У храму Светог деспота Стефана у селу Бабе надомак Сопота, служена је Света Архијерејска Литургија у спомен прослављања празника нашег Светог Деспота. Литургијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован уз саслуживање игумана манастира Тресије јеромонаха Серафима, архијерејског намесника космајског протојереја-ставрофора Љубише Смиљковића, јереја Глигорија Марковића (Архиепископија београдско-карловачка), јереја Жељка Јовановића и јерођакона Василија (Старовлаха).
У својој архипастирској беседи, обраћајући се сабраном народу, Преосвећени Владика рекао је да смо данас чули дивно, поучно, људски сажаљиво, саосећајно и утешно јеванђеље које нам говори како је Господ наш Исус Христос из своје превелике љубави према роду људскоме исцелио двојицу слепих људи од рођења. И ако би се, браћо и сестре, мало дубље удубили у смисао и поруку данашње јеванђелске приче, можемо видети да се ова двојица слепих људи обраћају Христу из дубине свога срца и кажу му “Помилуј нас, сине Давидов“. Како је дирљив њихов вапај у коме се сажело и срце и ум и душа и тело и цело биће ове двојице. Ове речи додирују срж и срце сваког верујућег човека. Ове речи просто вапију за оним за шта су они Христа молили, а то је да оздраве, да прогледају. Можемо само мислити како је тим људима било који нису видели ни сунца ни месеца. Ове речи, додирују срж свакога човека који истински верује у Бога и који тежи да свој живот уподоби вери. Међутим, из овог данашњег јеванђеља видимо да Господ не остаје глув на ове вапаје, Он их пита да ли верују да то може да учини. Пита их, браћо и сестре, да провери њихову веру, да ли они заиста верују да је Он Спаситељ. Пита их и зато што Господ ништа насилно неће над нама да чини, па чак ни да нас оздрави, ако то ми не желимо и ако то ми нећемо. Дакле, кад се Господ увери у њихову веру каже им “По мери вере ваше нека вам буде“. Ова реченица је тако дубока и мисаона, да свако од нас треба да застане на овој реченици и да стално себе пита, било шта да га у животу сналази, да провери и да га каже да ли је то по мери вере моје то што ми се догађа или је то нешто друго. Дакле, „“по мери вере ваше нека вам буде“ и они прогледаше истога тренутка. Замислите, браћо и сестре, , људе који од рођења нису могли да виде лице другога човека и да се зарадују, да се обрадују што виде лице другога човека, по оној јеванђелској и светоотачкој “Видех лице брата-видех лице Бога“. Замислите у исто време и ту њихову радост када су прогледали и кога су то они заправо видели. Видели су оно шо ми често нисмо у стању да видимо. Видели су самога Господа Христа, видели су Спаситеља, видели су и осетили Његову љубав, видели су како се Бог даје за нас, видели су и осетили како је Бог саосећајан и за наше невоље и за наше радости. Ми често падамо и идемо у провалију, али треба да знамо и да верујемо да нема те провалије тако дубоке у коју Господ неће да сиђе за нас како би нас из те провалије избавио, али, опет, по мери вере наше.
Ова два човека када им је Господ отворио телесне очи, отворио им је и духовне очи, и они су сагледали својим духовним очима сагледали оно што ми често не можемо да сагледамо својим телесним очима, и када су видели Христа видели су у ствари читаву васељену коју је Господ створио из васколике љубави према човеку. Све је Бог створио и дао човеку да човек њоме управља, дао је човеку да творевина служи њему, али у исто време дао задатак човеку да он спасава творевину.
Данашње јеванђеље говори нам о вери, а у исто време говори нам и о молитви. Данашње јеванђеље има за циљ да нам каже да веровати значи надати се, а такође нам и говори да се вера без молитве не може одржати јаком. Јер вера је човеков одговор на Божији позив, она је одговор на човекову потребу да буде спасен. Вера је, браћо и сестре, то чиме ми усељавамо Бога у себе. Кроз веру ми у ствари изражавамо жељу и тежњу да ова променљива стварност у којој живимо која је испуњена најчешће страдањима, болестима, патњама, тугама, невољама, да не буде у ствари то последња реалност овога света. Зато нам вера треба, и то једино може да схвати човек вере, али не било какве вере, већ вере у Свету Тројицу. Такође, вера је слобода да се ми одлучимо какви ћемо бити и да се можемо слободно определити или за рај или за пакао. Али рај и пакао нису на тамо на неком другом месту, већ у срцу нашем. Опет по слободи за шта се опредељујемо. Вера је, као што рекох, слообода, али која слобода, слобода да прво мене ослободи од самога себе. То је она дивна молитва Светог владике Николаја када каже "Боже, ослободи мене од самога себе", јер када се ослободимо себе, када се ослободимо своје гордости, своје сујете, свога ега, ако се ослободимо свега онога што нас удаљује од Бога, онда значи да смо ми пришли Богу, ми смо поверовали у Бога. А веровати значи бити за другога. Ко верује тај не припада само себи – он припада ономе у кога верује. Ко воли, он не припада само себи, он припада и ономе кога он воли. Права вера је вера која ослобађа човека од свих ствари, од своје гордости, сујете и на првом месту од своје надмености. Вера је принос и даривање. Ко највише верује тај највише и даје. Вера је љубав која ништа за узврат не тражи. Вера је као и љубав заборавна за себе. Јер када волимо ми себе заборављамо и себе дајемо ономе кога волимо. Вера је одрицање од свога ја, она је излазак из себе. Она је нада, потврда ствари невидљивих, као што каже свети апостол Павле, она је својство само људском бићу. Зато где је права вера ту је и љубав, а где је љубав, браћо и сестре, ту нема места сумњи. Ми не држимо веру ради вере, као што кажу свети оци, већ ради нашег спасења. Вера нам треба да би се могли надати, нада нам треба да бисмо могли живети, а љубав да би могли као народ Божији да волимо, да живимо, да се жртвујемо једни за друге. У контексту данашњег јеванђеља, потребно је рећи да је духовно слеп сваки човек који није обасјан светлошћу Јеванђеља, Цркве и Христа. Сваки човек који има помрачен ум има и помрачено срце, а ум човеков се помрачава када га не везујемо за Бога, када га не везујемо за Христа и када нисмо са Христом. Зато треба да завапимо као ова два слепа човека и да кажемо "Помилуј нас, сине Давидов". А помиловати значи спасити, избавити и сачувати и све оно што је човеку потребно у овоме животу. Треба нам милост Божија, зато се ми и молимо и кажемо "Господе помилуј". Нека нам Господ помогне да нам се, браћо и сестре, поред ових наших телесних очију отворе духовне очи како бисмо успели да и ми сагледамо Бога и лице Божије. А Бога види онолико свако колико га носи у себи, колико га осећа у себи", рекао је Епископ Јован.
Извор: Епархија шумадијска
