Житија светих за 22. август / 4. септембар - Свети свештеномученик Горазд, епископ чешки

На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети свештеномученик Горазд, епископ чешки; Свети мученик Агатоник и остали пострадали с њим; Света мучиница Евлалила; Преподобна Антуса; Свети свештеномученик Атанасије; Света Ариадна царица; Свети мученици Иринеј, Ор и Орпсис; и Спомен чудотворне иконе Пресвете Богородице у Пирсу у Евританији (Грчка).

* * *

Препоручена емисија:

Емисија о богослужбеним особеностима празника Светог свештеномученика Горазда, епископа чешког

* * *

Тропар празника:

СВЕТИ СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ГОРАЗД, ЕПИСКОП ЧЕШКИ

Горазд Павлик је светло име обновљеног Православља међу Западним Словенима у XX веку. Био је боготражитељ, богослов и православни пастир, човек који је у својој личности ујединио богословски израз и осећај за историју. Први епископ Чешке православне цркве увршћен је у календар светих. Кроз лавиринте искушења и кроз изазове и напасти, истрајао је на мученичком и исповедничком путу. Он није само наследик Свете браће Кирила и Методија, њихових светих ученика – Петочисленика. Горазд Павлик је велики син народа чешког, какви су били Св. Вацлав, Јан Хус и Јероним Прашки.

Рођен је 26. маја 1879. године у месту Хруба Врбка (Моравска), у родољубивој и честитој чешкој породици која је традиционално припадала Римокатоличкој цркви. На крштењу је добио име Матеј. Његов отац Јан је одржавао пријатељске односе са евангеличким пастором Јаном Пеларом. Из родне куће је млади Матеј понео разумевање и отвореност према другим хришћанским деноминацијама. Завршивши основну школу у родном месту, определио се за духовни позив. Школовање је наставио у архиепископској гимназији у Кромержижу 1890–1896. године. Последње године гимназије 1896–1898. слушао је у Немачкој гимназији у истом граду. У том времену самоиницијативно учи старословенски језик и занима се за писане остатке кирилометодијевске традиције. Богословске студије прати у Оломуцу 1898–1902. године, и завршава их у року. За време летњег распуста 1902, као студент треће године, борави у Кијеву где упознаје духовни живот Руске цркве. За свештеника је рукоположен исте године и постављен за жупника у Карловцима у Шлеској. Желео је да се усавршава на Универзитету у Бечу, али је то осујетио надбискуп у Оломуцу др Кон који му је дао задатак да уређује часопис „Позоровател“ (Посматрач) 1905/1906. године. Млади жупник Матеј Павлик се бавио и пастирским радом у Болници за душевне болеснике у Кромержижу, а проучаваоци његовог животног пута су записали да се „у том периоду озбиљно бавио проучавањем литературе из области психологије, психијатрије и психотерапије“. Духовник у наведеној установи и исповедник у женском манастиру сестара Часног Крста је био све до 1. маја 1920. године.

Чешка народна црква

По завршетку Првог светског рата 1918, Чеси су се нашли у васкрслој и слободној држави. Земљу су снашла друштвена превирања, а религиозно питање је са другим нерешеним актуалностима потресало тадашње чехословачко друштво.

Матеј Павлик се нашао у табору нових реформских снага које су се залагале за демократизацију и догматско очишћење тадашње Римокатоличке цркве. Био је приметан и сукоб високог и нижег свештенства. Бискупи су били на страни старог режима, односно углавном у старим аустроугарским традицијама. Ниже свештенство је хтело цркву у духу Хуса – слободну, некомпромитовану и окренуту народу. Та Чешка народна црква се од Рима одвојила и званичним путем. Римокатолички историчари виде у томе тријумф старе антиватиканске и дисидентске струје у чешкој историји, „темељене на старом хуситизму“.

Народна чешка црква је била разнородан духовни покрет који је у себи обједињавао људе различитог духовног усмерења. Био је то скуп незадовољника и практичних отпадника од званичне Римокатоличке цркве (чешких шизматика). Они нису били задовољни изгледом дотрајале догматске грађевине настале након Првог ватиканског сабора 1870. године, али исто тако нису имали ни ново изграђено учење. Чеси су од папе и римске курије захтевали богослужење на народном језику и укидање целибата. Карактеристичне црте западне дисциплине и отуђеног литургијског језика нису одговарале топлом словенском карактеру.

