На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Чудотворна икона Пресвете Богородице Тројеручице; Свети мученици Прокло и Иларије; Преподобни Михаило Малеин; Света мученица Голиндуха персијанка; Света Вероника; Свети мученици Теодор и Јован; Свети мученик Мамант; Свети мученици Андреј, Ираклијем Фавст и Мина; Свети Серапион; Свети Арсеније новгородски; и преподобни Симеон воломски.
* * *
Препоручени текст:
Повест о чудотворној икони Пресвете Богородице Тројеручице и акатист /ПДФ/
Зашто су иконе Богородице чудесне?
Радуј се, помоћнице наша, која нам помажеш иконом својом "Тројеручицом"!
* * *
Препоручена емисија:
Емисија о богослужбеним особеностима празника чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице
Ђакон Вељко Васиљев: Чудесна икона Пресвете Богородице Тројеручице
* * *
Тропар празника:
СПОМЕН ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ
Икона Пресвете Богородице Тројеручица (грч: Παναγία Τριχερούσα) беше породична драгоценост Светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком VIII века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине.
Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком Светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања Светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно Светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах.
Када се онај дан приклањао вечери, Свети Јован је замолио да му дају одсечену руку, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише у знак сећања на чудо које се догодило.
После дуже молитве, уморан од бола и муке, заспа на кратко. У сну угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу како му говори да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој. Икона је од тада добила име Тројеручица. До данас се истог обичаја држе побожни и чудесно исцељени хришћани који на Свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела.
После овог чудесног исцелења, Свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од Светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света.
Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов дâ игумански штап заједно са иконом Пресвете Богородице која је чувана у Лаври и која се звала Млекопитатељница. Знајући за наведена пророштва Светог Саве, Свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу Тројеручицу.
После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, монах Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу Светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, Светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана монах Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах монаху Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу.
Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава се из Палестине враћа на Свету Гору.
Богородичину икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219.) и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, дакле 100 и више година после престављања Светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону Тројеручице. На тај начин Богородица Тројеручица долази у Србију.
До краја XIV века Икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XV века постају мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Икону Пресвете Богородице Тројеручицу су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара!? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом Тројеручице од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе.
Тако је Тројеручица торжествено, са псалмопјенијем и кâдом, свечано дошла други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару Саборне цркве Манастира Хиландара. То се догодило почетком XV века.
Много касније – не знамо тачно када – вероватно крајем XV века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једне вечерње службе јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су чули глас, али му нису придали посебан значај.
Када су другог дана дошли у цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту! Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће.
Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење.
Тако је Пресвета Богородица Тројеручица прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова Икона Заштитница. Сви монаси који се налазе под њеним игуманством прихватају је као своју мајку, заштитницу и утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот.
Икона Тројеручице је врло добро очувана стара икона Богородице и има изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених драгих каменова, као и друге вредне предмете које прилажу побожни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 111цм висина и 91цм ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона Светог Николаја.
Сваке године 12/25. јула свечано се врши њен празник. Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице Тројеручице.
