На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети пророк Самуило; Свети свештеномученици Филип, Север и Хермес; Свети мученик Лукије; Свети мученици Исидор и Дос; Света мученица Фотина; и Свети мученици Орест и Ригин.
* * *
Тропар празника:
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРОРОКА САМУИЛА
Пре владавине царева у Израиљу, још за време управљања судија над народом Божјим, живљаше човек по имену Елкана. Он беше из племена Левијина и живљаше у граду Рамату који је лежао на гори званој Спера, у уделу Јефремовом. Овај град се касније назва Ариматеја, где се потом роди благообразни Јосиф који погребе пречисто тело Господа нашег Исуса Христа. Елкана имађаше две жене: једна се звала Ана, а друга Фенана. Фенана рађаше децу, а Ана беше нероткиња. Ипак Елкана љубљаше Ану више него Фенану, услед чега Фенана ненавиђаше Ану и вређаше је. Тако уцвељавана, Ана туговаше због бездетности своје и плакаше. Елкана сваке године о великим празницима иђаше са обе жене у Силом (тако се звала гора и град) ради приношења жртве и молитве Господу Богу Саваоту, јер до подизања храма у Јерусалиму тамо се налазио храм и ковчег Божји, и тамо су сва племена Израиљева одлазила на поклоњење Богу. У то време свештеник и уједно судија Израиљски бејаше Илије, који имађаше два сина: Офнија и Финеса.
Једном Елкана, дошавши са својим супругама у Силом и приневши жртву Богу, даде од принесенога на жртву део Фенани и по део свакоме од њене деце, а Ани даде само један део, пошто она не имађаше деце. И Фенана јој се стаде подсмевати и пркосити. То силно ожалости Ану, и она плакаше и не јеђаше; и изнеможе од велике туге што јој Господ затвори материцу и не даде јој деце, те служи на подсмех Фенани. И рече јој муж њезин Елкана: Ана, шта је с тобом? што плачеш? и зашто не једеш? и зашто тако силном тугом бијеш срце своје? нисам ли ти ја бољи него десеторо деце? – Но Ана се не могаше утешити. И пошто једоше, она устаде и оде у храм Господњи; а свештеник Илије сеђаше у то време на свом свештеничком месту крај прага врата храма Господњега. Ставши пред храмом, Ана се поклони Господу и плака горко од туге срца свога; и стаде се молити, говорећи тајно: Господе Саваоте! ако милостиво погледаш на смиреност слушкиње Твоје, и опоменеш ме се, и даш слушкињи Твојој мушко чедо, онда ћу га дати Теби на дар, да служи Теби Господу Богу у све дане живота свог, вина и другог опојног напитка неће пити, и бритва неће прећи преко главе његове.
Док се Ана тако мољаше дуго пред Господом, свештеник Илије мотраше на уста њезина. Но пошто она говораше у срцу свом, и уста јој се само мицаху а глас јој се не чујаше, то Илије помисли да је пијана и рече јој: Докле ћеш тако пијана стајати ту? Одлази од места Господњег, и отрезни се. – Ана му одговори: Не, господине, нисам пијана, него сам жена препуна огромне туге. Нисам пила вина нити каквог другог силовитог пића, него изливам душу своју пред Господом. Немој дати слушкиње своје кћерима Израиљевим на подсмех, јер сам од велике туге и жалости своје говорила досад. – На то јој Илије рече: Иди с миром; а Бог Израиљев нека испуни сваку твоју молбу коју си Му упутила. – И рече Ана: Ја слушкиња твоја нађох милост пред тобом.
После тога Ана се врати мужу своме, и једе с њим и пи, и лице јој више не беше тужно као раније. А сутрадан уранише, и поклонише се Господу, па се вратише кући својој. И погледа Господ на смиреност Ане, услиши молитву њену и разреши је од бездетности. И затрудне Ана, и кад дође време роди сина и надену му име Самуило, што значи: измољен од Господа.
Ускоро потом приближи се празник, у који муж Анин по обичају свом хођаше са свим домом својим ка Господу у Силом, да принесе жртве и молитве своје Богу и да да десетине од плодова земље своје. А Ана рече мужу: Ја нећу поћи с тобом у Силом, него ћу остати дома док не одојим дете; а када га одојим, онда ћу отићи да се јавим лицу Господњу и испуним завет који сам дала Господу: да син остане занавек служећи Њему. – Муж јој одговори: чини како ти је драго; и нека Господ испуни реч твоју што изађе из уста твојих.
Ана остаде дома и не хођаше у Силом ка Господу три године. А кад га одоји, Ана пође са њим и са мужем у Силом, водећи за жртву три телета и носећи три ефе брашна и мех вина; и уђоше у дом Господњи у Силому и дете с њима. И принесе Ана дете на дар Господу, као што беше обећала, и предајући га свештенику Илију она говораше: Ја сам она жена коју ти пре три године виде где се моли Господу да је разреши бездетности. Господ испуни молбу моју и даде ми ово дете за које га молих. Сада га ја предајем Господу, као што сам обећала, да Му служи у све дане живота свога.
Са таким речима Ана предаде своје дете у руке свештенику и поклони се Господу, а њен муж Елкана предаде му за жртву донесене дарове (1. Цар. 1, 1-28). И напуни се Ана пророчкога духа и запева говорећи: „Развесели се срце моје у Господу и узнесе се сила моја у Богу моме“, и остале речи које се сада често певају у цркви (1. Цар. 2, 1-10).
Пошто обавише своје захвалне жртве и молитве, Елкана и Ана вратише се кући својој у Рамат, а трогодишње дете Самуила оставише Господу код свештеника Илија, пошто не усхтеше узети к себи онога кога једном предадоше Богу. И од тога времена дете се васпитаваше при храму Божјем, и учаше се писмености и служењу при светињи Божјој под надзором Илија. А мати, често долазећи у Силом ради приношења жртве Богу, донашаше хаљине сину своме, и радоваше се видећи га како расте и у свештеничкој ланеној одећи служи у храму Господњем. Свештеник Илије љубљаше Самуила, видећи његову ревност у служењу и предвиђајући у њему дар Божји. И благослови Илије родитеље Самуилове, говорећи Елкани: Господ нека ти да порода од те жене за овога кога она дарова Господу. – После тога Господ походи Ану, и она стаде рађати синове и кћери; а за то време Самуило растијаше не само телом него и разумом, и бејаше мио и Господу и људима.