Као делатник чешког народно-црквеног покрета који је ишао за паролом „Даље од Рима“, Матеј Павлик је био аутор сажетог обраћања папи и курији 1. августа 1919. године. У Павликовим тезама се оцртавају захтеви за демократизацијом црквене управе, подизањем нивоа верско-моралног живота, а пројављена је тежња за народним језиком и испољено искрено чешко национално осећање. Тезе младог свештеника се завршавају на манифестан начин: „У целини желимо да се црквени живот ослободи апсолутизма и нежељене и неподношљиве централизације, желимо да буде испуњен духом првих хришћана, ми желимо да одстранимо стране елементе који су се показали као несвојствени животу овог народа, ми желимо да осигурамо развитак религиозног живота и да употребимо све позитивне способности чехословачког народа на добробит човечанства и на раст наше отаџбине. Нека нам се придружи свако ко тако мисли“.

О целибату остало је занимљиво размишљање: „Укидање присилног целибата за католичке свештенике, увођење у потпуности добровољног, као што је то био случај у раној Цркви, јер би на тај начин свештенички живот био растерећен страшног терета унутрашњег паћења“.

Тадашњи папа Бенедикт XV је као опарен одбијао нове јеретике из старог чешког легла. Забележено је да је по питању целибата и народног језика одговорио: „Никада, и никада!“.

Хиротонија у епископски чин

Хиротонија Матеја Павлика за епископа плод је извесним делом и мисионарске делатности епископа нишког Доситеја (Васића). Он је 1920/1921. године боравио у Чехословачкој, Чешкој, Моравској и у њеном руском поткарпатском делу, успевши да из загрљаја унијатства избави хиљаде залуталих оваца. Овај српски мисионар и архијереј је утицао и на Матеја Павлика. Његовом заслугом Чешка народна црква се окренула ка Истоку, односно делегација Павликових присталица је средином септембра 1921. године дошла у Краљевство СХС и код представника власти СПЦ, и затражила светотајинску потврду своје изабране јерархије.

Од тројице кандидата за епископски чин, Српска православна црква је bona fide прихватила само Матеја Павлика. Друга двојица – др Карел Фарски и др Рудолф Паржик су били одбијени, јер су учествовали у креирању катихизиса који није био по православним догматичким мерилима.

Матеј Павлик је на ванредном заседању Светог архијерејског Сабора СПЦ 20. септембра 1921. године исповедио православну веру и одбацио све историјске заблуде Западне цркве. Замонашен је у манастиру Крушедол 21. септембра, а за игумана манастира Гргетег је произведен наредног дана. Хиротонисан је у Саборној цркви у Београду 25. септембра на Светој Литургији којом је началствовао патријарх српски Димитрије, а са којим су служили кијевски митрополит Антоније и још седам архијереја Српске цркве.

У својој епископској беседи пред српским патријархом, архијерејима у Саборној цркви препуној верника у Београду је нагласио: „Историја и тесна веза Ћирило-методских и Хуситских идеја побудила нас је да и ми ступимо у везу са Православљем, и то пре свега српским, у чијем смо просвећеном и богонадахнутом тумачу, владици нишком Доситеју, нашли пријатеља и брата који нас је разумео. Наша размишљања била су руковођена историјским фактима да Православље није никад радило ножем и мачем, да није имало инквизиције, да није допуштало варварство у име Христово и да је неговало богатство живог сједињавања са Богом“.

Новохиротонисани епископ је самим избором историјског имена „Горазда Морављанина“ исказао жељу да буде настављач кирилометодијевске мисије и идеје. И то њен аутентични, непатворени и животворни настваљач. Још као студент се интересовао за источну теологију и словенску археологију. Учио је црквенословенски језик, највећи дар који су солунска Браћа подарила словенској раси, красни словенски литургијски језик којим се Господу служи у историсјком трајању „паки и паки и во вјеки вјеков“.

У односу на Карела Фарског и Рудолфа Паржика, Матеј Павлик је био човек мистичног (светотајинског) погледа на свет, човек јерархијског (организационог и структуралног) опхођења и психологије навикнуте на догматизовани систем. У Чешкој народној цркви се бунио против синкретизама, пренаглашеног рационализма и сличног. Зато је Катихизис Фарског у редовима духовнијих присталица Чешке народне цркве био обележен као дело које је јавно одбијало искрену побожност и личило на мрачну полумасонску и разводњену псевдохришћанску догматику.

План о оправослављењу Чешке народне цркве није успео. Завршио је у идејном размимоилажењу. Такође, од планиране три епископије установљена је само једна православна епархија, и то моравско-шлеска која је тада била возглављивана Гораздом II – Павликом.

