У суботу 30. јула, када наша Света Црква прославља Свету Великомученицу Марину, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у Горњој Сабанти поводом славе храма који се налазу у овом левачком месту.
Преосвећеном су саслуживали: Архимандрит Онуфрије (Вранић), протојереј-ставрофор Милић Марковић, протојереј-ставрофор Драгослав Цветковић, јереј Слободан Савковић, јереј Александар Јаћимовић и јерођакон Василије (Старовлах).
Овом приликом Преосвећени је одликовао Архијерејском граматом признања господина Владимира Недељковића и господина Ненада Стефановића.
Након прочитаног Јеванђелског зачала Преосвећени је своју Архипастирску беседу започео подсећајући присутне да данас прослављамо великомученицу Марину, али и образац вере и трпљења, као и љубави и према Богу и према ближњима. Славимо је јер је постала обиталиште Духа Светог, чија су уста говорила премудрост, чије је срце било испуњено разумом - знањем о вечном и непролазном животу. Апостол Павле на једном месту каже да хришћани имају ревност, али не по разуму, него по себи; што значи да су умовали својим умом, својим разумом и да нису дозволили да се њихов разум обогати разумом Духа Светог. Људски ум може често да заблуди, да скрене са праваго пута, а да то и не приметимо. Зато ум треба да облагородимо Духом Светим, Црквом, Христом. Пример нам је Света Марина, која је рођена као незнабожац, али се њене душе коснуо Бог, Христос, и тада је схватила да је овај живот без Бога бесмислен, јер ако нема Бога у нашем животу, онда нема ни вечности. Онда је овај свет само за ово време, а ако се човек поистовети са овим временом онда тако и размишља, па зато многи кажу дај ми данас да једем и пијем после ми ништа не треба. А после је много битније од оног данас, јер то после у овом животу треба да оствариш, да у овом животу покажеш да верујеш у Бога. О свему овом нас најбоље опомиње апостол Павле, како смо данас чули, да водимо рачуна да не примимо узалуд благодат Божију. Сви ми који смо крштени смо под благодаћу Божијом, зато ту благодат треба да чувамо, да њоме живимо, да се у њој усавршавамо, јер је благодат сам Христос. Благодаћу се ми спасавамо, не трудом, не молитвама, ни постом, ни бдењем, све је то потребно, али то није довољно за спасење. Зато се уздамо у милост Божију, благодат Божију; зато благодат Божију треба чувати. Благодат божија се лако губи, ако учинимо неко зло или макар помислимо на зло ми већ умањујемо благодат Божију. Али нам је свемилостиви Бог дао да и ако изгубимо благодат, да када се вратимо хришћанском животу ми опет задобијамо ту благодат, како нас уче Свети Оци „У благодати се или напредује или се назадује“. Само ће разуман ум оплемењем Бога знати да ли у благодати напредује или назадује. Бог није као човек када се наљути па не види другог, већ је Бог љубав па види и једне и друге. Човек треба да бди нас собом, да гледа себе а не другог, да се сећа спасења и да ради на свом спасењу. Зато апостол Павле каже да је сад дан спасења. Стално доживљавамо невоље, патње, многа спотицања, слабости болести, опадне нам често и вера, падамо у безнађе, изгубимо наду на спасење, па чак и наду на живот у овом свету, и тако заборавимо на живот који смо добили од Бога, не само пролазни, већ и навечни. Тако незаборавимо на уздарије, да знамо да нисмо ми себи дали живот, него да захвалимо Богу који нам је дао овај живот. Шта то Бог очекује од нас? Не много, већ само веру, да на његову Божанску љубав одговоримо човечанском љубављу. Човек може да изгуби све, често и губи све, али да не би пао у очај, мора да има вере. На крају Господ је и рекао да је све могуће ономе који има вере. Господ стоји пред вратима нашег срца и куца, и ако отворимо у нама ће се настанити Света Тројица. Бог неће насилно да нас спасава. Створио нас је без нас, али неће да нас без нас спасе. Тако да је време спасења које Апостол Павле помиње, Христово време, време када је Господ сишао на земљу, зато ми и не чекамо време, него Христа.
У наставку Преосвећени је говорио да човек када пропада, не пропада сам већ и они око њега, а исто тако човек се не подиже тако брзо већ споро, и све што има више вере све ће се брже подизати. Али се опет не подиже сам већ са онима око себе. Како читамо код Оца Серафима Саровског: „Спаси себе, па ћеш спасити и хиљаду око себе; изгубиш ли себе губиш и оне који су око тебе“. Зато је и Господ рекао да ко саблазни ближњег да му је боље да му се обези камен о врат и баци у море. Јер онај који је свестан греха, он ће тражити покајање, а онај који саблазни другога не може да зна да ли ће се онај други покајати. Зато и кад смо пали треба да кажемо сад је дан спасења, да би смо се тргли. У житију Свете Марине видимо да је Бог допустио да се ђаво јави у облику анђела, да би је обмануо, али она се закрстила и ђаво је одступио. Нека нам то буде пример да све недаће можемо да победимо крстом. На самом крају Преосвећени је позвао све да нам данашња Литургија буде подстицај да размишљамо о спасењу.
Извор: Епархија шумадијска
.png)