Свештеник Илије врло остаре, а синови његови Офније и Финес беху неваљали. Као и синови безаконика, они не знађаху Бога и не вршаху свештеничку дужност: јер приносиоцима жртава чињаху неправду, узимајући себи најбоље делове, и наносећи срамоту женама које долажаху у храм Господњи на молитву. И беху они на саблазан и увреду свему Израиљу, јер они чињаху и многе друге неправде. Слушајући о томе, отац њихов Илије их не кажњаваше батинама и одлучењем, него их само речима саветоваше да се оставе рђавих дела, али га они не слушаху. И разгневи се Господ не само на рђаве синове, него и на оца њихова што их не кажњаваше како ваља за грехе, иако сам он беше добар. И намисли Господ да погуби Илија и синове његове са свим домом њиховим, и посла најпре к Илију једног непознатог прорака да му каже: Ја изабрах дом оца твога између свих домова Израиљевих, да ми служите у храму моме, али ти пренебреже част коју ти указах, и синове своје ти претпостави мени, допуштајући им да чине безакоња преда мном. Зато ћу узети ту част од дома твога, јер ћу прославити само оне који мене прослављају, а они који мене ниподаштавају биће посрамљени. Ево иду дани, кад ћу истребити потомство твоје и потомство дома оца твога. И знак казне која иде на дом твој биће ти ово: оба сина твоја погинуће у један дан од мача. Уместо њих ја ћу подигнути свештеника, верна мени, који ће све радити по срцу моме.
Такво пророштво би Илију када Самуило бејаше још мало дете. Али и после овог пророштва Илије се не постара да синове своје обузда стварном казном, него их и даље саветоваше само речима, а развратни се синови не бојаху свога оца. Међутим Бог, гњевљен све више и више, приближаваше казну, и по други пут упозори Илија на казну, и то преко Самуила на овај начин. Када Самуилу беше дванаест година и он служаше Господу пред свештеником Илијом, догоди се да једне ноћи Илије почиваше на свом месту у притвору храма Господњег и дремеж му захваташе очи, а Самуило спаваше у храму Господњем, где беше ковчег Божји и светилник још гораше. И викну Господ са стране унутрашње завесе, говорећи: Самуило! Самуило! -Тргнувши се одмах иза сна, Самуило одговори: Ево ме! – И отрчавши к Илију рече: Ево ме! што си ме звао? – А Илије одговори: Ја те нисам звао, чедо! врати се и лези. – Самуило се врати и леже. А Господ по други пут викну: Самуило! Самуило! – Самуило уста, отрча к Илији, и по други пут рече: Ево ме! што си ме звао? – А свештеник му рече: Нисам те звао, чедо моје! врати се и лези. – Самуило у то време још не познаваше гласа Господња, јер још није имао откривења Божија. И викну Господ Самуила по трећи пут. Он уста брзо и отиде к Илију трећи пут, и рече: Ево ме! што си ме звао? – Тада разуме Илије да Господ зове дете, и рече Самуилу: Врати се, чедо, и лези; и када те Онај који позива опет викне, ти реци: Говори, Господе, чује слуга твој.
Самуило отиде, и леже на своје место. А Господ дође, стаде близу, и зовну га као пре: Самуило! Самуило! – Пренувши се и брзо уставши, Самуило рече: Говори, Господе, чује слуга твој. – И рече Господ Самуилу: Ево учинићу нешто у Израиљу да ће зујати оба уха свакоме ко чује. У тај ћу дан учинити Илију све што сам говорио за кућу његову, од почетка до краја. Ја сам му јавио да ћу казнити дом његов довека за неправде синова његових, које су му биле познате, јер синови његови ружаху Бога, а он их не подврже казни.
Ове речи Господње Самуило слушаше с трепетом. И када се заврши јављење Господње он поново заспа, и спава до јутра. А уставши ујутру он отвори врата храма Господњега и бојаше се испричати ово виђење господину своме, свештенику Илију. Но Илије зовну Самуила и упита: Самуило чедо, шта ти говори Господ? Молим те, не скривај од мене. – И закле Илије дечака Самуила, да ниједну реч Божју не сакрије од њега. И Самуило му исприча све што чу. На то свештеник Илије са смиреношћу рече: Како је Господу моме по вољи, онако нека чини.
Но Илије већ не имађаше снаге да казни и поправи синове своје, пошто већ беше врло стар, и синови га се ни најмање не бојаху. А Самуило с дана на дан растијаше и јачаше духом, и благодат Божја множаше се у њему: јер Господ бејаше с њим, и речи пророчке беху у устима његовим, и ни једна реч његова не биваше узалуд, јер Господ бејаше с њим. И сав народ Израиљски позна да је Самуило веран пророк Господњи (1. Цар. 3, 1-20).
Пошто прође неко време, наиђе казна Божија на дом Илијев, а уједно и на сав Израиљ, јер Бога беху разгневили не само синови Илијеви, него и Израиљци. Иако не сви, ипак многи од Израиљаца, навикнувши на идолопоклонство од незнабожаца, не остављаху идолопоклонство и, служећи Богу истиноме, они у исто време приношаху жртве идолима и гневљаху Бога свог. Међутим дуготрпељиви Бог трпљаше грехе народа док га не ожалостише синови Илијеви, који беху свештеници и управитељи народа Израиљског. А када они безакоњима својим покренуше Бога на гњев и одмазду, тада праведни Судија и Наградитељ, опоменувши се и народних грехова наведе казну на све скупа, јер заједно са старешинама Бог кажњава и потчињене. Разгневљеног Бога покрећу на казну не тако брзо народни греси, као греси оних који су од Њега постављени за старешине и управитеље народне.