Удвојеност православне јерархије

Цариградска патријаршија је у оквиру своје политике над „православном дијаспором“ успоставила своју јерархију за Чехословачку државу. Године 1923. хиротонисан је у Цариграду Саватије Врабец, архимандрит који је стасао у Руској царевини и који је био у традицији руске духовности. Чех по пореклу, био је син Вацлава Врабеца, обраћеника у Православље кроз Православну беседу, удружење које је деловало у Прагу и околини у другој половини XIX века.

Паралелизам јерархија није толико помутио односе Српске православне цркве и Цариградске патријаршије, колико је на терену изазивао несугласице, неразумевање и пометњу. „Архиепископ целе Чехословачке и Прага“, Саватије Врабец, видео је у Горазду такмаца, неофита и прикривеног латинофрона који се домогао високог достојанства и који му уз помоћ државе отима паству.

Горазд је заиста био нови у вери, али је био искрени чешки националиста и одговорни православни црквени достојанственик. Саватије, иако Чех по рођењу, често се непотребно у својим архијерејским потезима претварао у оруђе и неспособну испоставу „архиепсикопа Цариграда, Новог Рима и цариградског патријарха“. Саватије је у почетку имао боље позиције од Горазда. Због опадања броја римокатолика клерикалне партије у Чехословачкој су подржавале сукоб Савтија са Гораздом. Кроз приступ divide et impera полазило им је за руком да компромитују покрет повратка Православљу.

Горазд је од 22. новембра 1925. године своју делатност пренео у Праг, поставши непосредни духовни вођ прашке Чешке православне општине. Тактичним радом, ослањајући се на углед Српске православне цркве и добре политичке односе Чехословачке државе са Краљевином СХС, успео је да га чехословачка влада призна за епископа над православнима у Чешкој и Моравској. Саватије Врабец више није могао да користи звучну архиепископску титулу, на шта се жали цариградском патријарху „како Горазд има подршку римокатоличких министара“. Након доношења устава Чешке православне епархије 12. марта 1929. године, започиње размахнути и плодан црквено-мисијски програм ширења православне вере у земљи „Златоверхног Прага“.

Богословска мисао епископа Горазда

Православље има своју дубоку укорењеност на просторима данашњих Чешких земаља и Словачке. Византијски тип богослужења донели су тамо у 9. веку света браћа Кирило и Методије.

Услед латинизације и германизације, губило се богослужење на старословенском језику, а са губитком народног богослужења растао је страни политички утицај над чешким народом. Хуситске борбе, започете у 15. веку носиле су у себи исконску чежњу Чеха за служењем Богу без икаквих овосветских ограда, препрека, као и за очишћењем литургијске традиције.

Путир на хуситским заставама и чешки појам Божјих бојовника (ратника) је нешто што је пандан српским епским појмовима крст часни и слобода златна. У самом Прагу је, све до почетка 19. века, постојао храм у коме је Ред бенедиктинаца неговао старословенску књигу и обред. Управо ће тај храм бити један од првих богомоља младе цркве, предвођене епископом Гораздом Чешким.

Зидање православних храмова

Епископ Горазд је 18. новембра/1. децембра 1928. године упутио молбу Св. архијерејском Синоду СПЦ да се крене са скупљањем прилога у њеним богатијим епархијама „у корист зидања чешких православних цркава“. Епископ је истакао да су изграђене само две цркве, у Худобину и у Стјепанову у Моравској, а „имали смо намеру да сваке 2–4 године зидамо по једну цркву“, не би ли свака црквена општина стекла свој Божји Дом. У том документу је исказана бојазан да ће црквени живот доћи у велику опасност „ако се зидање храмова отегне на тако дуго време“.

Тамо где нису имали храмова, православни су своја богослужења вршили у школским просторијама, уз одобрење надлежних просветних власти. У обезбеђивању простора је помагао и чешки „Соко“, познат по програмској подршци патриотским и пансловенским идејама.

У молби за новчаном помоћи зидању црквених здања у Чешкој речено је: „За убрзано зидање православних храмова из сопствених финансијских средстава ни уз највеће напрегнуће свију снага нисмо никако способни. Пошто нам је позната материнска брига за нашу Цркву од стране Српске православне цркве, усуђујемо се предати Св. Синоду ову молбу са благом надом да ће је одобрити“.