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПРОКЛА и ИЛАРИЈА
Ови свети мученици Прокл и Иларије беху из околине града Калипте, што је близу Анкире. Пострадаше за Христа од намесника Максима у време цара Трајана. Прво би ухваћен свети Прокл и приведен к самоме цару који се тада налазио у тим крајевима; и би окован у гвожђе и вргнут у тамницу. Затим цар, испитавши Прокла и нашавши да се он не покорава наређењу о поклоњењу идолима, предаде га намеснику Максиму на мучење. Севши на судишту, Максим изведе преда се сужња Христова и упита га: Каквога си рода? – Прокл одговори: Род је мој Христос, и надежда моја Бог мој. – Тако ми богова, нећу те поштедети! рече на то намесник и поново упита: Знаш ли царска наређења која су свуда објављена, да сви хришћани приносе жртве боговима? – Светитељ одговори: Слушао сам о тим наређењима безаконика, која они издадоше на саблазан многима, а себи на погибао. – Зар ти смеш, негодујући упита намесник, ружити цара и законе његове хулити? Не видиш ли, бедниче, какве ти муке предстоје? – Мученик одговори: Чини што хоћеш, јер ја нећу принети жртву боговима твојим, нити се бојим мука које убијају тело а не душу; боље је бојати се Бога него људи. – Намесник му на то рече: Човече, избери себи или живот или смрт! Ево, видиш мучилишно дрво, спремљено за тебе, и оруђа за мучење. Чекамо твој одговор: шта хоћеш? – Свети Прокл одговори: Када се ви бојите да преступите заповест цареву, да не бисте пали у кратковремене муке, колико се тек ми хришћани бојимо преступити заповест Божју, да не бисмо пали у вечне муке, које припреми Бог за оне који Га одбацују и клањају се лажним боговима вашим, који ће на будућем суду заједно са онима што им приносе жртве бити предани на бесконачну погибао. – Зар се усућујеш, рече намесник, да и богове наше ружиш? Али ти кажем, ја ћу те натерати да ти и против своје воље признаш величину богова наших? – Мученик одговори: А ја се надам на Бога мог, да ћу ја, пре но што ме ти убедиш да признам богове твоје, учинити да ти пред свима војницима и слугама својим, насупрот жељи својој, признаш Господа мог и напишеш својом руком, да је Бог грешнога Прокла истинити Бог и да нема другога осим Њега.
Тада намесник, разгневивши се, нареди да мученика обесе нага на мучилишту и да му за ноге привежу тежак камен, па да му онда деру тело железним ноктима. И дуго мучен тако, свети Прокл трпљаше јуначки, ништа не говорећи, само у небо гледајући. Затим га скинуше са мучилишта и држаху га у оковима.
После тога намесник крену у град Калипту, наредивши да и мученика воде за њим; и свети мученик би приморан да идући пешке не изостаје од коња који трчаху брзо. А кад бејаху на половини пута, мученик се помоли громко, говорећи к Богу: Боже мој Исусе Христе, ради кога страдам вођен с поругом од ових војника, послушај ме данас слугу Твога да се прослави име Твоје вавек: пружи свемоћну руку Своју, и заустави безаконог намесника овог, и не допусти му да продужи путовање док пред свима овим људима не исповеди да нема другога Бога осим Тебе!
Када се свети мученик тако помоли Господу, одједном намесник неочекивано стаде на путу као свезан: јер се не могаху ни коњи макнути с места нити он сам кренути, невидљивом силом Божјом држан. Застадоше и сви војници, чудећи се таквој необичној појави; и дуго се мучаху да покрену намесникова кола, бијаху коње, упрезаху и многе друге као запрегу, али ништа не могоше учинити, па чак ни самог намесника не могоше скинути са кола, јер кола беху непокретна као планина, а намесник на њима као прикован.
Тада намесник рече својим сапутницима: Видите ли необичну мађионичарску силу овог лукавог хришћанина, шта нам уради? Ево не можемо да макнемо с места и идемо назад. – Онда намесник посла једнога од својих слугу, по имену Ермија, да рекне мученику који беше далеко позади: Шта ти то уради, зауставивши нас својим магијама насред пута? Очигледно, бојећи се мука које те очекују у граду, ти прибеже овом лукавству, да те само не би одвели тамо. – А свети Прокл рече намесниковом слузи: Жив ми Господ Бог мој, ви се нећете макнути са тог места све док намесник не исповеди име Господа мог Исуса Христа, као што му и раније рекох. – Ермиј га упита: Ако намесник и исповеди име Бога твог, стојећи насред пута, како ћеш ти то чути или дознати, када си толико удаљен од њега? – Мученик одговори: Нека намесник напише то исповедање на хартији и пошље мени, па ћете ви тог часа кренути вашим путем у град Калипту.
Ермиј се врати и каза намеснику мученикову поруку. И овај, мада против воље, приморан невољом, узе хартију и написа: „Исповедам да је једини истинити Бог Онај кога поштује Прокл, и нема другога Бога осим Њега“. – Написавши тако, намесник посла хартију мученику, и одмах кренуше коњи и војници, и с намесником продужише пут.
