Владика Николај је био највећи беседник после Светог Саве
У част јубилеја Светог Владике Николаја- 140 година од рођења, 65 од престављења Господу и 30 од преноса његових моштију из Либертивила у завичајни Лелић, Епархија ваљевска приредила је на дан 16. годишњице од свог поновног васпостављења у Вишем јавном тужилаштву Симпосион у оквиру ког су дело Лелићког Златоуста представили ђакон др Драган Каран, професор Православног богословског факултета у Београду, православни философ и публициста Владимир Меденица, др Ксенија Кончаревић, проф. Филолошког факултета у Београду, и Срећко Петровић, уредник часописа „Николајеве студије“.
* * *
Повезана вест:
Протонамесник Филип Јаковљевић: Владика Николај је дао најбоље од себе Господу
Гозба лепе речи о Светом Владики Николају прилика је да данас од учених нам савременика чујемо коју реч о њему и ономе што нам је оставио. Чујемо и, што је више могуће, уткамо у своја срца, како бисмо попут предачког записа предали на чување новим поколењима, казао је у беседи добродошлице предавачима и гостима Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије. Подсетивши на важне тренутке из житија духовног горостаса, рођеног у Лелићу, а школованог најпре у Ваљевској гимназији, а потом у светским високим школама, он је истакао да је данас посебно важно сећати се поука које је оставио као пастир и искрени родољуб свом народу у временима великих искушења, страдања, посртања и духовних странпутица, које су обележиле век за нама.
Ми, земаљским животом данас везани за ове просторе, данас славимо његове јубилеје- 140 година од рођења, 65 од престављења и 30 од преноса светог му тела. Приносимо хвале и молитве Светом Владики Николају, чије смо грандиозности изгледа свеснији како време даје свој суд. Бар би тако требало да буде. У супротном, срца ће нам охладнети за Бога и ближње, а то нас може одвести у нова посртања на која је духовни горостас са повленских гребена опомињао- поручио је Владика Исихије и благословио излагаче и посетиоце симпосиона.
Уз модераторско посредовање протонамесника Бранка Чолића, прву сесију симпосиона је отворило излагање ђакона др Драгана Карана, који је расветлио тему „Пастирско деловање Светог Владике Николаја“. Тропар који му се пева приказује његов лик и дело, указао је др Каран са посебним освртом на беседнички дар Светог Владике Николаја, због кога га је Преподобни Отац Јустин Ћелијски сматрао највећим беседником после Светог Саве, а Свети Јован Шангајски назвао „златоустим“ по узору на оце ране Цркве. Свети Сава је за епископа хиротонисан 1219. године, а Владика Николај 1919. Ова јубиларна временска дистанца од седам векова нимало није случајна, навео је др Драган Каран, будући да је након Светог Саве он био једна од кључних личности које су се доказале као пастири и проповедници у српском народу. Владика Николај био је дубоко свестан темељних истина вере, узео је свој крст и следио Христа.
Као млад јеромонах, пишући „Беседе под гором“, Владика Николај истиче да „види Христа како беседи јеванђеље на гори“, а онда каже:“А ја стојим под гором и говорим својој браћи…“ Христос је за њега био мера живота. Њиме је дисао, говорио и бринуо о свом народу… Смисао његовог живота била је да упозна свој народ са Христовом љубављу- рекао је ђакон др Драган Каран.
Владика Николај је имао срце које носи крст сваког човека. Његово време није завршено баш као што се ни настанком Светог писма не завршава дело јеванђелиста и апостола. Својим „Охридским прологом“, он нас уводи у животе светитеља, заједницу са њима- Цркву Божју, са искреном жељом да светост постане циљ и смисао живота сваком од нас. У данашњем времену је неопходно да се вратимо проучавању дела Владике Николаја и живимо благодаћу Божјом као наши свети преци, истакао је отац Драган Каран.
Говорећи о „Хришћанском схватању љубави по Владики Николају“, православни философ и публициста Владимир Меденица, у чијем фокусу стварања се налази очување српског језика, је истакао да је Владика Николај једним од највећих грехова нашег народа сматрао празнословље. Под тим се, мишљења је Меденица, може подразумевати и употреба страних речи, која нам се намеће. Тако, указује предавач, уместо „додира“ имамо „контакт“, уместо „разговора“ – „комуникацију“ и сл. Личност је саборна категорија, појединац не може бити личност, те нам је западни појам „индивидуе“ стран као и истополни односи, који нам се са запада намећу као друштвено прихватљиви. У својим проповедима Владика Николај нема ниједне туђе речи, осим они које долазе из језика преко којих смо примили православље, рекао је Владимир Меденица, нагласивши лепоту ћириличног писма за које би требало да схватимо да када њиме пишемо- пишемо светим писмом и чинимо крсни знак обликујући слово ћ.