Епископ Горазд је добро приметио да је „недостатак сопствених храмова морални минус у борби са Римском црквом, која у свим местима има своје цркве. Овај недостатак постаје често и предметом подсмевања од стране наших непријатеља“.

Репрезентативни храмови су подигнути и освећени у великим градским центрима у другој половини четврте деценије 20. века. Тако је било у Брну, Оломуцу, Прагу, Стремењчку…

Списак православних храмова који су били под духовном управом епископа Горазда Павлика 1936. године налазимо у Споменици-шематизму издатом поводом 15. годишњице посвећења првог чешког и моравско-шлеског епископа. Набрајају се следеће цркве: у Прагу саборни храм Св. Кирила и Методија, једном месечно се служи у капели Св. Илије на Јосефову, а неколико пута годишње у капели у Крпи код Мелника; Табор – месни храм, тада без иконостаса, Брно – храм Св. Вацлава, Худобин код Литовла – храм св. Кирила и Методија, у Доњим Куницама код Брна – храм Св. Тројице, Оломуц – капела Св. Вацлава, а у суседним Челеховицама богослужења се одржавају у школским просторијама, о великим празницима у Прешову у локалном евангеличком храму, сваке две недеље у Кромежижу и Товачову, а у Злину у школи једном месечно; Римнице – храм Св. Људмиле, Стремењичко – храм Св. Вацлава, Стјепанов – храм Св. Прокопија, Хнојице – у друштвеној школи једном месечно, Опатов, Предин и Требич у школама, а у Јихлави на велике празнике који су по старом стилу и не поклапају се са евангеличким календаром; у Вилемову – храм Пресвете Богородице.

„С обзиром да су богослужбена места била привремена (у школама и њиховим пратећим зградама, закупљеним задругама и разним корпорацијама), није могао црквени живот да се развије на све празнике кроз целу годину, зато смо почели да оснивамо сопствене храмове. Од 1927. до 1941. године подигли смо 11 властитих храмова и 2 капеле, и уз то смо у Прагу преуредили једну зграду коју нам је изнајмила држава за саборни храм. Сваке године је тако било подизано по једно Божје станиште“, истакао је Горазд у својој архијерејској посланици 1941. године, поводом 20-годишњице своје епископске хиротоније.

Дела

Међу бројним литургичким, каноничким, догматичким и историсјким списима епископа Горазда издвајају се: Писма словачког народа (1907), Питање цркава (1922), Меморандум о правном положају Православне цркве у ЧСР (1923), О кризи у Цркви Чехословачкој (1924), Народни зборник молитава и богослужбених песама Православне цркве (1933), Живот Св. Ћирила и Методија и њихов одношај к Риму и Цариграду (1936), Православни катихизис (1940), Програм предавања веронауке (1940) и Правила за духовна лица Чешке православне епархије (1941).

Катихизис, као позно дело настало на Гораздовом животном путу, јесте сума – врхунац његове мисли и богословског осећаја. Овде су сажете све истине православне вере. У форми питања и одговора, читалац се упознаје са читавим системом источно-православне теологије. Овакав кључ се донекле подудара са схоластиком на којој се Горазд васпитавао.

Управо као бившем римокатоличком свештенику, катихизис му није био стран, али је на кључним и спорним местима редигован. Велики простор је посвећен папском примату, филиокве, папској непогрешивости, али и наслеђу и историјској рецепцији Свете Браће.

Уопште, Горазд је био практичан теолог, највећма каноничар и литургичар. Његова богословска теорија имала је практичан циљ и осмишљење: прослављање Бога у литургијском сабрању и спасавање целокупне заједнице. У Зборник молитава је унео и класичне песме чешких хусита, као нпр. „Ко сте ви, Божји ратници?“, чувајући чешки идентитет и продубљујући духовно искуство свога народа. У превођењу светих књига и литургијских текстова имао је истинско надахнуће Свете Браће. Горазд је добро као студент научио црквенословенски језик, који за њега није био само класичан језик или језик механичког рубрицистичког понављања. Имамо поузданих сведочанстава да је он на њему размишљао и књижевно стварао. (Само један пример је посланица из 1938, упућена поглаварима помесних православних Цркава, написана на црквенословенском језику, а која је дивно тумачење чешке историје поводом насилног отимања Судетске области, гажења међународног права. Али, о њој детаљније и још садржајније неком другом приликом.)

