу, Мачви на северу али исто тако и према Западу тј. Приморју и Дубровнику. Свети краљ Милутин је неоспорно сазидао или обновио велики број задужбина, као нико међу Немањићима: цркву Ваведења Богородичиног у манастиру Хиландар, цркву Богородице Љевишке у Призрену, цркву Светог Прохора Пчињског, цркву Богородице Тројеручице (седиште скопског епископа / митрополита),црква Светог Kонстантина у Скопљу (помиње се у Житију), црква Светог Ђорђа Горга на брду Вергин (Дева) на реци Серави, црква Светих Јоакима и Ане у манастиру Студеница, црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричину, црква Св. Ђорђа у Дабру, црква Светог Никите у Чучеру код Скопља. Цркву Светог Стефана у Бањској, Грачаницу и др. У блискости са српском црквом саздана је тајна Милутинове владавине.
*Драга Јасмина, будући да сте добро упознати са стањем наших светиња које се налазе у Републици Северној Македонији, замолио бих Вас да поделите неке детаље у погледу овог, рекао бих, болног питања?
Стање наших светиња у Републици Северној Македонији је још једна дубока рана која се не зацељује, а рекло би се на тренутке и додатно усложњава. Српска средњовековна баштина која се данас налази у Републици Северној Македонији налази се у троуглу трагичног, гротескног и тријумфа извитопереног схватања. Трагична је судбина српских Храмова јер све оне велике, умне, духовне идеје наших владара и властелина преточене у зидове од опеке и камена, покривене фрескама, данас не разумемо адекватно. Гротеска таквог стања очитава се због свакодневних медијско-политичких преиначавања где се српске задужбине проглашавају Србоманским, а одатле происходе и извитоперена фалсификовања историје.
Проблем је веома сложен самим тим што припадници владајућих структура у Републици Северној Македонији трасирају путеве крупних уступака Албанцима зарад чланства у НАТО, потом и у Европској Унији. На пример, установљење албанског језика као једног од званичних језика. Редовно су такве одлуке силом административних и политичких притисака наметане становништву које користи ћирилично писмо, уз повремене, недоречене покушаје да се наводно заштите интереси културне баштине. Дипломатске иницијативе су веома закаснеле, иако је број наших задужбина од севера до југа Републике Северне Македоније значајно већи од броја сачуцаних задужбина на Косову и Метохији. Осим храмова на чије лоше стање сам већ у више наврата скретала пажњу (Матеич и Љуботен), важно је истаћи да су неки Храмови заштићени и као такви означени су одговарајућом таблом да су под заштитом државе као ,,средновековно културно наследство“. Међутим изостаје одговарајућа номенклатура. Реч је о уништавању трагова српске средњевековне државности, а то је продукт озбиљне борбе српске са бугарском дипломатијом која се још од средине деветнаестог века водила у Повардарју. Да би Вашим читаоцима било јасније заборављање поменутих задужбина: тај процес започет је, веровали или не, непосредно пре 1870. односно укључења Скопске епархије под духовну власт бугарске Егзархије. Навешћу само једну кратку епизоду из повести Храма Светог Димитрија у Марковом манастиру. Тамо је 1869. за игумана постављен монах и зограф Дионисије из Цариграда, који је под изговором да поправља фреско-сликарство прекречио поворку живописаних ликова у зони стојећих фигура за које је сматрао да представљају поворку Немањића, а затим преко њих насликао птице и змије. Прва зона живописа тог Храма била је у фокусу и за време посете руског конзула Јастребова, у чије време су сви натписи већ били оштећени од стране егзархиста. Фреске су поново по налогу скопског егзархијског митрополита Максима прекривене. То се догодило 1894. године када је цела прва зона живописа, од западног портала до олтарске преграде премазана масном бојом, док су у олтарском простору пребојене оне фигуре за које су бугарски егзархисти сматрали да приказују српске светитеље. Сличне појаве су настављене и у двадесетом веку. Тако знамо да су егзархисти избрисали титулу севастрократора српског у цркви у Псачи код Криве Паланке. Знамо за брисање епитета Српски уз име Светога Саве у манастиру Журче, а сведоци смо брисања натписа уз српске светитеље у месту које је сведоком чуда Светог краља Стефана Дечанског – Осоговском манастиру. О измени натписа у Осоговском манастиру приредила сам и научни чланак који је објављен у Гласнику Друштва конзерватора Србије за 2022. годину.
Да је ситуација уистину забрињавајућа сведоче и недавна дешавања у манастиру Матеич где су крајем 2021. године уклоњене оловне плоче са крова, што је јасан показатељ да некоме не одговара обнова светиње, чување девастираних фресака, као и обнова молитвеног сећања на ктиторе чији ликови су још увек очувани: царица Јелена Немањић и млади Урош V Немањић. Лик цара Душана је оштећен, насилно изгребан. Остаје да га се сећамо на основу снимка покојног Радослава Грујића, директора Музеја Јужне Србије, који је светлописао његов лик и објавио га на једној страници чувене ,,Споменице двадесетпетогодишњице ослобођења Јужне Србије 1912 – 1937“ која чека своје друго издање у овој години.
Храмови су дакле, уз страдални народ, не само наслеђе без заштите, већ и сведоци векова али и пострадања Српске Православне Цркве. Наведени разлози утолико више указују на неопходност наставка дијалога те решавања раскола који траје већ 55 година.
*Прошле године сте учествовали на Шестом Фестивалу Хришћанске Културе у Епархији тимочкој, где сте надахнуто говорили о документарном филму „Свети Василије Острошки-сведок Васкрсењаˮ. Како сте доживели ово сабрање?
Учињена ми је заиста изузетно велика част да будем једна од оних који су говорили након премијерног приказивања филма о Светом Василију Острошком. Никада нећу заборавити атмосферу која се лагано, из минута у минут стварала. Имајући у виду да сам говорила након Еп. Давида стобијског, на трен сам помислила да моје речи можда неће посебно дочарати значај овог документарног остварења. У једном тренутку свог излагања упоредила сам миомирисне мошти Острошког чудотворца са цвећем. Тај тренутак ми се врло јасно урезао у памћење, јер су не само многе очи гледале већ су сви у сабрању у истом трену уистину осећали речи из Икоса да је процветала пустиња острошка ,,као љиљан неувели и миомирисни!“. Уистину, премијерно приказивање овог остварења показало је да Острошки чудотворац и данас збратимљује и сабира верујући народ, а то се потврдило потом на још неколико пројекција филма у градовима широм Републике Србије, Републике Црне Горе као и Републике Српске.
*Која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ?
Читаоцима ,,Православног мисионара“ поручила бих да отворених очију уосећавају и чувају културно наслеђе, да имају свест да у овом тренутку постоји српско културно наслеђе које је у озбиљној опасности од асимилације, идентитетског мењања и нестајања. Морамо имати свест да српска средњовековна култура носи минуциозно израђен печат једног времена, печат осећања које су потврђивали и владари својим интитулацијама у којима помињу да владају свом српском земљом. То осећање показује се и уметношћу која се узнела до светских висина. Утисак је да знатан део Срба изгледа није тога свестан нити довољно чини да се свету представи вредност наше културне баштине. Само неговањем нашег националног идентитета вратићемо поверење у културу и духовни рад.
Разговарао:
катихета Бранислав Илић
*Објављено у мартовско-априлском 384. броју "Православног мисионара" (стр. 43-49)
