Житија светих за 18/31. јул - Свети мученик Емилијан

На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети мученик Емилијан; Преподобни Памво; Преподобни Јован многострадални; Свети мученик Јакинт; Свети Стефан, архиепископ цариградски и Јован митрополит халкидонски; Свети мученик Атанасије; Свети мученици Дасије и Марон; Преподобни Фотије; Свети мученик Маркел; Преподобни Онисифор; и преподобни Леонтије.

* * *

Тропар празника:

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕМИЛИЈАНА

За царовања безбожног Јулијана богоодступника диже се љуто гоњење на хришћане као вихор и олуја и узнемири сву васељену У целој царевини римској, по свима областима и градовима би објављено царево наређење, да се хришћани свакога племена и народа, обадва пола и свакога узраста, без милости стављају на разне муке и предају горкој смрти. Оваквим неправедним наређењем богомрски цар уништи праведне законе и зали сав исток и запад немилице проливаном крвљу хришћанском, пламтећи гневом и непријатељством против Христа и Његових слугу. Разашиљући свирепе игемоне у разне области и градове да муче хришћане, он посла у град Доростол што је у Мизијској области немилосрдног мучитеља по имену Капитолина, крволока и идолољубитеља. Стигавши у споменути град, он прво оде у идолски храм и принесе жртве демонима клањајући се њиховим бездахним идолима. Затим идућег дана он изађе на судиште, које се налажаше на тргу, седе на високи престо осионо и страшилно на страх хришћанима, објави царево наређење, па стаде марљиво распитивати има ли у граду који противник богова и исповеда ли ко хришћанску веру. Грађани му са заклетвом тврђаху да у њиховом граду нема ниједног таквог и да се сви клањају боговима и свакодневно им приносе жртве. Чувши то, игемон Капитолин се веома обрадова и позва све виђене грађане к себи на обед, рекавши: Пошто видим да усрдно служите боговима отачким, то треба данас да заједно једемо, пијемо и повеселимо се.

Међутим у том граду беше један потајни хришћанин по имену Емилијан, роб једног угледног одборника градског, човека честитог, идолопоклоника. Он за време игемонове гозбе са виђеним грађанима улучи згодну прилику, те кришом уђе сам са гвозденим чекићем у идолски храм, полупа идоле у парампарче, пообара жртвенике, поразбаца и изгази жртве, поломи и уништи огромне светњаке што стајаху пред идолима; и свршивши то све, он као храбар војник оде радујући се и ликујући у души. По његовом одласку, у идолиште уђе неко од незнабожаца, па видевши све поломљено препаде се и отрча те извести игемона и грађане што обедоваху с њим. На ову вест сви се узнемирише, а игемон се силно разјари и нареди да се одмах пронађе онај који је то учинио. Послани похиташе и убрзо угледаше једнога сељака који је из поља пролазио поред идолишта, ухватише га и одвукоше ка игемону бијући га као злотвора. Притом много народа са жречевима иђаху за њима, грајући и љутећи се због срамоте нанете боговима њиховим.

Видећи то, блажени Емилијан, помисли у себи: Ако ја сакријем дело своје, каква ће ми корист бити од тога? Тиме ћу само оптеретити своју савест, ако због мене убију невиног човека, и ја ћу се наћи као убица пред Богом. – Помисливши то, он притрча к онима што су вукли и били сељака и стаде их задржавати, вичући на сав глас: Пустите тог невиног човека, узмите мене! јер сам ја поразбијао и изгазио ваше бездахне богове!

Они онда оставише сељака, бесно зграбише светог Емилијана, па га одведоше к игемону бијући га и злостављајући га. А игемон, севши на обичном судишту пред народом и угледавши приведеног к њему Емилијана, упита грађане: Ко је овај? – Грађани одговорише: То је злотвор, који поразбија богове и пообара жртвенике. – Препун гнева, игемон се оштрим речима обрати грађанима: Ви рекосте пре да у вашем граду нема ниједног противника богова; а ево, такав се нађе благодарећи вашем нехату! за ту кривицу ви имате дати у царску ризницу литру злата.