Чешко православље и трећи рајх

Православни су у Чешкој били исправни грађани, са високим родољубивим осећањем и свешћу. Православље је било вера кроз коју се патриотизам исказивао на један природан, спонтан и очекивани начин. Горазд је евоцирао велике историјске тренутке из народне прошлости, дајући им смисао и једно живо надахњујуће тумачење. Аспирације Хитлерове Немачке биле су повампирена опасност тоталне германизације које је ишло на уништење тек васкрслог чехословачког државног тела. У посланици написаној у току Судетске кризе 1938. године, Горазд истиче:

„Требало би нам да испишемо многе књиге да прикажемо све оне напоре који превазилазе обичне људске снаге, оне које је поднео наш народ под игом аустро-угарским за последњих 100 година док није остварио своја духовна и насушна права. Довољно је да поменемо, ради истине само, када је 1871. године земља француска била приморана да испије чашу неправде, наш народ је био тако храбар, био је једини народ у целом свету који је подигао свој глас преко земаљског сабора у Прагу против такве неправичности, то јест против отимања Алзас-Лотарингијске земље од Француске, иако тада није имао своје државе“.

Немачки Рајх је желео да централизује управу над православнима у Источној Европи, нарочито после 1939. године. Серафим (Ладе), епископ берлински, Рус по пореклу, имао је у томе пуну подршку Немаца, али је епископ Горазд покушавао да добије на времену питајући за савете у евентуалним корацима Српску патријаршију.

Чешки родољуби су се падобранским десантом искрцали и 25. јуна 1942. убили СС обергрупенфирера Рајхарда Хајдриха, тадашњег заменика у рајхспротекторату Чешке. Уточиште су нашли у православној цркви Св. Кирила и Методија у Прагу.

У крипти тог православног храма у Ресловој улици откривена је диверзантска група. Лагуми су поткопани, и у крипту је пуштена вода из Влтаве. За јатаковање убицама Рајхарда Хајдриха, епископ Горазд Павлик и чешке православне парохије су осуђени на смрт 4. септембра 1942. године. Рад Православне цркве је био законом забрањен.

У списима Немачке обавештајне службе у Београду остао је забележен податак добро упућеног проте Миливоја Црвчанина, дугогодишњег изасланика Светог архијерејског Синода СПЦ у Чехословачкој, да је прашко римокатоличко свештенство имало водећу, ако не и пресудну улогу у денунцирању православних за помоћ који су пружили атентаторима.

* * *

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АГАТОНИКА, ЗОТИКА, ТЕОПРЕПИЈА, ЗИНОНА, АКИНДИНА, СЕВЕРИЈАНА, ПРИНКИПСА и осталих с њима

Мученик Христов Агатоник живљаше у Никомидији у време цара Максимијана; он одвраћаше јелине од идолопоклонства и привођаше их Христу; а ухваћен би на мучење од царског намесника Евтолмија. Овај намесник, послат царем у Понтијску област ради мучења хришћана, пловећи на лађи по мору стиже у место звано Карпин, и ту нађе светог Зотика са ученицима његовим где исповедају Христа. Због тога намесник распе на крст његове ученике, а Зотика узе са собом. Вративши се у Никомидију, он ухвати неког Принкипса који беше научен светој вери хришћанској од светог Агатоника, веза га са Агатоником, Зотиком и другим хришћанима, међу којима беху Теопрепије, Акиндин и Северијан, и одведе их све у Тракију где и сам цар дође, да их тамо преда на мучење. Када стигоше у место звано Потамос, намесник уби светог Зотика, Теопрепија и Акиндина, пошто они не беху више у стању ходити због раније добијених батина и рана.

Стигавши затим близу Халкидона, намесник уби светог Северијана мачем, јер неустрашиво исповедаше Христа. Остале пак мученике са светим Агатоником поведе у Византију, и тамо их неко време мучаше; потом отиде с њима у Силимврију, у место звано Амус, где се налажаше цар Максимијан. Ту свети мученик Агатоник и остали хришћани које царски намесник доведе са собом из Никомидије, бише последњи пут истјазавани и мучени, па онда на смрт осуђени и мачем посечени за Христа Господа нашег. И тако сви примише венце мучеништва. Светом Агатонику је подигнут касније храм у Цариграду.

* * *

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЕВЛАЛИЈЕ

У време царовања идолопоклонства, када сва васељена беше помрачена јелинским безбожјем, живљаше у Шпанији у граду Баркинону нека девица Евлалија, кћи хришћанских родитеља. Она још од детињства свог заволе Господа нашег Исуса Христа свим срцем својим; живљаше пак с родитељима својим у селу које беше подалеко од града. Родитељи веома вољаху Евлалију због њене кротости, смирености и памети која превазилажаше њене године; јер она и књиге изучи, и имађаше једну чврсту намеру: да служи Господу у беспрекорној девствености. И провођаше она дан и ноћ у читању књига и у славословљењу Бога, живећи у једној засебној келији са својим вршњакињама.