Када стигоше у град Калипту, намесник седе на судишту, изведе преда се светога Прокла и рече му: Ти путем показа на нама сву силу свога чаробњаштва, а ја ћу овде показати на теби сву силу своје власти; и као што ме ти примора да исповедим Бога твог, тако ћу и ја приморати тебе да исповедиш наше богове и принесеш им жртву.
Рекавши то, намесник нареди да донесу упаљене свеће и њима жегу стомак и ребра мученику. И свети мученик би толико жежен свећама, да му цело тело поцрне, а он, не показујући ни најмањи знак нетрпљења, ћуташе као да у туђем телу трпи. И упита га намесник: Не мариш ли за муке? – Свети одговори: За ове не марим него се вечних бојим. – Опет га упита намесник: Хоћеш ли се покорити нашим боговима? – Мученик одговори: Покоравам се Христу који вавек живи, јер је Он нада моја. – Намесник га упита: Хоћеш ли да у мукама умреш? – Свети Прокл одговори: Ако и умрем, ипак ћу поново жив бити.
Тада намесник нареди војницима да мученика изведу ван града, распну на дрвету и стрељају стрелама. Узевши мученика, војници му рекоше: Послушај нас и принеси жртву боговима, па ће те искусни лекари одмах исцелити од рана, и бићеш награћен великим чином. – Страдалник одговори: Ја имам чин на небу, којим ће ме наградити Христос Бог мој, а ви престаните са ласкавим обећањима и вршите што вам је наређено.
Док они тако иђаху и говораху о томе, њих срете путем млад човек по имену Иларије, братанац светог Прокла, син његовог рођеног брата. Притрчавши, он се поклони своме стрицу, и грлећи га Иларије викаше: „И ја сам хришћанин!“ Војници онда ухватише Иларија, предадоше га у тамницу, а светог Прокла одведоше на губилиште. Тамо га распеше на дрвету, па га онда стадоше стрељати из својих тетива. И док му многобројне стреле решетаху тело, свети страдалник се мољаше Богу, говорећи: „У руке Твоје, Господе, предајем дух свој! спаси ме, Боже истине!“ И приклонивши главу предаде дух. Тако свети мученик Прокл пострада дванаестог јула. А верни тајно узеше чесне мошти његове и погребоше их.
Свети пак Иларије седећи у тамници певаше: „Љубићу те, Господе, крепости моја! Господ је тврђава моја и уточиште моје“, и остало из седамнаестог псалма. А када заспа, њему се у виђењу јави анђео Господњи и рече му: „Буди храбар и јак, јер сам ја с тобом, послат од Бога да те крепим“.
Три дана после кончине светога Прокла, свеги Иларије би изведен на истјазање. И упита га намесник: Јеси ли хришћанин? – Мученик одговори: Несумњиво хришћанин сам, као што и сав род мој беше у хришћанству и сви скончаше штујући Христа. – Тада намесник, испунивши се јарости, нареди да мученика обесе нага на дрвету и да га дуго жестоко бију. Затим га осуди на смрт, наредивши да га вуку три потркалишта ван града и да му тамо одсеку главу.
Војници везаше мученику руке, бацише га на земљу, и закачивши га за ноге стадоше га вући. Тако вучен мученик појаше: Што је сам основао на горама светим, врата Сионска љуби Господ више свих насеља Јаковљевих (Пс. 86, 2). Вучено по земљи, тело мучениково се кидаше и земља се крвљу обагриваше. А када стигоше на три потркалишта изван града, џелат извуче мач, а свети се мољаше Богу: „Господе Исусе Христе, прими дух мој!“ И би му одсечена глава. Сконча свети мученик Иларије петнаестог јула, у трећи дан по кончини светога Прокла. Тело светога Иларија би бачено на истом месту где беше обезглављено. И верни, дошавши ноћу, узеше га и поред светога Прокла положише у земљу, славећи Христа Бога, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МИХАИЛА МАЛЕИНА
Преподобни отац Михаил беше рода племенитог и богатог из Харсианске области у Кападокији. Он беше рођак грчкога цара Никифора Фоке. Рођење овог угодника Божјег Михаила би по обећању Пречисте Божје Матере, јер Она обећа његовој мајци дати јој благословени плод. Када поодрасте родитељи га дадоше да учи књигу; он у томе брзо напредоваше, и ускоро добро изучи Свето Писмо. Презревши земна блага он се у младости повуче на гору Малеа, код Свете Горе. Ту се замонаши у манастиру, и подвизаваше се, чистећи своје срце постом и молитвом. Због врлинског живота свог би постављен за игумана те обитељи. Касније претрпе многа роптања и увреде од братије, али га то не помете, већ се он и даље трпељиво стараше о њиховом спасењу, непрестано им пружајући духовне поуке и упућујући их на врлину.