Рекавши то грађанима, игемон се окрете к блаженом Емилијану и стаде га јаросно испитивати: Реци нам, безбожна главо, како се зовеш? – Храбри јунак Христов одговори: Ја сам хришћанин. – Још беснији, игемон повика: Кажи нам име своје, о свепогани! – Мученик одговори: Родитељи моји назваше ме Емилијаном, а Христос, истинити Бог, удостоји ме да будем и да се називам хришћанин. – Игемон га упита: Реци, непобожни човече, ко те наговори да бесмртним боговима нанесеш увреду? – Христов слуга одговори: Бог и душа моја наредише ми да полупам бездахне кипове које ви називате боговима, да бисте сви сазнали да су они без душе, глуви и неми, да немају разума, већ су камење и дрво безосећајно. Знај дакле, ја не нанесох увреду истинитоме Богу који је све створио, него наружих лажне богове ваше који ништа створили нису већ су сами начињени од вас, и њих побацах на земљу, да би пропали занавек. – Игемон га на то упита: Јеси ти сам поразбијао богове или је још неко био с тобом? – Светац одговори: Сам ја уз помоћ Христа мог поразбијах у прах идоле ваше, и ногама изгазих жртве и светњаке њихове; и ни један ми не могаде одмаздити за увреду, нити се отети из мојих руку, јер су немоћни и без осећаја. Такви будите и ви који их правите, и сви који се уздају у њих!

Бесан од једа, игемон нареди да слугу Христовог свуку и бију. Када мученику свукоше одело игемон га упита: Кажи нам, кукавче, ко те наговори да поразбијаш богове? – Светац одговори: Ја ти већ једном казах, и опет ти кажем, да нико други сем Бог и душа моја наредише ми да то урадим. – Тада игемон нареди слугама: Повалите га и бијте снажно, да би сазнао да му дрскост помоћи неће и да га нико не може избавити из мојих руку.

И стадоше жестоко бити мученика. А када мученика толико бише да се земља обагри његовом крвљу, игемон га упита: Реци, осуђениче, ко те наговори да учиниш онај злочин? – Бијен, мученик одговори: рекох ти да ми Бог и душа моја наредише да то учиним, и ти ми још не верујеш; уствари, ја учиних не зло него добро, јер посрамих беса а прославих Бога. – Игемон онда рече слугама: Окрените га и бијте га по стомаку и грудима, јер је охол и оглушио се о царске законе.

И немилице бише мученика дуго. Затим игемон нареди да престану бити мученика и упита га: Јеси ли роб или слободњак? – Мученик одговори: Роб сам градоначелников. – Игемон се онда наљути на градоначелника, господара Емилијановог, што држи код себе таквог роба, противника богова и непокорног царском наређењу, и наложи му за казну да у царску ризницу да литру сребра, а мученика осуди на сажежење.

Слуге и мноштво народа одмах дохватише светог мученика, изведоше га ван града, па на обали реке Дунава наложише велики огањ и бацише мученика у њега. Пламен огњени окружаваше светитеља, али га не додириваше: затим се надалеко разли унаоколо и сагоре све незнабошце које достиже, а друге опече веома, док остали једва утекоше. Потајни пак хришћани који беху међу народом не добише никакве повреде од огња, иако пламен досезаше до њих. Свети мученик стајаше у огњу, окренут лицем на исток, ограђујући себе крсним знаком и благосиљајући Бога. Пошто се помоли колико је хтео, он рече: Господе Исусе Христе, прими дух мој! – Рекавши то, он леже и усну у Господу када се огањ већ гасаше. Тело његово ни најмање не беше повређено од огња, чак му се ни власи не опалише.