Тако, Филистеји кренуше у рат на Израиљце, и Израиљци изађоше против њих. И кад се отвори бој, Филистеји разбише Израиљце, и изгибе их у боју око четири тисуће људи. И рекоше један другоме старешине Израиљеве: Зашто нас данас разби Господ пред инородцима? Хајде да донесемо из Силома ковчег завета Господа Бога нашег, да буде међу нама у време битке са инородцима и избавиће нас из руку непријатеља наших. – Решивши тако, они послаше у Силом и узеше оданде ковчег Господа Бога, који седи на херувимима; а бејаху код ковчега Божјег и оба сина Илијева, Офније и Финес. И кад дође ковчег завета Господњега у око, повика сав Израиљ од радости да земља зајеча. Филистеји чуше веселу вику и рекоше: Каква је то вика весела у околу јеврејском? – И дознаше Филистеји да је дошао ковчег Господњи у око Израиљев; и уплашише се, и рекоше: Богови су дошли к њима у око да војују против нас. Тешко нама! ко ће нас избавити из руку њихових? јер то су они богови што побише Мисирце свакојаким мукама. Али охрабримо се, о Филистеји! и јуначки се боримо са Јеврејима, да не бисмо служили њима као што они служише нама.
Тако соколећи један другога, Филистеји снажно ударише на Јевреје: настаде велика битка и сеча, и Филистеји уместо да буду побеђени, победише Јевреје. Пошто Бог беше разгневљен, не поможе ни светиња донесена у око, јер куда наиђе праведна казна Божија, тамо она не штеди ни саму светињу. Филистеји однеше победу над Јеврејима, убише тридесет хиљада војника њихових, запленише ковчег Божји и посекоше крај ковчега оба сина Илијева. На тај начин они оба заједно падоше од мача, по речи Божијој.
Тако Бог за грехе старешина кажњава потчињене, и за рђаве поступке служитеља олтара допушта безбожницима да пљачкају свете олтаре и пустоше храмове Његове. Синови Илијеви, који место престарелог оца свог беху свештеници, судије и управитељи свега Израиља, они безакоњима својим разгневише Бога, међутим сав Израиљ искуси под њима казну од Бога и ковчег Господњи би предан у погане руке иноплеменика.
Када војска израиљска би на такав начин побеђена, један човек из племена Венијаминова, по имену Јеминеј, побегавши из боја, дође у Силом раздртих хаљина и главе посуте прахом и обавести град о поразу израиљске војске, и сав град стаде громко кукати. У то време Илије сеђаше на седишту свом крај врата храма Господња и срце његово беше у великом страху за ковчег Божји. Чувши вику народа Илије упита оне што беху поред њега: Каква је то врева? – Утом дотрча к Илију онај човек који утече из боја и рече Илију: Ја утекох данас из боја. – Илије га упита: шта би тамо, сине? – Гласник му одговори: Потучени су Израиљци од Филистеја и побегоше испред њих; изгибе врло много народа, и оба сина твоја погибоше, и ковчег Божји отет је. – А кад Илије чу да је ковчег Божји отет, паде полеђушке са столице, сломи кичму и умре, јер беше човек стар и тежак, имађаше деведесет и осам година (1. Цар. 4, 1-18).
Међутим Филистеји, после пораза израиљске војске, узеше ковчег Божји и однесоше га у главни град свој Азот, ликујући и гордећи се што заробише светињу Израиља, и унесоше га у храм поганог бога свог Дагона, и наместише га до идола свог Дагона. Но сутрадан ушавши у храм Дагонов, они нађоше бога свог Дагона где ничице лежи на земљи пред ковчегом Господњим; онда га они подигоше са земље и метнуше га опет на његово место. А кад сутрадан изјутра поново уђоше у храм, они опет нађоше Дагона где ничице лежи на земљи пред ковчегом Господњим, и то разбијен, јер му глава и оба стопала, одсечена, беху свако посебно на прагу, и оба длана поред врата; само труп од Дагона беше остао. Но сила Божија која бејаше с ковчегом тако казни не само филистејског бога Дагона него и све Филистеје и земљу њихову: јер их, и мало и велико, порази необичним болестима, и гнојавим ранама на тајним местима тела, и многи умираху; а они који остајаху у животу, ти страдаху од љутих рана, и тако силно кукаху од неподношљивих болова, да се кукњава њихова подизаше до неба (1. Цар. 5, 1-12). Поред тога земљу њихову поплавише мишеви, једући све, и усмрде се земља њихова од мноштва мишева. Тада Филистеји разумеше да их Бог Израиљев кажњава због ковчега Свог који они запленише; и онда га мимо воље своје послаше натраг Израиљцима са златним даровима, као што о томе опширно пише у Првој Књизи о царевима (1. Цар. 6, 1-21). А ми се вратимо на повест о светом пророку Самуилу.
По завршетку гореописане битке, и после смрти свештеника и судије израиљског Илија, Израиљци беху двадесет година под јармом филистејског ропства, налазећи се под влашћу својих непријатеља и плаћајући им данак. Но након двадесет година, видећи невољу људи Својих, угњетаваних од Филистеја, Бог се сажали на њих, и када зажеле да их избави из руку непријатеља њихових, Он најпре подиже међу њима проповедника покајања, верног слугу и свештеника Свог, пророка Самуила. Јер Бог није хтео друкчије да се смилује на људе Своје, сем да се најпре покају. И свети Самуил стаде проповедати свима племенима израиљским, говорећи: Ако се свим срцем својим обраћате ка Господу, одбаците туђе богове између себе и дубраве Астарте и спремите срца своја за Господа и Њему јединоме служите, па ће вас избавити из руку Филистеја.