Након неколико година он отпутова манастирским послом у Цариград. Тамо у дому војводе Зефиназера нађе младића Аврамија; па провидевши да ће овај младић бити сасуд Светога Духа, заволе га и благослови, и доста поучи о стварима корисним по душу. Пошто се преподобни врати у свој манастир, после не много времена дође к њему и младић Аврамије. Преподобни га постриже и даде му име Атанасије, који се касније прозва Атонски, јер се самопрегорно подвизавао на Атону и основао знамениту лавру.
Преподобни отац Михаил поживе много година у великом богоугодништву и доживе дубоку старост у добром исповедању, па са чврстом надом у нестариви живот пређе ка Господу, кога још из младости заволе и свесрдно му послужи.
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ГОЛИНДУХЕ ПЕРСИЈАНКЕ, назване и Марија
Док Персијом цароваше Хозрој Старији, живљаше једна млада и лепа жена, којој беше име Голиндуха. Беше она знатнога рода, од великих велможа, и удата за чувеног старешину волха. Након три године брака она, поучавана божанским просветлењем, стаде увиђати заблуду персијског многобожја и истраживати која је вера истинита. Слушајући о хришћанској вери, чистој и неоскврњеној, она размишљаше у себи: да ли је то истинита вера, или нека друга? И жељаше Голиндуха да буде упућена у њу и да дође у познање истине. Много дана она проведе у размишљању о томе; и једне ноћи њој би овакво виђење у сну:
Она угледа светлог анђела Божјег који стаде пред њу, узе је и одведе к неком тамном и огњеном месту, пуном великога страха и ужаса, где беше мноштво људи мучених. Голиндуха упита анђела који је вођаше: „Које је ово ужасно место, и ко су они што се ту муче?“ Анђео јој рече: „Ово је место казне грешних и неверних; у њему су и твоји претци који су се клањали идолима, лажним боговима персијским“. И туговаше Голиндуха због погибли својих предака, и тешко уздисаше. Затим је анђео одведе на друго место, где беше рај Божји, насеље праведних, и показа јој кроз мала вратанца велику светлост тамошњу и у њој многе људе и жене који ликоваху у неисказаној радости. Показавши јој то, анђео уђе на та мала вратанца. Хтеде и она да уђе за анђелом, али јој анђео не допусти рекавши: Ти не можеш ући овамо, пошто ниси хришћанка, јер овамо не улази нико од оних који нису примили свето крштење Христово.
И одмах се пробуди Голиндуха, и са ужасом се дивљаше ономе што виде; и силно зажеле да постане хришћанка, гнушајући се веома персијског незнабожја и волховања свога мужа. Забринута мишљу како да се удостоји светог крштења, она се стаде са сузама молити о томе истинитоме Богу хришћанскоме. И ускоро доби што је молила: јер руковођена анђелом Господњим, она тајно изиђе из куће и оде к једноме свештенослужитељу који се налазио у скривеном месту. Тако Голиндуха бестелесним анђелом би приведена анђелу у телу, који је поучи вери и крсти, давши јој на светом крштењу име Марија.