Они пак од грађана који тајно држаху хришћанску веру, одоше к игемоновој жени која такође беше потајна хришћанка, испричаше јој све о светом мученику и усаветоваше је да измоли од мужа да се погребе мучениково тело, на чудесан начин недарнуто огњем. Она умоли мужа и он допусти да се слободно узме тело мучениково. И верни га узеше, обавише платном с мирисима и чесно погребоше на месту званом Гизидина, удаљеном од града три попришта.

Свети мученик Емилијан пострада за Христа осамнаестог јула, у петак, од игемона Капитолина; за владања над Римљанима и Грцима Јулијана Отступника, док над нама царује Владар наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

* * *

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАМВА

Преподобни Памво поживе до старости као подвижник у пустињи Нитријске Горе, у Египту. О његовом врлинском, богоугодном и светом животу казују многи велики оци, као што ће се видети из ове повести, састављене из разних извора. Пре свега преподобни Антоније Велики рече за њега, да је страхом Божјим, којим беше испуњен, Памво учинио да Дух Божји обитава у њему. Преподобни Пимен говораше: Три подвига видесмо код аве Памва: гладовање сваки дан, ћутање и рукодеље. Преподобни Теодор Студит о овом блаженом оцу даје овакво сведочанство: Памво и делом и речју нека се велича као узвишен. А Сократ Схоластик пише о њему, да је он у почетку свога иноковања, будући неписмен, дошао к једноме од братије да се научи псалмима Давидовим. Чувши у самом почетку први стих тридесет осмог псалма: „Рекох, чуваћу се на путовима својим да не згрешим језиком својим“, – он не хтеде слушати остале стихове него оде говорећи: „Доста ми је овај један стих, ако се научим да га испуњујем на делу“. И после тога дуго не долажаше к учитељу. Након шест месеци виде га негде његов учитељ и упита га: Зашто досад не дође до мене? – Памво одговори: Још се нисам научио да онај стих извршујем на делу. – Затим, пошто прође много година, један од познатих отаца угшта га: Јеси ли научио већ онај стих, брате? – Памво одговори: Деветнаест година без престанка се учих њему, и једва навикох да на делу извршујем оно чему он учи.

Иако спочетка беше неписмен, свети Памво потом би умудрен Богом, те имађаше одлично разумевање Светога Писма, и постаде искусан учитељ другима, као што о томе пише преподобни Паладије. Његови ученици беху она четири славна у Египту брата: Диоскор, Амоније, Јевсевије и Јевтимије, названи велики и споменути у житију светог Јована Златоуста. Први од ових, Диоскор, би потом епископ ермопољски. Ово није онај Диоскор, који бејаше јеретик и проклет на Четвртом Васељенском Сабору светих отаца, него други истога имена који је живео раније. Исто тако и чесни Драконт, споменут у житију преподобног Илариона Великог, епископ и исповедник Христов, који претрпе прогонство од аријанаца, беше у младости својој ученик блаженога Памва. Таквих дакле ученика беше Памво учитељ.

Преподобни отац Памво имађаше велике, многобројне и различите врлине и преимућства, али се међу његовим великим врлинама нарочито истицала врлина: онакво презрење према злату и сребру, какво захтева Господња реч. Када света Меланија Римљанка, која Христа ради раздаваше своја огромна богатства потребитима, допутова у Александрију, она чу од блаженог презвитера Исидора гостопримца о врлинском животу преподобног Памва. Заједно са блаженим Исидором она оде к њему у пустињу и однесе му ковчежић са седамдесет пет ока сребра и замоли га да прими овај њен дар. А он, седећи и плетући рогожу од палмових гранчица, и не погледа на ковчежић већ само рече: „Бог нека те награди за усрђе које имаш према Њему. Затим, на њено наваљивање и молбу, он рече брату који му служаше: „Узми то и расподели свој братији која живе у Либији и по острвима, јер су њихови манастири сиромашни, и они се веома злопате, пошто је њихова земља неродна, а братији египатских манастира не дај ништа, јер је њихова земља плодна и трудом својим они могу стећи колико им треба“.