И послуша народ речи Самуилове и верова му, јер га знађаху од детињства његова, и знађаху да се пророчке речи његове свагда испуњаваху. И одбацише синови Израиљеви туђе богове, Ваала[2] и дубраве Астарте, и стадоше служити Господу јединоме, а свети Самуило, као пророк и свештеник Божји, бејаше им судија и управитељ. И нареди свети Самуило свему Израиљу да се саберу к њему у град Миспу, на гору високу, да обаве тамо свенародну покајничку молитву. И када се људи Израиљци сабраше к пророку Божјем Самуилу, и мољаху се постећи се и исповедајући грехе своје и говорећи: „сагрешисмо Господу“, а свети Самуил, као свештеник Божји, приношаше Богу жртву за отпуштење грехова њихових, тада Филистеји, чувши да су се синови Израиљеви скупили у Миспу и држећи да се они припремају за рат противу њих, изненада ударише на Израиљце, са намером да их потпуно истребе. А кад синови Израиљеви чуше да непријатељи њихови иду на њих, силно се уплашише, и рекоше пророку Божјем Самуилу: „Не престај вапити за нас ка Господу Богу нашему, еда би нас избавио из руку Филистејских“. Свети пак Самуило храбраше их да се не плаше, него да се само моле Богу и да се уздају у Њега; а и сам се усрдно мољаше за њих, приносећи жртву паљеницу. И услиши Господ молитву Самуилову. И док Самуило још не беше завршио жртвоприношење, Филистеји се приближише да ударе на Израиља, али Господ загрме великом грмљавином у онај дан на Филистеје, и пусти на њих страшне громове и муње, и сметоше се од страха, и бише побијени пред Израиљем. Тада изиђоше Израиљци из града Миспе, и потераше Филистеје, и гонећи их, бише их све до под Ветхор, и разбише силно Филистеје уз помоћ Божију, ради молитава светог угодника Божјег и ради свог покајања.
Тако Господ покори Филистеје пред народом својим, и они више не долажаху на међе Израиљеве за свега века Самуилова; и поред тога они повратише Израиљу оне градове, које беху узели од њега. И бејаше мир у народу Божјем за све време судијства и управљања над њим светога Самуила, који добро управљаше свим Израиљем. Он обилажаше градове, и исправљаше све што је требало исправити, и суђаше праведно и бесплатно, јер ни од кога није примао дарове, нити је при суђењу гледао ко је ко. Потом се врађаше у Раму, јер онде бејаше кућа његова, и суђаше онде Израиљу, и онде начини жртвеник Господу (1. Цар. 7, 1-17).
Пошто свети Самуило би много година судија Израиљу, он остаре и постави место себе два сина своја, Јоиља и Авију, да буду судије Израиљу. Али синови његови не хођаху путевима његовим, него ударише за добитком, и примаху поклоне и извртаху правду. Стога се скупише старешине Израиљеве, и дођоше к светоме Самуилу, и рекоше му: Ето, ти си остарео, а синови твоји не ходе путевима твојим; зато постави нам цара да нам суди и управља над нама, као што је у других народа.
Ове речи старешина не бише по вољи Самуилу, јер га они не мољаху да казни синове своје или да им одузме судијство, што би он радо учинио, него да им постави цара. А народ настојаваше, говорећи: Дај нам цара да нам суди. – Тада се Самуило помоли Господу, и Господ му рече: Послушај глас тих људи и учини им што траже, јер они не одбише тебе него мене, да не царујем над њима. Ипак обавести их о правима цара који ће царовати међу њима. – И рече Самуило људима: Израиљци! знајте како ће владати цар кога тражите: узимаће синове ваше и чинити их слугама својим; наоружаваће их и метати их на кола своја и међу коњике своје, и они ће трчати пред колима његовим; и поставиће их да Су му тисућници и педесетници; осим тога он ће их учинити својим робљем: начиниће их орачима својих њива, жетеоцима своје летине, берачима својих винограда и вршиоцима сваковрсних послова својих. Он ће узимати и кћери ваше да му праве мирисаве масти, и да му буду куварице и хлебарице. Усто он ће и њиве ваше и винограде ваше и маслинике ваше најбоље узимати и раздавати слугама својим; а што вам остане усева, винограда и њива, на то ће вам разрезати десетак, и ви ћете му давати десети део од свега тога. Исто тако узимаће од вас и слуге ваше и слушкиње ваше и најбољу стоку вашу, и ви ћете му бити робови. И оптерећени царем вашим, ви ћете завапити у те дане, али вас Господ неће услишити, јер сте сами пожелели себи цара.
Када свети Самуило говораше ово, народ не хте послушати речи његове, него викаху к њему говорећи: Ми хоћемо цара, да будемо и ми као сви народи. Нека нам суди цар наш, и нека иде пред нама у рат против непријатеља наших. – После тога свети Самуило нареди народу да се разиђе кућама својим док им Бог не укаже човека достојног да буде цар (1. Цар. 8, 1-22).
У племену Венијаминовом, у граду званом Гарају, бејаше човек по имену Кис. Он имађаше сина Саула, који беше висок растом, млад и леп да не беше лепшега од њега међу синовима Израиљевим. Кису несташе магарице и он посла сина свог Саула са једнми момком да траже магарице. Тражећи их свуда, они прођоше многа места, и не нађоше их. Утом се приближише гори званој Сифа, на којој се налазио град Рама, завичај и место боравка светог Самуила. И рече Саул момку своме: Хајде да се вратимо кући оцу, јер држим да се отац више забринуо за нас него за магарицу. – А момак му рече: Ево, у овом граду има човек Божји, прозорљив, који предсказује будућност онима који долазе к њему. Хајдемо дакле к њему; можда ће и нама казати где ћемо наћи магарад. – И одоше к човеку Божјем; А Господ пре тога беше открио светом Самуилу све о Саулу и нареди му да га помаже за цара. Угледавши сина Кисова Саула, свети Самуил га љубазно прими и препоручи му да се не брине за магарице, јер су већ пронађене. И даде му уточишта код себе за тај дан и ноћ. А сутрадан ујутру, отпуштајући Саула, Самуило узе суд са уљем, и изли уље на главу Саулу, па га целива, и рече му: Ето, Господ те помаза за цара над народом Својим; и ти ћеш царовати над народом Господњим, и спашћеш га из руке непријатеља његових.