Примивши свето крштење, Голиндуха се поново врати својој кући, али се више не покораваше закону брачног живота, не желећи да буде оскврњена незнабожним мужем, пошто се уневестила Христу. Научена од духовног оца који ју је крстио, Голиндуха пребиваше у посту и молитвама; читаве ноћи она провођаше без сна, стојећи и молећи се; а дане провођаше у ћутању, стражећи над собом, и не желећи разговарати са невернима; мужу пак своме не допушташе да је додирне. И чуђаше се муж таквој неочекиваној промени код ње и необичном држању, недоумевајући шта се то догодило с њом, и туговаше због ње. Нарочито му беше жао што је лишен телесне везе са њом, јер она уопште није хтела да има те везе с њим. И дуго се он стараше да је приволи на то час ласкама и молбама, час претњама и батинама, али без икаква успеха, јер невеста Христова беше укрепљавана невидљивом силом Божјом, те јој муж не могаше одолети. А када муж дознаде да му је супруга постала хришћанка, он је стаде оплакивати као пропалу, и саветоваше јој на све могуће начине да се одрекне Христа и буде са њим у пређашњим супружанским односима; али не могаде поколебати њу, која као непоколебљиви стуб беше утврђена у вери и љубави Христовој. Поред тога он и магије своје примењиваше према њој, призивајући себи у помоћ ђаволску силу, али и тиме ништа не постиже, јер се ђаволи не усуђиваху да јој се ни издалека приближе, видећи је обасјану благодаћу Христовом. Тада он оде к цару, и са великом жалошћу исприча му да је жена његова постала хришћанка и да се гнуша телесне везе с њим. Цар онда посла к њој једног од својих саветника да је усаветују, али се овај велможа врати не постигнувши ништа. И то би учињено не једанпут већ много пута: јер је слао к њој понекад угледне људе, понекад високородне жене, да је ласкама и вештином поврате пређашњој вери и саживљењу с мужем. Но сав труд њихов беше узалуд.
Једном цар посла Голиндухи овакву поруку: Ако се одрекнеш хришћанске вере и поново обратиш к персијској, онда ћу те узети себи за жену и бићеш царица. – А светитељка рече царевим изасланицима: Да вас упитам једну ствар, кажите ми: ако ме цар узме себи за жену, неће ли умрети? хоће ли остати жив занавек? Ако остане бесмртан занавек, онда ћу га послушати. – Изасланици јој одговорише: Немогуће је човеку да буде бесмртан; и цар је човек, па ће несумњиво умрети. – Тада светитељка рече: Ја нећу да се вежем са смртним и краткотрајним царем, пошто сам већ везана са Бесмртним Царем, вечно живим Христом Богом мојим, за кога сам готова сва страдања поднети и умрети.
Изасланици се вратише и казаше цару Голиндухине речи. А он, разгневивши се силно, нареди да је сву окују у железне вериге и баце у најзабаченију тамницу, да би је сви заборавили као мртву. И остаде света мученица у тој тамници осамнаест година. У том међувремену умре цар Хозрој и на престо дође његов син Ормисдас, а у Грчкој се измењаше Цареви: Јустин Млађи[8], Тиверије II[9] и Маврикије[10]. Тих година дође у Персију од Грка посланик по имену Аристовул, човек честан, богољубив и богоугодан. Он, чувши да света мученица Марија Голиндуха лежи у тамници, зажеле да је види и добије од ње благослов. Стога замоли нарочито персијскога цара да му допусти да слободно одлази к њој у тамницу. Добивши дозволу, он дође к светитељки, целива вериге у које она беше окована за Христа, и узе један део од њих себи на благослов. За време свог боравка у Персији, овај човек је често одлазио к светој мученици и научио је псалмима Давидовим, те невеста Христова седећи у тамници као у палати певаше и благодараше Бога.