Тада блажена Меланија предаде томе брату донесено сребро да га разда, и рече преподобном Памву: Оче, знај да овде има седамдесет пет ока сребра. А он ни онда не подиже главу, него јој одговори и не погледавши на ковчежић: „Чедо, Онај коме си ти донела то, нема потребе да Му говориш колико тежи, јер је Он измерио горе, и хумовима поставио меру, утолико пре Он зна колика је тежина тога сребра. Да си га дала мени, било би добро да ми кажеш и количину; али ако си га донела Богу који није одбацио ни две лепте удовичине него их је оценио скупље од свих осталих дарова, онда ћути и буди спокојна!“

Једном ава Пиор дође к преподобном Памву и донесе са собом парче свога сувога хлеба. А када га Памво упита: „Зашто си, оче, донео хлеба са собом?“ Пиор одговори: „Да ти не бих био на терету“. Након не много дана преподобни Памво крену ка оцу Пиору, узевши са собом парче хлеба оквашено у води. Угледавши то, Пиор га упита: „Зашто си, аво, донео оквашен хлеб?“ Он одговори: „Да ти не бих био на терету не само хлебом него и водом“.

Једном приликом свети Атанасије архиепископ александријски замоли аву Памва да дође к њему у Александрију. Путујући са неколицином братије, старац наиђе на групу мирјана који сеђаху и не обраћаху пажњу на монахе који пролажаху поред њих, ослови их и рече им: „Устаните и поздравите монахе с поштовањем, да примите благослов од њих, јер они непрестано беседе с Богом, и уста су њихова света“. Затим, стигавши у град, он угледа жену јавну грешницу, накинђурену на саблазан људима, и стаде плакати. Тада га братија упиташе: „Због чега плачеш, оче?“ Он одговори: „Плачем са два разлога: због погибли душе ове жене, и због тога што се ја не старам тако о својој души, како се она стара о своме телу. Јер се она толико украси, да би се допала људима, а ја се не старам да украсим душу своју, да би се допала Богу“.

Свагда пун умилења, преподобни Памво се никада смејао није нити је икада било осмејка на лицу његовом. Једнога дана беси, желећи да га насмеју, конопцем везаше перо, па га стадоше пред његовим очима вући као неку тешку кладу, грајећи и вичући један другоме: Помозите! помозите! – Видевши то, ава Памво се насмеја. Тада беси ликујући заграјаше: Аха! аха! Памво се насмеја! – А он им одврати: Ја се нисам смејао, него сам се насмејао вашој немоћи, јер толико вас је, а нисте у стању једно перо носити. – Постиђени, беси побегоше.

Ученици његови казиваху о њему и то, да је био врло опрезан у разговору и веома разборит у одговорима. Када су га питали о нечему из Светога Писма, или о чему другом, он никада није одговарао одмах, него је најпре дуго ћутао и размишљао у себи, а потом је много пута говорио: „Још не знам шта да одговорим на то питање“. И тек после три дана или три недеље, а каткад тек после три месеца он је давао одговор на питање. Одговори су његови бивали истинити и веома корисни, пошто су разуму његовом давани благодаћу Божјом. Он је из страха Божјег био веома опрезан у својим одговорима, тако да су његове одговоре примали са сваким страхопоштовањем као одговоре самога Бога. Овом врлином, тојест опрезношћу у речи, он је, вели се, превазилазио све светитеље, па чак и Антонија Великог. Зато су сви са страхом примали речи из уста његових као из уста Божјих: јер Бог говораше кроз његова уста.

