Дуготрпљење је врлина душе смеле и благородне, која за темељ има љубав према ближњем. Дуготрпљење је великодушност и висина духа и пријатељ кротости. Дуготрпљење сведочи о васпитаности душе и очитује се као састрадавање, човекољубље, скромност и праведност. Дуготрпељив влада гневом и јарошћу и стишава пориве свога срца, он милује пале и жали грешнике. Када изобличавава, то чини благо, а речи му се са усана изричу са мудрошћу и разборитошћу. Гнев му не помрачује разум, а јарост не мути разум. Поглед му је ведар, а покрети смерни и долични. Будући благоразуман, он не суди строго, него се са бестрасним судом изјашњава о грешнику.
Златоуст овако говори о дуготрпљењу: „Узрок свакога добра је дуготрпљење. Оно је корен сваке философије, непобедиво оружје и кула неразорива која сваку жалост хитро одбија. И као што када варница упадне у бездан, она му ни на који начин не нашкоди, него се и сама одмах угаси, тако и све што изненада падне у дуготрпељиву душу брзо нестане, а њу саму не смути. Ни војске, ни блага, ни коње, ни оружје, ништа – ништа равно дуготрпљењу нећеш наћи, јер често бива да када гнев свлада онога ко и све то има, он као мало дете не зна куд са собом од сметености и узрујаности. А дуготрпељиви као да у утоци седи и дубоким се спокојем слади, па ти, макар му и нашкодио, ниси надјачао стену, чак да си му се и наругао, ниси уздрмао тврђаву, макар га и ранио, дијамант ниси ни огребао.“ Блажен је човек дуготрпељив.
Свети Нектарије Егински