Када Евлалија напуни четрнаест година, незнабожни цар Диоклецијан диже љуто гоњење на хришћане. У град Баркинон дође намесник Дакијан. Пошто одвратним боговима својим принесе погане жртве, он стаде тражити хришћане да принесу кад идолима. И настаде у граду велика пометња, јер хришћане насилно извлачаху из њихових кућа и мучењима их примораваху на идолопоклонство. О томе се брзо дознаде по свима околним селима. Када то чу света девојчица Евлалија, она се испуни велике радости духовне и озарена лица рече: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, и хвала пресветом имену Твоме, јер добих што сам хтела; и верујем у Тебе, Владатељу мој, јер ће се помоћу Твојом испунити жеља срца мога.

Чувши ове Евлалијине речи, родитељи њени и девојчице што беху при њој не схватаху о чему то она говори, и питаху је какав је разлог њеном весељу, и шта то жељено она доби, и шта очекује да ће јој се испунити. Но она им ништа не каза, тајећи у души намеру своју. И чуђаху се сви, јер она није имала обичај да ишта скрива што би дознавала о светој вери, него све што докучиваше из књига она, просвећивана благодаћу Божјом, препричаваше свима на корист, због чега је сви и вољаху као душу своју. А овом приликом Евлалија им не каза мисао своју, да јој намеру не би ометали отац и мајка који су је неизмерно волели.

Када наста ноћ, и сви спаваху, и први петлови већ беху певали, света девица Евлалија изиђе тајно из куће; њен одлазак нико не осети; и она хиташе ка граду ношена великом љубављу према Небеском Женику свом, Христу Господу, имајући жељу да душу своју положи за Њега. И ово ноћно путовање не беше јој страшно, као што то обично бива код свих младих девојака да се плаше излазити ноћу ван своје куће. А она, положивши сву наду у Бога и одлучно желећи да умре за Њега, не обраћаше пажњу на ноћни мрак и на звериње које јој прелажаше пут, нити помишљаше на ноћна привиђења, него као што жедан јелен хита на изворе воде, тако она хиташе по каменитом путу босонога, иако не беше навикнута да иде боса по тако суровом путу.

Света Евлалија стиже у град кад се већ беше разданило, и улазећи на градску капију чу глас бирова који позиваху народ у позориште. Она похита у позориште које се налазило у средини града, и тамо угледа намесника Дакијана где седи на судишту на узвишеном месту. Пробијајући се с муком кроз народ, света Евлавија ступи пред намесника и громким гласом рече: Судијо неправедни, ти седиш на високом престолу, а не бојиш се Бога који је изнад свих. Ради тога ли седиш ту да погубљујеш невине људе, које Бог створи по слици и прилици Својој да би служили Њему, а ти их вучеш да служе Сатани, и кажњаваш смрћу оне који те не слушају?

Зачудивши се тако великој дрскости од тако младе девојке, намесник је упита: Ко си ти, што си се дрзнула да непозвана дођеш пред судиште и да нам у лице говориш речи охоле и царској наредби противне? – Светитељка одговори неустрашиво: Ја сам Евлалија, слушкиња Господа Исуса Христа, који је Цар над царевима и Господар над господарима; уздајући се у Њега, ја се не уплаших добровољно доћи и изобличити тебе. Зашто тако безумно поступаш: презиреш Бога чије је све и сва: небо, земља, море, и све што је на њима и у њима, а поштујеш ђавола? Поред тога, зашто људе, који служе Богу истинитоме, примораваш разним мукама да се поклоне идолима који нису богови већ демони, са којима ћете сви ви који им се клањате бити предани вечноме огњу?

