У Рај повели те анђели, драги наш оче Методије! Блажен је пут којим данас идеш душо оца Методија јер ти је припремљено мјесто покоја! Протосинђел Методије Лазић упокојио се 31. августа 2022. љета Господњег у поподневним часовима. Педесет година служио је Богу и народу по пространствима западне и северне Европе. Бог био милостив његовој души! Вјечнаја памјат!
Протосинђел Методије Лазић је рођен у селу Руденице у Жупи – Србија – 29. 03.1945. године, од оца Драгомира, кројача, и мајке Неранџе, рођене Милетић. На крштењу је добио име Владан. Већ као петогодишњи дечак остаје без мајке и 1952. године са оцем одлази у манастир Сићево код Ниша. Касније прелази у манастир Витовница код Петровца на Млави и ту полази у основну школу. Године1955. прелази са братством у манастир Драчу код Крагујевца, а 1958. године у манастир Руденицу, да би 1961. године прешао у манастир Рачу на Дрини.
У истом манастиру је 6. јула 1963. године замонашен, добивши име Методије.
Године 1964. као најбољи у класи, завршио је Монашки семинар у манастиру Преображење у Овчару, а следеће, 1965. године, одлази на одслужење војнога рока.
По повратку из војске, жељан знања и науке, 1971. године одлази прво у Немачку, а потом у Енглеску – у бенедиктински манастир Амплефорт код Јорка. Ту се бави изучавањем језика, а упоредо и богословља. Овај манастир је познат по уточишту које је пружио српским богословцима избеглицама током Првог светског рата.
У септембру 1972. године, тадашњи западноевропски и аустралијски епископ Лаврентије, рукополажио је Методија у чин јерођакона, у цркви Светога Саве у Лондону .
Крајем 1973. године, владика Лаврентије довео је Методија у Дизелдорф у Немачкој и поставио га за архијерејског ђакона и возача. Осим тога радио је и у црквеној штампарији. Крајем децембра 1973. владика Лаврентије предлаже оцу Методију да пређе у Хановер, ради учења немачког језика. У то време упокојио се прота Тома Лилић и о. Методију поверено је да преузме упражњено место у хановерској парохији. У чин јеромонаха бива рукоположен 30. марта1974. у хановерској цркви Св. Саве.
На овој парохији развио је велику мисионарску делатност, основавши при том још три богослужбена места – у Доњој Саксонији и у Бремену.
Увидевши организационе способности о. Методија, владика Лаврентије га 1976. године премешта у Малме – Шведска. У то време великога безбожништва нашег народа који је на те просторе дошао “трбухом за крухом”, ни најмање није било лако организовати верски живот. Захваљујући великој упорности и непоколебивој вери, настојања о. Методија уродила су убрзо плодом. Успео је да оснује пет нових црквених општина, у Данској и Шведској. Године 1979. завршио је Богословију Света Три јерарха у манастиру Крка и уписао Богословски факултет у Београду. Након тога, 1981. године, владика Лаврентије га поставља за свога намесника у Скандинавији.
Круна његове свештеничке службе била је 1985. године, када је успео да купи објекат данашње цркве у Малмеу. Ова црква је потом преуређена за православно богослужење и посвећена је Светим равноапостолима Ћирилу и Методију. Такође његовим настојањем, купљена је и парцела за православн гробље.
После неколико година успешне службе у Малмеу, 1990. године, по сопственој молби, прелази у Хелсингборг – град, као и Малме, на крајњем југу Шведске. И овде још успешније службује и организује живот новоосноване парохије Св. Василија Великог.
На велику општу жалост, непријатељи Православља и српског рода, из редова хрватске емиграције, подметнули су 12. маја 1990. године стравичан пожар у цркви у Малмеу. Тада се догодило велико чудо – пламен је гутао све пред собом, скоро пола цркве је изгорело јер је била изграђена највећим делом од дрвета. Али, исти тај неумољиви пламен је невероватном брзином почео да јењава и, несхватљиво људском разуму и очима сведока, зауставља се дошавши непосредно испред иконе Светога Василија Острошког, управо на дан његовог молитвеног спомена. Заиста, једно од небројених чудеса овог угодника Божјег.
Трудом и љубављу нашег народа и добрих људи Швеђана хришћана, ова лепа црква је, и поред огромне материјалне штете, сачувана и реновирана. Прелепа је сада. Понос је и радост свих Православаца у Малмеу.
Велики напори о. Методија у мисионарском и душепастирском раду, стрес и брига за обнову цркве у Малмеу, одразили су се на здравље, у народу омиљенога свештенослужитеља. После дужег лечења, 1996. године, одлази у инвалидску пензију.
И ако је у пензији, о. Методије Лазић је до последњег дана служио, и по потреби, помагао младим свештеницима у Шведској и Данској. У пастирској ревности, иако у позним годинама, ишао је на далеки Исланд да одслужи Свете литургије и задовољи духовне потребе нашег народа који под вечитим снегом и ледом, живи и зарађује парче хлеба. Повремено, служио је у парохији у месту Улофстром и док је била упражњена, а потом уз свештеника Жељка Бјелића који га је са синовском љубављу дочекивао и делио Свети путир.
Звањем протосинђела одликован је 1997. године, а за посебне заслуге током вишедеценијске часне и узорне, надасве пожртвоване службе Богу и народу, од стране владике Доситеја, одликован је правом ношења напрснога крста.
Монах др Павле Кондић,
сабрат манастира Стањевићи