По одласку Аристовула цар Ормисдас предаде свету Голиндуху волсима да је муче како им је воља. А они је сваки дан извођаху из тамнице, задаваху јој мноштво рана мучећи је без милости, али је сутрадан налажаху читаву и здраву. Једном јој се дојке потпуно распадоше од рана, пошто је страховито тукоше по грудима и по стомаку. Но када је сутрадан поново изведоше на мучење, дојке јој беху потпуно целе, као и сво тело. Видећи то Персијанци се дивљаху и величаху силу Христову, и многи од њих пређоше у хришћанску веру. Међутим волси све јаче беснијаху као зверови на овчицу Христову и измишљаху све нове муке: жаром јој посипаху главу; потом је стрпаше у врећу, па завезаше и запечатише врећу, и онда бацише у дубоку јаму да тамо умре. Но чувана свесилном руком Божјом она остаде жива, иако многе дане проведе без јела и пића, а можда је била храњена невидљивом храном и појена невидљивим пићем. Јер Бог где хоће, побеђује се природни поредак. Пошто тако на надприродан начин мученица много дана остаде жива, би наређено бестидним људима да је оскврне. Ради тога она би одведена у нарочиту собу; но када бестидници улажаху у ту собу, они не налажаху у њој мученицу, јер је Бог учини невидљивом, те њихове гадне очи не могаху видети чисту невесту Христову. А када бестидници отидоше покуњени, она постаде опет видљива за слуге мучитељеве, и она би поново одведена на мучење, и претрпе разне муке. Потом би бачена огромној и страшној змији, која је била држана и храњена у дубокој провалији, да је поједе. Но Онај који некада затвори уста лавовима да не поједу Данила баченог у јаму, Тај посла анђела Свог и затвори уста змији да не повреди и не дарне многострадално тело свете мученице, и обузда свирепост змије; и змија постаде пред мученицом кротка као јагње, лежеђи и одмарајуђи се крај њених ногу; и света мученица остаде у тој провалији са змијом четири месеца; при томе змији је сваког дана била бацана одређена храна, а мученица без хране и пиђа борављаше жива, као и раније, јер јој сила Божија на чудесан начин одржаваше живот. Затим након много дана она огладне, и јави јој се анђео Божји, и дотаче се њених уста правећи крсни знак и говорећи: „Од сада неђеш осеђати ни глад ни жеђ; а када по својој вољи узажелиш да што окусиш као биће које има тело, то нека је у твојој власти“.
Рекавши то, анђео је изведе из провалије. А када је незнабошци угледаше, они је поново ухватише, веома се чудећи како је змија не поједе и како изиђе из провалије, и говораху да је хришћанским мађијама омађијала змију да је не поједе, и да је помоћу мађија изишла из провалије. И поново тврђаху: „Како је силно хришћанско мађиоништво, силније чак и од персијског мађиоништва!“
Цар пак, дознавши да је Голиндуха жива, нареди да је мачем посеку. Но када је вођаху на посечење, анђео Господњи је узе из руку војника који је вођаху, и сачува је живу. Онда мученица оде и живљаше, незнано за њене мучитеље, међу хришћанима, којих тада не беше много у Персији; они живљаху по забаченим местима, као скривајући се, мада незнабошци знађаху за њих. И светитељка, по речи анђелској, не осећаше ни глад ни жеђ; само понекад, желећи да покаже да она није привиђење него има тело, она би узела парченце хлеба, умочила га у воду, и појела. И то је чинила не често већ ретко, понекад после десет дана, а понекад после много и много више дана.
Након мало времена по избављењу свете мученице од смрти, погибе с хуком незнабожни цар персијски Ормисдас, убијен од својих, и на престо ступи његов син Хозрој, унук Хозроја Старијег. Но и против њега устадоше великаши, те он побеже из Персије. И размишљаше он на коју страну да крене: да ли у Арабију, где већ владаху Сарацени, да ли у Грчке земље ка хришћанима. У недоумици кога пута да се лати, он најзад реши да пусти дизгине коњу свом, па на коју страну пође коњ, да тим путем удари и он. Када стигоше до места, где један пут води у Арабију а други у Грчке земље, коњ пође грчким путем, и Хозрој се са свима својим упути у Грчку царевину. И би чесно и љубазно примљен од грчког цара Маврикија. Маврикије даде Хозроју велику војску; са њом Хозрој пође на Персију, победи непријатеље своје, и поново заузе свој престо. И настадоше радосни и слободни дани за хришћане у Персији, јер Хозрој сматраше Маврикија својим оцем и због њега не чињаше зла хришћанима све до смрти Маврикијеве. Са Хозројем дође у Персију епископ Мелитијски свети Дометијан, послат Маврикијем. Он, као раније Аристовул, својим очима виде свету мученицу Марију – Голиндуху, али не у оковима већ на слободи, где Персијанцима проповеда Христа. И он лично разговара с њом, и чу о страдању њеном нешто из њених уста а нешто од других, и када се врати у Грчку причаше многима о њој.