У време преподобног Памва бејаху у Египту два рођена брата, Паисије и Исаија, деца богатих родитеља; отац им беше чувен трговац, који је са скупоценом робом путовао чак до Шпаније. Разделивши међу собом огромно имање које им остаде после смрти њихових родитеља, они рекоше један другоме: Какав ћемо живот изабрати себи? ако се будемо бавили трговином као наш отац, онда ко зна коме ће после нас остати плодови наших трудова? Поред тога стално ће нас пратити страх да нас не снађе нека несрећа: разбојници или бродолом. Зато је најбоље да изаберемо монашки живот: да родитељско имање уложимо у небеску ризницу, и тако душе своје спасемо.

Договоривши се тако, они се обојица одрекоше света. Један одмах свој део наследства раздаде сиромасима, црквама и манастирима, и ништа не оставивши себи оде у пустињу. Тамо се научи неком малом рукодељу, којим се издржавао радећи својим рукама, и живљаше сам о Богу, усрдно се постећи и молећи. Други пак подиже себи мали манастир недалеко од мирских насеља, и примивши код себе не много братије даваше уточиште путницима и храњаше ниште. Саградивши гостопримницу и болницу, он све долазнике збрињаваше, и свом душом служаше болесницима; а суботом и недељом постављаше по две, по три, и по четири трпезе за сиромахе. Пошто на такав начин пожи веше неколико година, оба се брата преставише ка Господу.

После њихове кончине међу многом братијом настадоше разговори о овој двојици браће: једни хваљаху онога који одједном раздаде своје имање и оде у пустињу на безмолвије, на молитвено самовање и побожно тиховање; а други претпостављаху другога брата који својим имањем дуго време служаше путницима, ништима и болесницима. Пошто се у овом спору дуго не могаху сложити, братија пођоше да питају о томе преподобног аву Памва, желећи да сазнаду који је од та два брата више угодио Богу својим животом и добио већу награду. Чувши њихово питање, преподобни Памво одговори: „Оба су савршени пред Богом, јер гостопримац се уподоби праведноме Аврааму, а пустињак светом пророку Илији, и обојица подједнако угодише Богу“.

Међутим братија се не могаху сложити, већ се и даље препираху међу собом. Они што пустињака величаху, говораху: Он испуни еванђелску заповест: продаде имање своје и раздаде га сиромасима, и узевши крст последова Христу, проводећи све дане у глади и жећи; а гостопримац, премда и служаше ништима, ипак се и сам коришћаше својим имањем, једући и пијући са гостима, обедујући са болесницима. А друга група говораше да је и гостопримац испунио Христову реч, речену у Еванђељу: није дошао да Му служе, него да Он послужи другима (ср. Мт. 20, 28). Јер овај брат послужи толиким људима, излазећи сваки дан на народне путове, иштући странца, ништег, болесног, бедног, и уводећи такве у свој дом и дајући свима покој. И када је за једну чашу студене воде, дату жедноме, обећана награда од Бога, какву ће онда велику награду добити брат који је странце примао, безбројне гладне и жедне збрињавао, и свакоме болнику као Христу послужио.

Видећи такву несугласицу међу братијом, преподобни Памво им рече: Причекајте мало, братијо, док не добијем обавештење од Бога, па ћу вам онда казати. После неколико дана братија поново дођоше к њему по одговор на своје питање. Тада им старац рече: „Пред Богом вам говорим, да обадва та брата (Паисија и Исаију) видех где заједно стоје у рају“. – Чувши то, сва се братија смирише и прославише Бога.

На основу овог откривења, које преподобни доби односно ова два брата, свима постаде јасно како велику благодат има он у Богу, када се пре своје смрти удостоји гледати рајско блаженство. И од виђења рајског блаженства, а нарочито од живеће у њему преизобилне благодати Божје, он сам постаде сличан рајским житељима. Јер још у трулежном телу живећи међу људима, он већ показиваше на лицу свом печат рајске нетрулежности: он не само душом него и телом светљаше, и лице његово сијаше славом као некада лице светог пророка Мојсија. О томе у Патерику пише ово: Три године преподобни Памво молио се Богу, говорећи: „Господе, молим Те, не прослављај ме на земљи!“ А Бог који прославља Своје угоднике толико га прослави, да братија не могаху гледати на лице његово од славе коју он имађаше. Тако светац би прослављен на земљи у своме телу пре свога прослављења на небу.

