Благородност је хришћанска морална врлина, благоваспитање душе у речи и на делу. Одлике благородности су смео дух, слобода, честитост, благодатност, штедрост, висина духа, великодушност, чедност, отвореност, благо произвољење, отмено опхођење, праведност и истинитост. Благородност је саборна врлина; врлина и благородност су истоимените речи и указују на исти смисао, васпитаност душе. Благородност душе сведочи о њеној уподобљености икони Божјој, чија су се благодат и лепота излиле на њу; благородност је заиста одсјај Светлости божанске иконе која Се просула на врлу душу. Благородност је источење скривене благодати душевне. Благородност су заволели и заискали сви подвижници врлине, сви мудраци и мудрољупци; нико без ње не може носити часно име човека врлог, ни мудраца, ни мудрољупца.
Григорије Назијански ово каже о благородности: „Благородност је чување обличја и уподобљење праобразу, које се стиче расуђивањем, врлином и чистом жељом.“ А потом: „Знам за једну истинску благородност, за благочашће, а то је имати свест о томе одаклесмо и куда идемо.“ И на другом месту: „То је својеврсна слава, чување обличја и према праобразу уподобљење, у мери у којој је то могуће окованима плотију, што могу да приме тек незнатно изливање Добра.“
Теодорит, опет, каже: „Врлина благородности је умногоме славнија од родствене благородности.“
А Еурипид каже:“Добрим сматрам благородног човека, а неправедног (односно без врлине), па макар био и пород вишњега Зевса, држим злородним.“ Други неки философ, опет, каже:“ Једну врлину знам, благородност, а све су остале случај.“
Златоуст каже: „Само је једна благородност – творити вољу Божју.“
Свети Нектарије егински