Ово помазање би извршено у тајности, као пророчанство о будућем царовању Саула. И каза свети Самуил помазаноме Саулу све што ће му се догодити на путу, рекавши: Ево ти знака да те Господ помаза за цара: када отидеш данас од мене, наћи ћеш два човека код гроба Рахилина у крају Венијаминову у Селси, који ће ти рећи: „нашле су се магарице, које си пошао да тражиш, и ево отац твој не марећи за магарице забринуо се веома за вас“. Отишавши од та два човека, када дођеш до дубраве Таворске, срешћеш тамо три човека који иду к Богу у Ветиљ са приносима за жртве: један води три јарета, други носи три вреће хлеба, трећи носи мех вина. Они ће се поздравити с тобом, и даће ти два хлеба. Потом ћеш узићи на хум Божји и срешћеш гомилу пророка, и на тебе ће сићи Дух Господњи, те ћеш пророковати с њима. Када те знаке видиш да се збивају по речима мојим, знај да је Бог с тобом. – Када Саул отиде од светог Самуила, сви се они знаци збише на путу онако како му пророк каза.
После тога свети Самуил нареди свему народу да се саберу ка Господу у град Миспу, и сам дође тамо, и рече синовима Израиљевим: Овако вели Господ Бог Израиљев: ја изведох оце ваше из Мисира, и избавих вас из руке фараона и од свих царева који вас угњетаваху, а ви сада одбацисте Бога свога који вас спасава од свих зала и невоља ваших, и потражисте да се постави цар над вама. Нека вам дакле буде по жељи вашој.
Рекавши то, Самуило постави пред Господом сва племена израиљска, и стаде бацати коцку, из ког племена да изабере цара, и паде коцка на племе Венијаминово. Потом приведе племе Венијаминово по породицама његовим, и паде коцка на породицу Матријеву; затим паде коцка на Саула сина Кисова. И тражише Саула, али га не нађоше, јер се беше сакрио у једној кући, сматрајући себе недостојним тако високе части и избегавајући је, али га Господ проказа. Тада неки из народа заједно са Самуилом отидоше по Саула и доведоше га и поставише усред народа. И беше Саул растом виши од свега народа. И рече Самуило свему народу: Видите ли кога изабра Господ да нико није као он у свему народу? – И обрадова се сав народ и повика; Да живи цар! – И изложи Самуило народу законе односно цара, и написа те законе у књигу и метну је пред Господом. Ипак се тада још не утврди потпуно царска власт Саулова, јер беху неки незадовољни и противни. Самуило распусти народ, и свак отиде својој кући. Отиде својој кући у град Гавају и Саул, и с њим отидоше храбри, чија срца Господ орасположи према Саулу. А противници Саулови рекоше: Зар ће нас тај избавити из руку непријатеља наших? – И презираху га, и не донесоше му дарове. Али се Саул направи као да није чуо ове презриве речи (1. Цар. 9, 1-10, 27).
Месец дана после тога, Амонитски цар Наас дође са великом војском на град Јавис Галадски у уделу Манасијином, и опседе га са свих страна. Опседнути житељи града Јависа, видећи велику војску Наасову, рекоше Наасу: Склопи савез са нама, па ћемо ти служити. – А Наас им одговори: Склопићу савез са вама, али с тим, да вам свакоме ископам десно око, и ту срамоту учиним свему Израиљу.
Тада житељи града Јависа послаше посланике к Саулу, молећи га да им помогне и ослободи их опсаде. Саул одмах разасла посланике у све крајеве Израиљеве, брзо скупи не малу војску и, узевши са собом светог пророка Самуила, изненада подиђе к Наасу; И сутрадан врло рано нападне на њега, разби му и разјури војеку, а самог цара уби. Тада Израиљци рекоше пророку Самуилу: Који оно говораху, да Саул не царује над нама? Дајте их да их погубимо. – Али Саул рече: Нека данас не умре ни један човек због мене, јер данас Господ учини спасење у Израиљу. – А свети Самуило рече народу: Хајдете да идемо у Галгал, и Онде обновимо царство. – И сав народ отиде у Галгал, и онде Самуило јавно помаза Саула за цара пред Господом у Галгалу. И принесоше онде жртве захвалне пред Господом. И провесели се онде Саул и сав Израиљ веома (1. Цар. 11, 1-15).
Када се Израиљци весељаху због новопостављеног цара свог, са којим однесоше тако славну победу над Амонићанима, рече им свети Самуило: Ето, послушао сам глас ваш у свему што ми рекосте, и поставих цара над вама. И сада ето, цар иде пред вама, а ја сам остарео идући пред вама од младости своје до данашњега дана. Одговорите ми дакле сада пред Богом и пред помазаником његовим, царем вашим: јесам ли коме од вас узео вола или магарца или ма шта друго? јесам ли коме учинио насиље и неправду, или из чије руке узео награду и какав било поклон? Кажите, и ја ћу вам вратити. – Народ му одговори: Никакву нам неправду ниси учинио, нити насиље; нити грабио, нити узимао од нас плату или какве поклоне. – Тада им Самуило рече: У овај дан сведок је Господ и помазаник његов, цар ваш, да у мени не налазите никакве кривице, због које бисте захтевали цара, пошто сам Господ бејаше цар ваш и управљаше вама преко разних судија, избављајући вас од руке непријатеља ваших. Знајте, велики грех учинисте пред Господом што искасте себи цара. Ево, одмах ћете видети знамење.
Рекавши то, Самуило се стаде молити Господу. Дан беше ведар и сув, време жетве. Одједном настаде страховита грмљавина и ужасно севање муња, и удари силан дажд. И сав се народ веома уплаши Господа и Самуила, и рече Самуилу: Помоли се Господу Богу своме за слуге твоје да не помремо, јер видимо да к својим гресима додасмо још грех иштући себи цара. – Тада свети Самуило рече народу: Не бојте се, Господ неће оставити народа Свога. Останите при цару вашем, али служите Господу свим срцем својим и творите вољу Његову ви и цар ваш, а ја нећу престати молити се за вас Господу. Само се бојте Господа и служите му истинито, памтећи сва чудеса и доброчинства која вам је учинио. Ако ли станете чинити зло, пропашћете и ви и цар ваш (1. Цар. 12, 1-25). – Рекавши све то народу, свети Самуило остави власт судијску и бављаше се само својом свештеничком службом.