Испунивши се гњева, намесник нареди одмах да обнажену девицу немилосрдно бију дреновацима по леђима. И кад Евлалију бијаху, намесник јој рече: О кукавна девице! где је Бог твој? зашто те не избави од овог бијења? и што си се толико избезумила, да си се дрзнула говорити о ствари која се тебе не тиче? Него реци да си то из незнања учинила, не знајући како велику власт има судија, па ћеш добити опроштај: јер и мени је жао што тебе, тако младу, лепу и високородну девицу, подвргавам овако свирепим батинама. – Светитељка одговори: Ти си ми смешан, јер ми саветујеш да лажем, као да сам се из незнања усудила поћи на муке за Бога мог, и као да нисам знала како велику власт имаш. Ко не зна да је власт свакога властодршца привремена? Јер као што сам човек данас живи а сутра умире, тако се и власт његова мења. Међутим власт Господа мога Исуса Христа је бесконачна, као што је и сам Он вечан. Ја не могу лагати, јер се бојим Господа мог, који све лажљивце и неправеднике предаје паклу огњеном на сажежење. Моја пак девојачка младост постаје још лепша и моја високородност још славнија када примам ране за Господа мога. Но знај, мучитељу, ја не осећам бол од рана које ми задајете, јер ме штити Христос Господ мој, који ће те у дан Страшнога Суда осудити по делима твојим на вечне муке.

Ове речи свете мученице још више разјарише намесника и он нареди да мученицу привежу за крстообразно дрво и да јој чисто девичанско тело стружу железним гребенима док јој сва кожа не буде скинута. А мученица се усред тих мука гласно мољаше Богу, говорећи: Господе Исусе Христе! услиши мене, непотребну слушкињу Твоју, и прости сагрешења моја, и укрепи ме у мукама које примам за свето име Твоје, да би био посрамљен ђаво са слугама својим. – Намесник јој рече: Где је тај ка коме вапијеш? Боље ти је, несрећна и безумна девице, послушај мене и принеси боговима жртву, да би остала жива, јер ево већ се приближује смрт твоја и нема никога да те избави. – Света Евлалија му одговори: Не било ти добра, богохулниче, бесомучниче, пагубниче! А мени не дао Господ Бог мој да одступим од Њега! Јер Онај ка коме се обраћам молитвом, овде је са мном; али си ти, због нечистоте своје, недостојан да Га видиш; Он ме укрепљује, те ја ни у шта не сматрам муке које ми ти наносиш.

Тада намесник нареди да мученицу свећама пале све док не умре. Паљена свећама, мученица се испуни радости и громко изговори речи псалма: Гле, Бог ми помаже, Господ даје снагу души мојој; обратиће зло на непријатеље моје, истином својом истребиће их. Радо ћу принети жртву и прославићу име твоје, Господе, јер је добро, јер си ме избавио од сваке невоље (Пс, 53, 6-9). – Док се света мученица тако мољаше, пламен од свеће окрену се на слуге и силно им опече лица, те они попадаше на земљу. Када то виде света мученица, подиже к небу очи своје и громким гласом рече: Господе Исусе Христе, услиши молитву моју, и покажи милосрђе Своје на мени, и узми ме к избраницима Твојим на упокојење у вечном животу; учини са мном чудо доброте, да виде и да се постиде који ме ненавиде, а да прославе силу Твоју који верују у Тебе.

Пошто се тако помоли Господу, света мученица предаде дух; и сви видеше белу као снег голубицу где излете из њених уста и одлете у небо; и народ се дивљаше гледајући то, а хришћани, којих беше много међу народом, радоваху се што се удостојише имати из свога града заступницу пред Богом на небу.

Када намесник виде да мученица већ умре, постиде се као побеђен од младе девице, и пун гњева устаде са судишта и оде кући својој. Одлазећи, он нареди да тело мученице остане висећи на крстообразном дрвету и постави стражу, да га неко не би скинуо; јер намесник наложи да мученица виси на дрвету све док је птице не поједу и кости јој не разнесу. Но кад намесник оде, а тело свете мученице висијаше на дрвету, изненада паде снег и покри чесно тело свете мученице, као белом хаљином; стражаре пак спопаде страх, и одступивши посматраху издалека, запрепашћени свим тим.

Међутим о томе сазнадоше родитељи свете мученице; јер они, уставши изјутра и не нашавши у кући своју милу кћер, силно се узнемирише и стадоше је тражити свуда. Тек у подне они чуше да је кћи њихова умрла за Христа и још виси на мучилишном дрвету, па потрчаше у град са горким сузама. Угледавши своју кћер где виси на дрвету крстообразно обешена и снегом покривена, они силно кукаху и потресно нарицаху. Али се у исто време они и радоваху што њихова мила кћи прими венац мученички и уђе у дворе Небеског Женика. Хтедоше они да тело мученице Христове узму к себи, али им стражари не допустише ни да се приближе њему; и они издалека посматраху мученицу, уједно плачући и радујући се духом.