По завршетку излагања, предавачи су одговарали на питања слушалаца. Једно од њи било је:“Шта би било са Србима, да није било Владике Николаја?“ упућено проф. Карану.
Владика Николај је оставио у аманет полет вере. Његов живот је сведочанство Васкрслог Христа. Ону веру коју ће човек наћи код њега, неће наћи код професора факултета, нити било кога од нас који проповедамо. То је вера Духа Светога и он је говорио Духом Светим- рекао је др Каран. Замољен да се осврне на пастирски рад Владике Николаја у емиграцији, проф. Каран је, подстакнут питањем протонамесника Александра Вучаја, врло дирљивим тоном приближио трпељивост и смиреност које су красиле Владику Николаја у данима изгнанства.
Носио је тежак крст страдања, изгнанства… али никада није поставио питање:“Зашто?“ Никада није роптао. Прихватио је, носио, служио… Са Христом и у Христу. Страдао је и патио, здравље му је пропадало, али све је подносио без роптања- закључио је отац Драган Каран.
* * *
„Охридски пролог“ је вечно надахнуће
У паузи између две сесије, братство манастира Лелић предвођено игуманом Георгијем приредило је трпезу љубави за учеснике и госте симпосиона.
Друга сесија отворена је уручењем награда најуспешнијим учесницима конкурса за најбоље написану беседу у част српског Златоуста. Прва награда припала је Михаилу Лекићу, ученику другог разреда Ваљевске гимназије. Друго место су поделиле Василиса Илинчић, ученица трећег разреда Економске школе „Мирко Вешовић“ из Подгорице и Катарина Круљ, ученица првог разреда Карловачке гимназије. Треће место освојила је Данка Стошић, ученица првог разреда гимназије „Стојан Љубић“ из Лебана. Част да уручи награде учесницима је учинио Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије.
У свом излагању др Ксенија Кончаревић, некада професор Богословског, а данас Филолошког факултета, поделила је са присутнима своје сећање на живот у Цркви, који је омладина осамдесетих година градила у Београду. Наиме, тада се кришом одлазило у храмове и куповале књиге са верском тематиком, јер су по задатку припадници државне безбедности евидентирали оне који то чине, будући да се у ондашњем комунистичком систему то сматрало потенијалним субверзивним деловањем. У парохијским храмовима могле су се видети само старе бакице, које су, уз монахиње изникле из Богомољачког покрета којег је предводио Владика Николај, сачувале веру у нашем народу. Такође, навела је др Кончаревић, важну улогу тада имао је манастир Ваведења Богородичиног, где су се крај блаженопочивших Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија млади окупљали, као и часописи „Православни мисионар“ и „Православље“ и Издавачка кућа „Глас Цркве“ Епархије шабачко – ваљевске, која издаје „Молитве на језеру“- дело Владике Николаја. Говорећи о „Славословљу Бога у молитвама на језеру“, те чувеном питању да ли је Владика Николај пре службе у Охриду био један, а после ње други човек, др Ксенија Кончаревић је указала на свеколику посебност древног града, предивну природу, богату историју Цркве оличену у мноштву храмова и испосница у којима су се подвизавали свети Божји људи. Тамо све одише благодаћу Божјом, истакла је др Кончаревић и пружила опсежну стручну анализу дела „Молитве на језеру“, које је у стилском погледу део духовне традиције, али и одраз високог песничког стила богатог фигурама и слојевитим језичким изразом, којим се дочаравају дубине понирања унутар сопствене душе у тренуцима молитвеног обраћања Богу.