Царујући у Израиљу, Саул се у току времена стаде кварити и гњевити Бога, и дрзну се присвајати себи права свештеничког звања: приносити Богу жртву без свештеника Божјег Самуила. Поред тога он се показа и непослушан према заповести Господњој. Јер му Господ устима пророка Свог Самуила нареди да иде и истреби Амалике за древно њихово зло: што су народу Израиљском, када је ишао по пустињи из Мисира у земљу обећану, учинили велике сметње на том путу. А нареди Господ, рекавши овако: Не поштеди никога од њих, него побиј и људе и жене и децу и што је на сиси и волове и овце и камиле и магарце.
Цар Саул, скупивши велику војску од Израиљаца, крену у земљу Амаличку, разби њихову војску и, опленивши им земљу, ухвати цара њихова жива. Сав народ амалички: старо и младо, мушко и женско он истреби мачем, а цара њиховог поштеде. Осим тога, најбоље овце и најбоље волове и угојену стоку и јагањце и све што бејаше добро узеше себи; само што бејаше рђаво и без вредности, оно побише. Такође и сва блага њихова приграбише себи, не извршујући заповест Господњу: да ништа не поштеде, нити узимају себи, него да све униште. Зато дође реч Господња к Самуилу, говорећи: Кајем се што сам Саула поставио царем, јер је одступио од мене и није извршио мојих речи.
И ожалости се Самуило због Саула, и вапијаше ка Господу сву ноћ, молећи се за њега. И уставши рано Самуило пође у сусрет Израиљцима, који се враћаху из рата, и нађе Саула у Галгалу. Угледавши светог Самуила, Саул му рече: Благословен да си Господу! јер изврших све што ми Господ рече преко тебе. – А свети Самуило га упита: Каква је то блека оваца у ушима мојим? и рика говеда коју чујем? – Саул одговори: Од Амалика догнаше их; што беше најбоље, народ поштеде и покупи, а што беше рђаво, то уништи. – Свети Самуило га упита: Зашто ниси послушао гласа Господњега у свему, него си се бацио на плен и учинио зло пред Господом? – Саул одговори Самуилу: Послушао сам глас Господњи и урадио као што ми је Он наредио: истребио сам Амалике, и цара њиховог Агага живог довео; него народ узе од плена овце и волове, најбоље од стоке, да принесе на жртву Господу Богу. – На то свети Самуило рече Саулу: Зар су миле Господу жртве паљенице и приноси ваши? Не беше ли боље послушати наређење Господње? Јер послушност је пријатнија Богу него све жртве и претилине овнујске. Непокоравање наређењу Господњем је такав грех као и враџбине, а нарушавање заповести Господње јесте грех као и идолопоклонство. А пошто си ти одбацио реч Господњу, зато ће Господ одбацити тебе, и твој дом неће више царовати у Израиљу.
– Тада Саул рече Самуилу: Сагреших што преступих заповест Господњу и твоје речи, јер се побојах народа и послушах глас његов. Него молим те, буди снисходљив према моме греху, и врати се са мном к жртвама да се поклоним Господу Богу на твоје очи. – Но Самуило се окрете да отиде од њега, али га Саул ухвати за скут од плашта његова и одадре га, вукући к себи човека Божија. – Тада му свети Самуило рече: Одадра Господ царство Израиљево од тебе данас, и даде га ближњем твом који је бољи од тебе. – Саул рече Самуилу: Сагреших Господу, али ме не посрами сада пред старешинама израиљским и пред људима мојим, и врати се са мном да се поклоним Господу Богу твоме.
Самуило се врати са Саулом, и они се поклонише Господу, Потом рече Самуило: Доведите ми овамо Агага, цара амаличког.
– А Агаг дрхћући дође к њему и рече: О, како је горка смрт!
– А свети Самуило рече Агагу: Као што твој мач учини те жене осташе без деце, тако ће остати без деце твоја мајка међу женама. – И исече Самуило Агага пред Господом у Галгалу, не као онај који чини насиље већ као онај који извршује наређење Господње.
После тога Самуило отиде у Раму, а Саул крену дому своме у Гавају. И Самуило више не виде Саула до дана смрти своје; и плакаше Самуило за Саулом, жалећи погибију његову (1. Цар. 15, 1-35).
Након неког времена Господ рече Самуилу: Докле ћеш ти плакати за Саулсм, кога ја одбацих да не царује више над Израиљем? Напуни рог свој уља и иди у Витлејем к Јесеју, јер међу синовима његовим нађох достојнога за цара. – А Самуило одговори Господу: Како да идем? Чуће Саул па ће ме убити. – Тада Господ рече: Узми са собом јуницу из говеда, одведи је тамо и реци: дођох да принесем жртву Господу. И позови на жртву Јесеја и синове његове, а ја ћу ти показати шта ћеш чинити, и помажи ми онога кога ти кажем.
И учини Самуило како му каза Господ, и дође у Витлејем. А старешине градске се уплашише од његова доласка, па истрчаше преда њ, и упиташе га: О видиоче! јеси ли дошао с миром? – Он им одговори: С миром. Дошао сам да принесем жртву Господу. Освештајте се уздржањем и молитвом, и дођите к мени да извршим жртвоприношење.