Трећега дана неки побожни људи ноћу украдоше чесно тело свете мученице, а стражари не приметише, па га увише у чисту плаштаницу с мирисима, у присуству њених родитеља, који сузама омиваху тело миле кћери своје. А свети Феликс, који касније пострада за Христа, посматрајући лице мртве мученице, са сузама радости рече: Госпођо Евлалијо, ти си се пре нас удостојила мученичког венца! – Када Феликс то говораше, лице девице, које већ трећи дан беше мртво, осмехну сс на њега као живо, и сви присутни стадоше певати речи псалма: Завапише праведни, и Господ их чу, и избави их од свих невоља њихових (Пс. 33, 18). И чесно сахранише тело свете мученице Евлалије, славећи Бога Оца и Јединородног Сина Његовог, Господа Исуса Христа, и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, чије царство бесконачно траје кроза све векове. Амин.

* * *

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ АНТУСЕ.

* * *

СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АТАНАСИЈА ЕПИСКОПА и мученика ХАРИСИМА и НЕОФИТА

Света Антуса живљаше у време цара Валеријана, рођена у граду Селевкији у Сирији, ћерка веома богатих но незнабожних родитеља, Антонија и Марије. Антуса тајно поверова у Христа, и волећи да прими свето крштење она жељаше да види епископа Атанасија који у Тарсу Киликијском проповедаше реч Божју. У тој намери Антуса умоли своју матер да јој да две мазге, као да хоће да иде у посету својој дадиљи, па узе са собом две слуге своје, ушкопљенике Харисима и Неофита, и крену на пут. Док тако она путоваше, догоди се необично чудо: пренесен од светих Анђела, Атанасије се обрете на путу и стаде пред Антусу. Угледавши га и дознавши да је то Атанасије кога тражи, Антуса паде к ногама његовим молећи га да је запечати светим крштењем. Али пошто онде не беше воде, свети епископ се помоли Богу, и одмах изби из земље извор воде. Утом се појавише два анђела у облику војника и дадоше светитељки две беле хаљине. Онда се она крсти и оба њена роба. После тога она даде епископу своју скупоцену златоткану одећу коју је дотле носила да је прода и новац раздели сиротињи, а сама обуче скромну и јевтину хаљину, па тако отпутова к својој дадиљи. А дадиља, видевши на њој бедну хаљину, изгрди је што је поверовала у Христа и што носи тако дроњаву хаљину, па је отера. Вративши се к својој матери, блажена Антуса је нађе уцвељену што је кћи њезина примила веру Христову и крстила се. Тада света Антуса остави матер и оде к епископу Атанасију, и он је замонаши. Обукавши се у власеницу, и узевши крст Господњи, блажена Антуса отиде у пустињу. У пустињи се она подвизаваше двадесет три године, боравећи заједно са зверима, од којих по промислу Божјем добијаше храну. Претрпе она и многе напасти од демона. Најзад у миру предаде душу своју у руке Божије, пошто претходно леже на камен, на коме је имала обичај спавати.

Епископ пак Атанасије би ухваћен од незнабожаца, и доведен пред цара Валеријана. Њега много мучише, и напослетку му главу одсекоше. А споменуте слуге блажене Антусе, Харисим и Неофит, после одласка њихове госпође у пустињу и после мученичке кончине светог епископа Атанасија, отидоше к цару Валеријану и изјавише да су хришћани, а проклеше идоле и оне који им се клањају. Цар их везане посла к војводи Апелијану.

Они и пред њим исповедише Христа. Зато их обесише и три сата им тела стругаше; затим их моткама бише; па им најзад чесне главе одсекоше.

И тако узиђоше на небо носећи мученичке венце.

* * *

СПОМЕН СВЕТЕ АРИАДНЕ ЦАРИЦЕ

* * *

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ИРИНЕЈА, ОРА и ОРОПСИСА

Блажени Иринеј беше ђакон и неустрашиво проповедаше Христа, истинитог Бога. Зато га незнабошци ухватише и доведоше пред кнеза. Са светим Иринејем беху доведени пред кнеза и два хришћанина, Ор и Оропсис. Пошто смело исповедише своју веру у Христа, они сва тројица бише бачени у огањ, али одмах паде киша и угаси га, и свети остадоше неповређени. Затим их бацише пред зверове, али их и они не дарнуше. Потом их обесише о дрво и немилосрдно стругаше. Напослетку им главе одсекоше. И тако ови блажени примише венце мучеништва.

* * *