”Свако распињање за ближњега и свака љубав коју треба да пружимо другоме јесте распињање и страдање. То је оно нам омогућава поновно рађање, преображење наше. То се тиче нашега односа према другоме, али и према самом Богу. Наш ближњи је наш брат у Христу, икона Христова поред нас. Ако немамо међусобне љубави онда је узалуд и вера и проповед и све што чинимо” - рекао је Епископ Херувим.
На Светог великомученика Пантелејмона, 09. августа 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим благоизволео је служити Свету Литургију у капели Светог Пантелејмона на Мирковачкој водици у Мирковцима.
Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, архијерејски намесник вуковарски, протојереј-ставрофор Зоран Јагодић, Епархија сремска, протојереј Бранислав Полимац, парох пачетински, јереј Зоран Гојић, сабрат храма Светог оца Николаја у Вуковару и ђакон Војислав Николић, ђакон придворне капеле Светог првомученика и архиђакона Стефана у Даљу.
Епископ Херувим је по освећењу славских обележја проузнео беседу:
-У име Оца и Сина и Светога Духа!
Часни оци, драги народе, нека је свима на здравље и на спасење наше сабрање поред храма Светог великомученика Пантелејмона. Векови теку, а Литургија се непрестано врши на данашњи дан и наш народ се са свих страна овде сабира. Радујемо се што смо сви заједно, што можемо принети молитву овом великом мученику за веру Христову. Приносимо молитве свецу, човеку чврсте вере који је у тешко време гоњења хришћана носио крст Христов проносећи и проповедајући тако славу Божију. Велико је то дело у време моћних римских џелата који су свим силама желели да хришћанску веру забране. Међутим, Бог чини чуда где је човек немоћан. Поред свих искушења за Цркву мученици су кроз векове, Свету преподобномученицу Параскеву смо прославили јуче а данас Светог великомученика Пантелејмона, били сведоци вере. То су били свети људи који су своју веру потврдили својим животом, страдали су не онако како се страда у неком личном животу, него полажући свој живот за веру и Крст Часни. Велику су љубави имали према Богу, стога и велику потврду вере. То нас учи, драга браћо и сестре, какви ми треба да будемо и каква треба да буде наша вера. Наша вера мора бити чврста и јака, да никада у томе не поклекнемо имајући на уму дивне Божије угоднике. Сведочећи име Христово можемо увек бити сигурни да ћемо превазићи искушења, да ћемо свој животни подвиг на прави начин привести скончанију. Да ће то бити онако како то наша Црква проповеда и како је по благослову наше Свете Цркве. Све то можемо искључиво изграђујући љубав. Љубав Свете Петке и Светог Пантелејмона била је толико ватрена да су многи пред том вером клекли и поверовали у Христа. Гледајући у живот светих људи су поверовали да је Христос истинити Бог наш. У то је време било тешко носити име Христово и проповедати име Божије. Пројава њихових дела уз благодат Светога Духа сведочила је Божију силу и моћ коју овај свет човеку не може дати. Истјазавани су, стављани на многе муке, у котлове са кипућим зејтином и смолом, али Бог опет чини чуда. Шаље росу, помаже на све начине, након дана и дана мучења бивали су посечени. Али ту њихова слава није завршила, него напротив, Бог их је у тим тренуцима прославио да би били велики људи. Свети великомученик Пантелејмон пострадао је у време цара Максимијана тако што му је одсечена глава. Без обзира на сва искушења кроз која је пролазио он је потврђивао своју веру и на крају свега тога опет га је Бог прославио венцем непролазним, венцем светитељства, венцем мучеништва.
Мучеништво је темељ наше Цркве, мученици су уграђени у темеље Цркве од првих векова па све до данас. Показали су пут нама хришћанима и на који се то начин наша вера потврђује. Не да бисмо и ми тражили мучеништво него да мучеништво буде део нашега живота. Свако распињање за ближњега и свака љубав коју треба да пружимо другоме јесте распињање и страдање. То је оно нам омогућава поновно рађање, преображење наше. То се тиче нашега односа према другоме, али и према самом Богу. Наш ближњи је наш брат у Христу, икона Христова поред нас. Ако немамо међусобне љубави онда је узалуд и вера и проповед и све што чинимо. Када нас љубав изграђује знамо да смо на правом путу, на путу светосавске етике. Тако су нас учили и дивни Божији угодници из нашег рода, Свети Сава, Свети Симеон и да их не набрајамо. Много их је! Сигурно да и у нашем веку има људи који су свети, молитвеници који се својом молитвом моле Богу за наш род. Да нас Бог упути ка Царству Небеском и ка пуноћи животу.
Ова Света Литургија и наше данашње сабрање јесте управо тај пут. Нема ништа, драга браћо и сестре, нити једна политичка организација нити институција није вечна. Све то је пролазно и тренутак у време. Док је Црква, видимо од првих векова па све до данас, увек остајала уз свој народ. Стајала је као чврста стена која се непрестано молила Богу, народ сабирала и позивала, тешила народ у свим мукама. Црква је темељ на којем се гради кућа, на којем се изграђује породица, темељ на којем се изграђује друштво. То је била Црква кроз све векове. Тако треба да буде и у овоме времену и после нас. Да буде чврста тврђава која преображавa народ, која нас учи Јеванђељу као есенцији живљења нашега живота. Јеванђеље треба бити пут који нас упућује ка Царству Небеском, ка сабрањима као што је овде ово наше дивно сабрање данас. Без обзира на временске услове сабрали смо се овде. Овим чином потврдили смо нашу веру, да нам ни временске непогоде нити било какве друге препреке не могу стати на пут да дођемо у Цркву Божију. Тако то требамо изграђивати. Да се наша вера потврђује, да се она испуњава и да нас преображава.
Сабрани овде радосни смо, јер наша вера је вера радости, љубави и наде. Нема ту туге, нема таштине. Све је испуњено смислом. Тај смисао омеђава Христос, Он је ту међу нама, Који нам се кроз данашњу Свету Литургију и Свето Причешће и дао.
Нека би Господ дао да нам сабрање и јединство нашега народа на овим просторима буде темељ и основа живота и опстанка на овим просторима. Колико год будемо сложни толико ћемо бити јачи. Колико будемо више имали вере и колико доласком у Цркву Божију будемо своју веру потврђивали, причешћујући се Телом и Крвљу Христовим, толико ћемо знати да смо духовно јаки. Можда не телесно и материјално јаки, али духовно требамо да се изграђујемо. То је оно што ће бити наш залог за вечни живот. То је залог који ће нас снажити, јачати нас у свим недаћама и искушењима која су била и којих ће бити, а Бог зна шта све још може бити до скончанија века.
Нека би Господ дао да се сви у име Христово објединимо, да се Христовим именом преображавамо и да нам Отац, Син и Дух Свети буде ослонац у животу. Крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа, када јутром устајемо или почињемо неко дело, био је пример који нас је кроз векове васпитавао у породици. Име Божије, име Христово треба да је увек у породици, јер породица је темељ и чврста стена у овом свету.
Живели, срећни и благословени били! Амин.