Због свете Голиндухе и њене проповеди у Персији примише свету веру њени сродници и други знаменити људи, и од народа не мало њих, јер гледаху многа чудеса која она чињаше, и збивања пророчанстава која она изрицаше, пошто имађаше дар пророчке прозорљивости. Благодарећи свему томе, слава Христова растијаше у тим крајевима.
После тога света Голиндуха отпутова у пределе Грчкога царства, у Киркисију и Дарију; затим посети Јерусалим, и поклони се животворном дрвету Часног Крста, гробу Господњем и осталим светим местима. Између осталог она дође у један манастир, у коме владаше јерес зловерног Севира, која је учила да је Божанство у Христу пострадало, због чега су читали: „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, који се распе за нас, помилуј нас!“ – Као да Отац и Свети Дух, заједно са Сином страдаше на Крсту. Света Голиндуха се помоли Богу да јој открије о Севиријанима, да ли треба примати њихово причешће или не. И виде анђела где држи два путира, један пун таме а други пун светлости, показујући јој да путир с тамом јесте јеретичко причешће, а путир са светлошћу – причешће свете саборне васељенске Цркве. Стога се светитељка згади на општење са јеретицима и брзо се уклони одатле.
Вођена ангелом Божјим, света Голиндуха пропутова и друге градове и земље. Посети она и Јерапољ Сирски и у њему епископа Стефана, који касније написа њено житије. А када се приближи блажена кончина њена, она се мало разболе у цркви светог мученика Сергија, која се налазила између Нисивије и града званог Дара, и помоли се дуго за спасење целога света, и узнесе благодарност Богу за велику милост Његову коју показа на њој, па радосно предаде своју свету душу у руке Господа свог, кога заволе и за кога много пострада, и би увршћена међу свете мученице у Његовом царству небеском.
Тако света мученица Марија – Голиндуха оконча свој земаљски живот у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТЕ ВЕРОНИКЕ
То је она крвоточна жена коју је Господ исцелио (Мт. 9, 20). Из благодарности према Господу, своме исцелитељу, Вероника поручи те јој се направи статуа Господа Исуса, коју постави пред својом кућом. По предању ова статуа била је сачувана до времена цара Јулијана Одступника, који је претвори у статуу идола Зевса.
Света Вероника, пошто проживе остало време живота свог врлински и богоугодно, у миру отиде ка Господу.
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТЕОДОРА и ЈОВАНА
Владајући велики кнез Владимир, пре но што он прими хришћанску веру, бејаше у Кијеву човек Божји по имену Теодор, пореклом Варјаг. Он је раније био у Грчкој, и тамо се просветио вером Христовом. Затим, дошавши у Кијев, он живљаше усред незнабожног народа као крин у трњу. Теодор имађаше синчића Јована, малога дечка, дивног лицем, а још дивнијег душом. Кућа им беше на оном месту где доцније кнез Владимир, примивши свето крштење, подиже цркву у име Пресвете Богородице.
Још док беше незнабожац, кнез Владимир крену против народа, званог Јатваги; и пошто их победи и заузе њихову земљу, он се свечано врати у Кијев, и стаде са својим бојарима и свима Кијевљанима приносити жртве идолима. Тада ђаво, који није могао подносити богоугодни живот јединог хришћанина међу незнабожним идолопоклоницима, нађе згодно време злоби својој да напакости слузи Христовом Теодору и његовом синчићу и да их истреби исред незнабожног рода. Јер ђаво имађаше као своје, људе који му идолопоклонством служаху, а једини међу њима хришћани бејаше му као трн у срцу. Стога ђаво потајно подметну лукаву мисао бојарима и старешинама, те они рекоше: „Да бацимо коцку за синове и кћери наше, па на кога падне коцка, њега ћемо заклати на жртву боговима“.