А када наступи време блажене кончине његове, после седамдесет година живота његова, он рече братији што стајаху око њега: „Од како дођох на ово место у пустињи, и сазидах ову келију и настаних се у њој, ја нисам пропустио ни један дан да не радим рукама својим, нити се сећам да сам икада јео хлеб забадава, поклоњен од другог; не кајем се ни за једну реч коју сам изговорио до сада. Но ипак одлазим ка Господу тако, као да још нисам ни почео живети богоугодно и по монашки“.

Рекавши то, преподобни предаде своју свету душу у руке Божје, без икакве претходне болести. Такав беше живот и таква кончина овог угодника Божјег, чије свете молитве нека помогну и нама грешнима да се научимо богоугодном животу и да добијемо добру кончину милосрђем Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

* * *

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА МНОГОСТРАДАЛНОГ

Кроз многе невоље ваља нам ући у царство Божје, рекао је апостол Павле (Д.А. 14, 22). Сагласно с њим и љубљени ученик Исусов Јован девственик, казао је: „Ја Јован, који сам и брат ваш и друг у невољи (Откр, 1, 9). Такође је сагласан с њима и љубљени ученик Пресвете Богородице из Печерске обитељи, руски девственик Јован, прозван Многострадални, јер је стварно многе невоље поднео ради обета девства, даног Небеском Женику. Своје многострадално житије он исприча пред своју смрт, и то следећим поводом.

Код овог преподобног, који се беше затворио у једном тескобном месту, у пештери преподобног Антонија и тамо провео сав свој живот, често долажаше један од братије кога је ђаво мучио телесном пожудом, и мољаше светога да се помоли Господу да му олакша страст. Преподобни Јован му говораше: Брате, не бој се! нека јача срце твоје! потрпи ради Господа и држи се путева Његових, и Он те неће оставити у рукама непријатеља наших, и неће им дати да те улове. – Одговори му страсник: Веруј ми, оче, ако ми не даш олакшицу, онда нећу имати мира, него ћу прелазити с места на место. – Преподобни Јован му рече: Зашто хоћеш да предаш себе за храну врагу? Ти ћеш бити сличан човеку који стоји на ивици провалије, коме враг долази и изненада га баца у понор, и бива његов пад тако страшан, да он више не може да устане. Останеш ли пак у светом манастиру, бићеш сличан човеку који стоји далеко од провалије, кога враг ма колико напорно вукао не може ринути у понор. И тако ће те Господ трпљењем твојим избавити од понора страсти и кала нечистоте. Чуј, брате, шта се мени десило у мојој младости.