Уредник часописа „Николајеве студије“ Срећко Петровић похвалио је изложбу аутентичних фотографија Светог Владике Николаја, које су за ову прилику украсиле свечану салу Вишег јавног тужилаштва. Будући да је за тему одабрао „Охридски пролог“, Петровић је истакао да је ово дело упућено свим верницима, јер је пастирско – мисионарско штиво у коме је изложено хришћанско вероучење. „Охридски пролог“ је први пут штампан 1928. године у Нишу. Након Другог светског рата није било могуће штампати га, да би се поново појавило 1962. у Београду, а затим га Владика Лаврентије издаје у Химелстиру (тадашња Западна Немачка). Потом, нарочито од деведесетих наовамо, следе бројна издања на српском, али и преводи на светске језике као ретко које књиге написане на српском. Према Петровићевим речима, „Молитве на језеру“ преведене су на: енглески, руски, румунски, кинески, грчки, словачки, немачки, пољски, португалски… На порталу „Светосавље“, а потом и на више руских портала излазе и електронске верзије. Оно што је мало познато, навео је уредник „Николајевих студија“, јесте чињеница да је Владика Николај уживао велико поштовање међу америчким православцима и пре него што ће то имати међу својим сународницима. Његове иконе су у Америци сликане и пре канонизације, а „Охридски пролог“ је препознат као дело вредно читања, иако је данас читање нека врста луксуза.
„Охридски пролог“ је нека врста тумачења Светог писма. Велика је могућност овог дела као и сви други дела Владике Николаја. Беседе у „Охридском прологу“ указују на светоотачке изворе његове мисли. Владика Николај се не либи да кроз песме и стихове изрази своје мисли… „Охридски пролог“ није споменик прошлог времена, већ извор који није пресахнуо и вечно надахнуће, као и мисао Владике Николаја уопште. Богословски и црквени значај „Пролога“ тек треба да буду истражени- оценио је Срећко Петровић.
Дискусију након излагања је отворио протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Г. Исихија, замоливши проф. Ксенију Кончаревић да појасни да ли може окружење и амбијент да утиче на снагу молитве. У свом одговору, др Кончаревић је навела да искуства кроз хришћанску историју говоре различито. Рецимо, Свети Теофан Затворник је поучавао људе да, кад се моле, саберу своје мисли у својој соби и храму или да оду у природу и говоре „од себе“, а затим и псалме, и да ће надахнуће доћи јер је природа сама по себи надахнуће. С друге стране, пак, имамо примере отаца Цркве који су се молили у пештерама, не видећи лица људи, што је прилично далеко „обичном“ човеку. Да би човек могао да се моли, сматра проф. Ксенија Кончаревић, требало би да развија душевност. Надовезујући се на причу о „Охридском прологу“, Владика Исихије је указао на богомољачке песме из њега, те питао предавача Петровића да ли је налазио коментаре о њима.
Налазио сам коментаре да је Владики Николају било својствено да мисао изражава песмама. Мисао Владике Николаја није никад у форми украса, већ увек у служби вероучењског исказа- рекао је уредник „Николајевих студија“. Најактуелнијим данашњим питањем- да ли је Владика Николај доживео промену током службовања у Охриду у смислу једноставности изражавања, дискусију је заокружио јереј Душан Ђаковић.
Владика Николај је јединствена личност. Његов језик је остао чист народни језик и показао је како се њиме могу изразити најузвишенији богословски садржаји. Док је стицао образовање, био је усмерен на рационалистичко поимање света. У Охриду из њега почиње да тече поезија, што видимо по „Охридском прологу“. Једном квалитету је додао нови- поред монашке, на њега је утицала и духовност народа- одговор је проф. Ксеније Кончаревић. Модератор симпосиона протонамесник Бранко Чолић подсетио је на суочавање са пустоши и муком народа, које је Владика Николај затекао дошавши у Охрид након боравка у богатим земљама и низа почасти које су му тамошње елите указале. У тим данима, он се показује као прави састрадалник са својом паством и све што има им с љубављу дарује. Живот Владике Николаја је од рођења био драматичан.
Не постоје два Николаја. Он је био толико плодан писац да у 12 хиљада страна које имамо није обухваћено све. Његово стваралаштво је попут океана и увек можемо говорити о развоју- закључио је Срећко Петровић.
У завршници симпосиона, протонамесник Бранко Чолић је истакао да су данашња предавања била садржајна, што указује да Свети Дух делује међу нама. Заблагодаривши Господу, Владики Исихију на идеји за ово сабрање, предавачима, Вишем јавном тужилаштву и свима који су одвојили време да дођу, отац Бранко Чолић је позвао све да сутра дођу у Лелић, где ће Светом Архијерејском Литургијом бити заокружено обележавање јубилеја Светог Владике Николаја, нашег савременика и свевременика.
Извор: Епархија ваљевска