После извршеног жртвоприношења, свети Самуил дође у дом Јесејев и нареди му да приводи синове своје по једног. Јесеј уведе к пророку најстаријег сина свог Елиава. И упита пророк Господа, молећи Му се у себи, није ли овај предизабран од Њега за цара. Господ рече Самуилу: Не гледај на лице његово ни на висину раста његова, јер сам га одбацио. Јер, не на лице гледајући, ја судим; човек гледа на лице, а Бог гледа на срце. – Тада Јесеј дозва Аминадава и приведе га к Самуилу, рече Самуил: ни тога није изабрао Господ. – Потом приведе Јесеј Саму, и рече пророк: Ни овога није изабрао Господ. – И Јесеј приведе к Самуилу седам синова својих, а Самуило рече Јесеју: Није Господ изабрао од ових. – Онда Самуило упита Јесеја: Јесу ли ти то сви синови? – Јесеј одговори: Има још један, најмлађи; он пасе овце у пољу. – Тада Самуило рече Јесеју: Пошљи, те га доведи, јер нећемо седати за трпезу докле он не дође. – Јесеј посла, те доведоше Давида. Он беше смеђ, лепих очију и лепа стаса. И рече Господ Самуилу: Устани, помажи га, јер је то. – Тада Самуило узе рог с уљем и помаза Давида усред браће његове. И сиђе Дух Господњи на Давида, и оста на њему од тога дана.
После тога уста Самуило и отиде у Раму дому своме (1. Цар. 16, 1-13). Завршивши дане живота свога, Самуило у старости усну сном смрти. И сабра се сав Израиљ, и плакаше за њим, и погребоше га у дому његовом у Рами (1. Цар. 25, 1). Овог светог пророка Самуила Исус, син Сирахов, велича похвалама, говорећи: Возљубљен Господом својим Самуило пророк Господњи основа царство и помаза цареве (Саула и Давида) над народом својим. Он суди народу по закону Господњем и (ради молитава његових) Господ посети Јакова. По вери својој он би познан као истинити пророк. Он призва Господа силна, када га са свих страна притешњаваху непријатељи његови, и Господ загрме с неба; у силној вици Он учини глас Свој чујним, и истреби владаре тирске и све кнезове филистимске. Још пре кончине његове доказа се пред Господом и помазаником Његовим, да од имовине чак до обуће не беше узео ни од кога ништа, и ни један човек га не прекори. Он пророкова и после смрти своје и предсказа цару (Саулу) крај његов, и у пророчанству свом он подиже из земље глас свој, да ће се безакони народ истребити (Сирах. 46, 16-23).
Ето шта говори Сирах о светом Самуилу. А ми грешни, надајући се добити опроштај грехова и спасење молитвама овог светог угодника Божјег, прослављајмо Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, сада и увек и кроза све векове. Амин.
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ФИЛИПА, епископа Ираклије Тракијске, свештеника СЕВЕРА и ђакона ХЕРМЕСА
Блажени Филип беше најпре ђакон, потом презвитер, па након извесног времена као искусан по узвишеном животу постављен за епископа Ираклије Тракијске. Своје ученике, презвитера Севера и ђакона Хермеса, учвршћујући честим поукама, он начини себи сличнима не само по мислима и осећањима, него и по страдању. Када незнабошци јурнуше да затворе и запечате хришћанску цркву, блажени Филип рече њиховом старешини Аристомаху: „Зар ти мислиш да је Бог затворен у зидове? Он живи у срцима“. Аристомах затвори и запечати храм, а блажени Филип са Севером и Хермесом остаде пред вратима и поучаваше паству.
Када их потом изведоше на суд пред намесника Баса, он их упита: Ко је од вас учитељ хришћана? – Епископ Филип одговори: Ја сам онај кога тражиш. – Ви знате, рече Бас, закон царева, који забрањује хришћанима да се скупљају и наређује им или да приносе боговима жртве или да буду убијани. Донесите ми сасуде ваше златне, сребрне и остале какве имате; тако исто и књиге које изучавате и читате. – Блажени епископ одговори: Немогуће је предати теби наше књиге.
Тада намесник дозва мучитеље, међу којима се појави Мукапор, човек веома свиреп. Намесник нареди да се доведе презвитер Север. Али њега не нађоше, и намесник заповеди да муче Филипа. Док блаженог Филипа жестоко мучаху, ђакон Хермес који стајаше близу рече намеснику: Ако се ти и дочепаш свих књига наших, наше ће присталице, бринући се о спасењу душа, написати друге и још усрдније обучавати вери у Христа.
– За ове речи ђакона Хермеса тукоше моткама. А када он потом приговори чиновнику Публију што је покушао да присвоји себи црквену имовину, њега толико тукоше, да му сво лице обли крв.
Пронађене сасуде и књиге намесник предаде војницима. Епископ Филип и други бише доведени на трг. Намесник нареди да се развали кров на цркви; хришћанске књиге бише спаљене у огњу. А за то време свети Филип спокојно поучаваше народ. Онда намесник рече блаженом епископу: Принеси жртву; нашим господарима треба приносити кад. – Свети Филип одговори: Ми смо научени указивати царевима покорност, али не божанско поштовање. – Запањен Филиповом чврстином, намесник се обрати ђакону Хермесу са захтевом: Принеси ти жртву. – Не могу, одговори Хермес, ја у свему следујем моме учитељу.
– А ако Филип принесе жртву, хоћеш ли му онда следовати? упита намесник. Хермес одговори: Нити ћу му ја следовати, нити ће он бити побеђен. – На то му намесник рече: Бићеш предат огњу. – Хермес одговори: Тај је огањ лак; али постоји неугасиви огањ, спреман за безбожнике.
Тада намесник Бас нареди да исповеднике затворе у тамницу. Они пођоше с радошћу и певајући псалме. Пошто проведоше неколико дана у тамници, они добише дозволу да бораве у оближњем дому Панкратијевом под стражом. Ту они бише примљени с љубављу; ту обављаху свете тајне и поучаваху народ.
Међутим намесника Баса замени намесник Јустин, човек покварен. Бас је попуштао пред паметним разлозима, а и жена је његова некада служила истинитоме Богу. Јустин није знао за страх Божји. Епископ Филип би изведен на суд пред намесника Јустина. Јустин рече: Господари наши наредили су да приморавамо хришћане на приношење жртава; не буду ли хтели, предавати их на смрт. – Епископ Филип одговори: Ја сам хришћанин, и не могу извршити то што захтеваш; ти ме можеш мучити, али ме не можеш победити. – Јустин нареди да га у оковима воде у тамницу. На путу ка тамници они га кињаху.