И он стаде причати подробно сав свој живот. Када дођох, говораше он, у овај свети манастир Печерски и почех се трудити по чину светог ангелског образа монашког, ја, силно распаљиван похотом, страшно много претрпех ради спасења свога. По два, некада и по три дана нисам јео, а често и по читаву недељу ништа окусио, и страховитом жеђу умртвљавао сам себе; по читаве ноћи нисам спавао. И у таквом злопаћењу проведох око три године, али ни на тај начин мира не нађох. Тада одох у пештеру где је положен преподобни отац наш Антоније, и проведох дан и ноћ крај његова гроба молећи се. И онда чух глас преподобнога к мени: „Јоване, Јоване! ти треба да се овде у пештери затвориш, да усамљеношћу и ћутањем савладаш страст, и Господ ће ти помоћи молитвама преподобних Својих“. Стога се ја, настави преподобни, од тог времена затворих овде у тескобном и мучном месту овом, где живим ево већ тридесет година, и једва пре кратког времена нађох мир. А све године борах се са страстима и телесним помислима, проводећи строг живот, и најпре не мало година само постом и молитвом морах тело своје; затим, не знајући шта да радим и не могући подносити телесну страст, ја реших да живим наг, и тешке вериге ставих на своје тело, и тако од тога доба па све до сада изнуравам себе хладноћом и ранама од верига. Међутим, када и то не би доста, ја измислих нешто друго: ископах дубоку рупу, себи до рамена. Када наступише дани светог Великог поста ја сиђох у рупу и свега себе засух земљом, само ми руке и глава остадоше слободни. И тако притешњаван земљом проведох цео пост, не будући у стању мрднути ниједним зглавком. Али ни од тога не престаде помамљеност тела и распаљеност. Усто ми враг, ђаво, приређиваше застрашивања, желећи ме одагнати одатле. И ја осетих овакво његово лукавство: на дну рупе ноге се моје запалише, жиле се у њима затегоше, кости стадоше пуцати, пламен досезаше до стомака и удови моји почеше горети. Но ја не обраћах никакву пажњу на љуте болове, већ се радовах душом што се она сачува чистом од скврнављења; и волијех пре да сагорим у огњу него да изиђем из рупе посрамљен ђаволом; и гле, у то исто време угледах страшну и љуту змију, која дисаше пламеном, засипаше ме варницама и жељаше да ме прождере. То исто чињаше змија много дана, са жељом да ме отера одатле. А када настаде света ноћ Васкрсења Христова мене изненада нападе та љута змија, устима својим обзину моју главу и руке, и опали ми длаке на глави и бради, као што сам видиш сада, и ја, налазећи се већ у чељустима змије, завапих из дубине срца: Господе Боже, Спаситељу мој, зашто си ме оставио? Смилуј се на мене, Владико, јер си Ти једини Човекољубац! спаси мене грешног, Једини Безгрешни! избави ме од скверног безакоња мог, да не погинем у мрежама лукавога занавек! избави ме од овога врага, јер ево као лав риче, желећи да ме прогута! Покажи силу Своју и дођи да ме спасеш! Блесни муњом Својом и одагнај га, да би га нестало од лица Твога!

Када заврших молитву, одмах као муња блесну божанска светлост, и опака змија ишчезе, и ја је све до сада, по благодати Божјој, не видех. А чух тада и глас Господњи к мени: „Јоване, Јоване, ето теби би помоћ; убудуће пази на себе, да не би горе пострадао у будућем веку“. – А ја, поклонивши се рекох: Господе, зашто си ме оставио да будем тешко мучен? – Глас ми одговори: „По сили твога трпљења ово би послано на тебе, да би се ти, искушан огњем, показао чист као злато; јер Бог не допушта да човек буде кушан изнад његових сила, да не би изнемогао и био исмејан лукавом змијом. Но као мудри господар Он снажним и јаким слугама поверава велике и тешке послове, а слабима и немоћнима – мале и лаке. Тако ти схвати и односно борбе са телесном похотом, због које се ти и молиш за себе. Но помоли се томе мртвацу што се налази близу тебе, да ти олакша блудну страст, јер он више учини од Јосифа и може помагати онима који пате од те страсти“.

А ја, настави преподобни, не знајући име тога мртваца, стадох вапити: Господе, помилуј ме молитвама овог преподобног! – Касније дознадох да то бејаше Мојсије Угрин. Тада сиђе на мене неисказана светлост, у којој се и сада налазим, те ми није потребна свећа ни ноћу ни дању; штавише и сви достојни, који долазе к мени, користе се том светлошћу и својим очима виде моју утеху, која ме обасја у ону ноћ Васкрсења, дајући наду на будућу светлост.

Завршивши повест о многострадалном животу свом, преподобни отац наш Јован се обрати брату који паћаше од похоте и рече му: Брате, ми сами ум свој приковасмо за телољубље, зато Бог по праведном суду свом и допушта страсти на нас, пошто не донесосмо достојне родове покајања. Него, брате, ово ћу ти рећи: Хајде да се помолимо овом преподобном Мојсију, и он ће ти помоћи.