Када они почеше бацати коцку, одмах по дејству ђавола коцка паде на Теодоров дом. Тада они послаше к Теодору да узму његовог синчића Јована, да га закољу на жртву. Отишавши, посланици рекоше Теодору: Коцка паде на твога сина, јер га заволеше богови наши. Дај нам га дакле, да га принесемо на жртву боговима који нам дадоше победу над непријатељима нашим. – Одговори им блажени Теодор: Ваши богови нису богови већ идоли, начињени од дрвета које ће за кратко време иструлети. И како идоли могу бити богови, када су без душе и без осећања? Сами видите, и нећете да разумете, да у ваших идола нема душе, ни дисања, нити каквог чувства, јер они не једу, нити пију, нити говоре, нити ходају; како су онда богови? Постоји пак један истинити Бог, ни од кога саздан, предвечан и вечан, у кога хришћани верују, и коме смо ја и син мој слуге, пошто смо се крстили у име Његово. Он сатвори небо и земљу, сунце, месец и звезде, и све видљиво на небу и на земљи. Он и човека створи и даде му да живи и влада над свим у поднебесју; и украси га разумом, да би знао Бога који га је створио и да би Му верно служио, узносећи Му хвалу и благодарност и држећи заповести Његове. А ваши тобожњи богови шта учинише? Ништа, него су и сами начињени руком људском и гвозденим алатом, и жилишта су демонима. Јер демони живе у вашим идолима, и ви их поштујете као богове. Ја, дакле, недам сина свог демонима.
Посланици се вратише и казаше старешинама и народу све што Теодор рече. Испунивши се гнева, безумни Кијевљани појурише Теодоровој кући вичући и дерући се, развалише ограду, па стадоше секирама разбијати врата на кући. Блажени Теодор са синчићем узиђоше степеницама на горњи доксат, и подигавши к небу очи и руке, мољаху се Христу Богу. А они угледавши их, стадоше бесно викати: Дај нам сина свог, да га принесемо на жртву боговима нашим! – Блажени Теодор им рече: Ако су богови ваши живи, нека пошаљу једнога из своје средине и сами узму сина мог, а што га ви тражите? – Јаросни Кијевљани халакнуше, срушише кућу, и у рушевинама погинуше слуге Христове.
Тако пострадаше за Христа Теодор Варјаг и његов син Јован дечак, и постадоше првомученици у земљи Руској. Њихова света крв, као добро семе на њиви посејано, убрзо донесе многи род: јер након не много година, њиховим светим молитвама, велики кнез Владимир прими свето крштење, и сва се земља Руска просвети вером и благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАМАНТА у Сигмати.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА: АНДРЕЈА СТРАТИЛАТА, ИРАКЛИЈА, ФАВСТА, МИНЕ и дружине њихове.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СЕРАПИОНА, епископа Владимирског
Родом из Јужне Русије; монах Кијево – Печерске обитетељи, он 1274. године због својих високих подвига би постављен за епископа Владимирског. Силан у Светом Писму и у проповели покајања. Упокојио се 1275. године; погребен у Владимирској Успенској цркви.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АРСЕНИЈА НОВГОРОДСКОГ
Родом из Ржева; у младости бавио се кожарским занатом; против воље ступио у брак; након пет месеци оставио жену и отишао у Новгород, где је и стао у посту и молитви служити Господу. Године 1562. основао у околини Новгорода манастир Рождества Богородице; у њему се и замонашио. Живот његов у манастиру био је веома строг; стално је носио вету одећу, тело своје морио веригама, и пребивао у непрекидној сузној молитви. Последње године свога живота провео у затворништву, и преставио се 1570. године. Свете мошти његове 1787. године пренете из његовог манастира у Кирилов манастир, где и сада почивају.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМЕОНА ВОЛОМСКОГ
У младости био кројач; покренут побожношћу он прими монаштво у Пинегском Макаријевском манастиру. Проводећи веома строг монашки живот, он стече за кратко време високо поштовање код све братије. Но избегавајући славу људску и волећи усамљеничко тиховање, он се удаљи на реку Кичмењгу, у Воломску шуму, и ту основа манастир Крста Господња. Постављен за настојатеља, преподобни Симеон беше братији узор трудољубља, простосрдачности, поста и молитве. Сконча он мученички, пошто га убише разбојници 1641. године. Свете мошти његове, прослављене чудесима, почивају у Воломској обитељи.
