”Ако се Бог разапиње ради нас, онда и ми морамо да се разапињемо ради Бога. Као људи Цркве, као свештеници и пастири морамо то да носимо у своме срцу. Да носимо Јеванђеље Христово, њиме да дишемо, да нам Јеванђеље буде у нашем срцу. У срце можемо да сместимо Бога несместивога, да тим Духом дишемо. Благодат Светога Духа тако се распирује и позива верни народ. Требамо да будемо пример верном народу, пример у љубави и служењу” - рекао је у својој беседи Епископ Херувим.
На дан када Црква прославља Светог цара Константина и царицу Јелену и преподобну Јелену Дечанску, 03. јуна 2022. године, Његово Преосвештенсто Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим благоизволео је да служи Свету архијерејску Литургију у Светодимитријевском храму у Даљу.
Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Герман Богојевић, епархија канадска, протојереј-ставрофор Милован Влаовић, други парох даљски, протојереј Бојан Савић, епархија далматинска, протојереј Марко Шукунда, парох трпињски и службеник ЕУО, јереј Недељко Јакшић, епархија бихаћко-петровачка, јереј Синиша Мићановић, други парох боровонасељски, протојереј Немања Клајић, први парох даљски и службеник ЕУО, ђакон Војислав Николић, ђакон придворне капеле Светог првомученика и архиђакона Стефана у Даљу и службеник ЕУО, ђакон Предраг Јелић, ђакон светодимитријевског храма у Даљу и ђакон Вукашин Бојић.
У току Свете Литургије Епископ Херувим рукоположио је ђакона Вукашина Бојића у чин презвитера.
Епископ Херувим беседио је сабранима о светости свештеничког позива, о служењу Христу и целоживотном жртвовању за Цркву Божију.
-У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе, нека буде свима на здравље и на спасење ова данашња Света Литургија у нашем Саборном храму у Даљу. Прослависмо имена дивних угодника Божијих, Константина и Јелену, који су равни апостолима. Њихова реч и њихова проповед, њихово жртвовање за веру хришћанску довело је до велике победе за васцело хришћанство. Чинили су све што су могли да би се хришћанство очувало, сачувало. Чинили су све што је у њиховој моћи да би се хришћанство предало генерацијама у наслеђе, да би могли имати слободу православне вере у исповедању, чувању и наравно у проповедима. Црква Божија, непрестано, кроз свете угоднике прославља име Божије. Тако је и кроз њих прослављено име Божије, они су нам сведоци исповедништва. Они су жртве за веру хришћанску и сведоци да је жртва за Исуса Христа прави пут и прави смисао живота овде на земљи. Жртва нам отвара пут вечности и даје нам да можемо да осетимо пуноћу љубави Божије и пуноћу те жртвене љубави којом се Бог жртвује за целокупно човечанство, за свакога од нас појединачно. Христос је отац свима нама, није очух него отац. Уколико смо сви сједињени у Христу онда нема те димензије где је један мањи, а други већи, где је један достојан, а други недостојан. Сви се удостојавамо да будемо Христови ученици, да будемо апостоли, да проповедајући и живећи хришћанским начином живота сведочимо веру православну, да сведочимо веру хришћанску и догмате наше вере животом својим. Јер искуство вере коју су носили угоднци Божији, и данас прослављени Константин и Јелена, прави су пример како вера може да нам буде круна живота. Владари, велики и моћни, али толико понизни пред Богом, толико понизни да су задобили венац вечне славе. А данас, владари, властодршци, од силине своје моћи не могу видети лице Божије, не могу ни да осете љубав Божију, од те силовне овоземаљске славе. Они не могу да виде Бога, не могу да виде Христа као свој прави пут. Видимо колико су велики били угодници које данас прослављамо, Константин и Јелена. Владари, али понозни пред Богом, молитвеници пред Господом. На то нас Бог позива и на то нас Бог упућује. Да будемо понизни пред Њим, да будемо понизни једни пред другима, не да славимо себе, већ да себе ослобађамо пред Христом. Да Христос буде пут, истина и живот свима нама. Да нема злобе, да влада хармонија и љубав. Ако смо Христови тако ћемо чинити.
Данас смо имали духовну радост, рукоположење ђакона Вукашина у чин презвитера. Велики догађај Цркве, радује се целокупна заједница када добије новога пастира. Наш позив ”достојан”, заједно са вашим одговором ”достојан” јесте учествовање у његовом рукоположењу, у свештеном чину. Црква потврђује да је неко достојан, заједница потврђује да појединац може да прими залог служења Христу. Никоме другоме него Христу и Цркви. Као пастири на првом месту служимо Христу, проповедајући Јеванђеље и носећи крст Христов. Распињући се за свој народ, за Цркву Божију. Изграђујући жртвену љубав међу вернима, са сабраћом. Крст Христов нам увек треба бити на памети, свакога часа и свакога тренутка. Христос се разапео на Крсту ради спасења рода људског, да би род људски осетио пуноћу љубави Божије. Ако се Бог разапиње ради нас, онда и ми морамо да се разапињемо ради Бога. Као људи Цркве, као свештеници и пастири морамо то да носимо у своме срцу. Да носимо Јеванђеље Христово, њиме да дишемо, да нам Јеванђеље буде у нашем срцу. У срце можемо да сместимо Бога несместивога, да тим Духом дишемо. Благодат Светога Духа тако се распирује и позива верни народ. Требамо да будемо пример верном народу, пример у љубави и служењу. Свештеник није ништа друго него слуга, он није никакав господин. Свештеник је обичан човек, човек који има једино крст и Јеванђеље и пут Христов. Следујмо тим путем, а верујем да ће и у лику свештеника Вукашина заиста засијати благодат Светога Духа, благодат Јеванђеља и Крста Господњег. Верујем да ће бити проповедник речи Христове, верујем да ће његове речи бити огањ који позива народ у Цркву Божију. Да ће понизношћу својом показати да једино љубављу можемо изграђивати заједницу верних. Кроз жртвовање једних за друге, не кроз самовољу и самоумље већ искључиво кроз љубав која трпи, која прашта и позива другога. Самовоља и самоумље не одводе човека никуда осим у пропаст, у таму сопственог живота. Одводе човека у таму где нема радости, где нема Христа. Не требамо да будемо такви људи.
Нека би Господ дао да се сви у том духу поучавамо, да нам љубав никада не увене, да наша љубав буде Христова љубав – вечна и непролазна, која отвара врата свих адова људских. Искушења су разна, али Бог зна и даје нам увек онолико колико можемо понети. Бог нам даје онај крст који можемо да понесемо. Ни мањи ни већи него по мери раста висине Христове.
Нека сте срећни и благословени и нека буде благословен данашњи дан од сада и кроз сву вечност! Амин.