Тада се они заједно помолише; затим преподобни Јовац узе једну кост од моштију преподобног Мојсија и даде му је говорећи: Стави је на своје тело. – Урадивши то, брат одмах осети како се угаси жар, престаде подигравање, и умртви се блудна страст у телу његовом; и од тада га она више није узнемиравала. Онда светитељ и страсник заједно одаше хвалу Богу што оне који у животу свом прославише Њега чистотом, Он и после смрти прославља чудесима која дарују људима очишћење од грехова.

Ускоро после казивања о великим страдањима својим, многострадални затворник, преподобни отац наш Јован, осамнаестог јула предаде дух свој у руке Господу, да би царовао са Оним са којима сапострада. А свете Мошти његове које обилно точе исцељења, као стуб заштите од лица вражија стоје и сада непоколебиво тамо где он сам себе беше укопао до рамена када се подвизавао, и касније када дознаде време свога престављења, Молитвама овог многострадалног затворника, преподобног оца нашег Јована (чије чесно тело, као победившег телесну страст великим страдањем, постаде стуб у дому Божјем) нека и ми будемо вођени, као огњеним стубом јавившим се пред Мојсијем, у ону обећану небеску земљу у којој тече мед и млеко, чега се удостојавају одојчад, а тако исто и овај девственик Јован, слично миљенику Христовом Јовану Богослову, благодаћу и славом у Тројици слављенога Бога, коме слава сада и увек и кроза све векове. Амин.

* * *

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈАКИНТА

Овај свети мученик роди се од побожних родитеља, Теоклита и Теониле, у време када црквом у граду Амастриди, управљаше епископ Ираклије. Овај светитељ доби име Јакинт од анђела Божјег који се јавио. Када му би три године он васкрсе умрлог малишана призивањем имена Христова. Уколико свети Јакинт растијаше телом, утолико растијаше духовним растом врлине. И чињаше блажени многа чудеса. Тако достиже старост. Гледајући идолопоклонике где се као божанству клањају једном шупљем бресту, он, подстакнут божанском ревношћу, оде и одсече то дрво. Због тога би ухваћен и одведен у град Амастриду к управитељу области Кастринсију и осталим старешинама града. Ту га најпре жестоко бише; затим му избише зубе, па га онда везаше конопцима и извукоше изван града, и ту оштрим моткама тукоше. После тога бацише га у тамницу, где он свету душу своју предаде у руке Божје.

Прича се да се на његовом гробу дешавало следеће чудо: сваке године о празнику светог мученика Јакинта, када су се хришћани скупљали на његовом гробу и вршило се богослужење, из његовог гроба се дизао прах који је епископ сабирао у један свештени сасуд, па га раздавао хришћанима, који су тим прахом лечили недуге душевне и телесне.

* * *

СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ: СТЕФАНА II, архиепископа Цариградског, и ЈОВАНА, митрополита Халкидонског, Исповедника

Свети Стефан II беше патријарх Цариградски од 925. до 928. године, на који положај је дошао из Амасијске митрополије. Био врлински муж и посветио се. Мошти му почиваху у храму Св. Апостола у Цариграду. – Свети пак Јован беше митрополит Халкидонски у време иконоборства. По сведочанству Св. Теодора Студита он тада „доби светли венац исповедништва“.

* * *

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АТАНАСИЈА

Пострадао у време безбожних царева Диоклецијана и Максимијана, у месту Клисмати близу Црвеног мора. За веру Христову страдајући чврсто до краја издржао, и душу своју у руке анђела предао.

* * *

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА: ДАСИЈА и МАРОНА

Ови свети мученици окончаше свој земаљски живот посечени мачем.

* * *

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ФОТИЈА

Овај свети дође са светим мучеником Константином и осталима из Палестине на Кипар (види 1. и 13. јули), и подвизаваше се у селу Апиену близу Ларнаке, где и данас постоји посвећени му храм.

* * *