К намеснику Јустину доведоше и свештеника Севера. – Изврши наређење царево! рече му Јустин. Север одговори: Ја сам дужан извршавати оно чему сам научен. – Намесник нареди, те и њега одведоше у тамницу. – Онда би доведен пред намесника ђакон Хермес. – Тебе ће муке присилити да испуниш вољу царева, рече му намесник Јустин. – Не! одговори Хермес, ја сам порастао у светој вери, нисам намеран храмати; ти ме можеш мучити до миле воље. – Намесник Јустин посла и њега у тамницу.
Три мученика проведоше седам месеци у смрдљивој тамници. Потом их преведоше у Једрене. Када ту узаседе намесник да суди, епископа Филипа мучише тако бездушно, да му цело тело беше искидано и виђаху му се изнутрице. Намесник Јустин нареди да га одведу у тамницу. Затим би доведен Хермес; али он не попусти ни пред претњама ни пред ласкама. Трећега дана поново би изведен на суд епископ Филип. Намесник га упита: Зашто се ти тако неразумно противиш царској вољи? – Филип одговори: Не поступам ја неразумно, него испуњујем вољу Бога, Творца и Судије свију. Свето Писмо каже: „Подајте Богу Божије и цару царево“. То ја и испуњујем. Правичним наредбама царева ја сам се увек покоравао. – Хермес пак у одговор намеснику објасни глупост и безбожност идолопоклонства. – А намесник Јустин, ван себе од гњева повика: Шта ти бедниче мислиш да обратиш мене у хришћанску веру? – И одмах изрече пресуду оваку: Наређујемо да живи буду спаљени Филип и Хермес, зато што не извршују вољу царску.
Када свети мученици бише изведени на губилиште, Хермес дозва к себи једнога од браће хришћана, коме беше име Бјели, и закле га Господом Исусом Христом да његовом сину Филипу преда наређење оца да исплати све дугове. Ово се тицало новаца који су му били поверени од многих на чување. Потом додаде: Он је млад; нека радом зарађује себи храну; тако је поступао отац и живео са свима добро. – Тада мученици бише стављени на ломачу. Но намеснику Јустину сину у глави једна зла мисао: он нареди да тела светих мученика баце у реку Еврос (Марица). Када то би учињено, хришћани града Једрена поседаше у чамце, не би ли пронашли драгоцено благо: тела светих мученика. Жеља им се испуни: они извукоше мрежама нетљене остатке, и погребоше у месту званом Хетисиром, на два километра од града.
Када презвитер Север сазнаде у тамници за мученичку смрт епископа Филипа и ђакона Хермеса, он се радоваше њиховом слављу и мољаше Бога да и њега удостоји те части. Молитва његова би услишена: након три дана би и њему дарован исти венац. Заједно са Севером пострадаше мученички још тридесет хришћана.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СЕВЕРА, МЕМНОНА КАПЕТАНА и с њима 37. самученика у Визији Тракијској и у Филипопољу пострадалих
Мемнон обраћен Христу светим Севером са још 37. других особа; зато Мемнона разапеше између два стуба, па му три кајиша коже скинуше са тела од главе до ногу; затим му ноге одсекоше, и онда га са осталих 37. самученика бацише у ужарену пећ, у којој он, и сви остали, предаде свету душу своју у руке Божије; и тако сви ови свети јунаци Христови примише неувенљиве венце мучеништва. То би под Диоклецијаном, 304. године. Имена осталих светих мученика су следећа (према Париском кодексу број 1587): Агатон, Атинодор, Антан, Антилин, Ахилеј, Виктор, Восвас, Гај, Генетлије, Дифил, Дометијан, Епафродит, Евдемон, Евстатије (Еврос), Зотик, Зоило, Кронин (Керкан), Максим, Местос, Молиан, Неофит, Никон, Панастеније, Пантирије, Иалмат, Пантолеон, Ринос, Савин, Саторнин, Силуан, Стратон, Теосевије, Тимотеј, Тиранос, Хрисант, Орион и Орос.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЛУКИЈА
Лукије беше из града Кирине у Либији, и беше први саветник у градској скупштини. Најпре Лукије беше незнабожац; али кад виде јуначко страдање и мученичку кончину епископа Киринског, светог свештеномученика Теодора, Лукије би потресен и његовог се срца косну благодат Христова, те он прими свето крштење. Затим он придоби за веру Христову и намесника Дигниана, те овај поверова у Христа и крсти се. После тога они заједно отпутоваше на Кипар. Гледајући тамо како хватају хришћане и убијају, Лукије се кришом од Дигниана предаде мучитељима. Предавши се, он обори незнабожачки жртвеник заједно са жртвама што беху на њему и ногама их изгази. Због тога игемон нареди да му се одсече глава; и тако душа овог победоносца узлете на небо.
Пострада свети мученик Лукије 299. године, у време цара Диоклецијана.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ИЛИОДОРА и ДОСЕ (или СОДЕ)
У педесет трећој години своје владавине, персијски цар Сапор крену са великом војском на Грчку земљу, и стаде рушити хришћанске цркве, уништавати свете иконе и спаљивати светитељске мошти. Тада свети Илиодор и свети Доса неустрашиво ступише пред цара, изобличише његову безбожност и објавише да је вера у Господа Христа једина истинита вера. У то време светом Илиодору беше деведесет и пет година. Цар их стави на многе и разне муке, па им напослетку одсече носеве и запали главе. Благодарећи Бога у тим мукама, свети мученици испустише душе своје и узиђоше на небо увенчани мученичким венцима.
* * *
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ФОТИНЕ
Спомен њен врши се изван порте Влахернске цркве у Цариграду.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ОРЕСТА и РИГИНА са Кипра
Мученички пострадали за Господа Христа на острву Кипру, оклеветани будући од незнабожаца. Пореклом беху из Халкидона (или Картагине), а пострадаше у близини кипарског града Лемесоса. У неким Синаксарима су непознати. (Служба им штампана у Лемесосу 1902. године).
