Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини (1 Кор 13, 4-6). Ове речи Светог апостола Павла нису блиске само хришћанима, већ и људима који припадају другим светским и традиционалним религијама.
Сваки човек, свесно или несвесно, живи љубављу Божијом и тежи да ту љубав преда родитељима, деци, сарадницима.
Поштовање и узајамно разумевање представљају минимум који смо обавезни да имамо једни према другима, будући да смо једнаки пред лицем Свевишњег, независно од своје расне, религиозне и етничке припадности. Међутим, стремећи ка савершенству, морамо стремити ка вишем – ка љубави.
Христова Црква не може прихватити оно што противречи љубави као свеобухватном изразу закона Божијег. Она не прихвата ни религиознe нетрпељивости, ксенофобије, дискриминације, нити тежње за распиривање конфликата на основу друштвених, етно-културолошких или религиозних различитости.
Христова Црква подједнаком мером стреми ка свему ономе што утврђује љубав. Једна од највиших форми љубави је љубав према човеку другачијих религиозних погледа. Такав однос подразумева поштовање његовог људског достојанства, а такође и делатно стремљење да му се помогне у одржавању здравља и благостања. Међутим, стремећи ка савршенству, ми не можемо а да не пожелимо да поделимо с њим истину коју чува наша Црква.
Управо тако, у искреном и племенитом излажењу у сусрет људима различитих религиозних погледа се и рађа међурелигијски дијалог.
Том дијалогу су страни нетрпељивост и хвалисање, гордост или злоупотребе. У таквом дијалогу ниједна од страна нема намеру да искористи другу страну за себичне циљеве. Међурелигијском дијалогу је својствена искрена радост према свакој истини која се налази у срцу и мислима сабеседника.
Имајући у својој основи искрену љубав према људима, међурелигијски дијалог поседује огроман стваралачки и миротворни потенцијал. Сматрајући себе браћом пред лицем Свевишњег, вође религијских заједница су кадри да са смелошћу посведоче о неприхватљивости политике која води ка екстремизму, радикализму и тероризму. Они су кадри да зауставе све деструктивне силе које ударају на највеће цивилизацијске вредности: људски живот, богомдану слободу и достојанство, као и на свеопшти мир и безбедност.
Идеје, пракса и резултати међурелигијског дијалога леже у основи продотворне сарадње међу вођама светских и традиционалних религија, која је усмерена на свестрано унапређење духовних и моралних вредности, на спречавање крвопролића и обуздавање било којих облика насиља, који се прикривају квазирелигиозном реториком, на превазилажење противречности савременог света и на очување културне разноликости човечанства.
Суђено нам је да живимо и деламо у сложеној, и историјски јединственој епохи.
Никада животи представника многих народа и припадника разних религија нису били тако дубоко, тесно и свеобухватно испреплетени, као у наше дане. Никада још у историји није била овако велика одговорност свакога од нас за судбине људи, далеких од нас у културном и религиозном погледу.
У оваквим условима међурелигијски дијалог представља важан и неодвојив део живота и чада Цркве Христове, и следбеника других светских религија.
Први корак у успостављању дијалога мора бити љубав, која се очитује у поштовању културних традиција другог народа, ка личности и погледу на свет другог човека, у спремности да му се посвети време, пажња и, на крају крајева, делић свог срца. Љубав подржава у нама искрено, дубоко интересовање према нечему другачијем, које је неопходно за дијалог.
Мени је данас припала част да на овом Конгресу представљам Српску православну цркву, чија је колевка Балкан, древна европска регија, где вековима живе многи народи који припадају најразличитијим светским религијама: Православљу, Римокатолицизму и Исламу. Наша Црква је у својој осмовековној историји често старадала од притисака и сурових гоњења.
Како су често та искушења била изазвана пожаром који је захватио људска срца, пожаром међурелигијске, међуконфесионалне и међунационалне мржње! И колико је много било у свим вековима живота на Балкану примера искреног пријатељства међу децом разних народа, која славе Бога по обичајима својих предака.
Ако пак она одступају од закона љубави, пренебрегавају се завети отаца, предају се забораву добра дела, учињена од стране других људи, чили из сећања лик браће са којима се вековима делило тле. Али, када закон љубави сједињује срца људи, они се осећају пред лицем Свевишњег браћом и спремни су на било коју жртву ради успостављања међусобног разумевања и одржавања мирног сапостојања. Тада се буди узајамно поштовање и спремност да се нешто предузме ради општег духовног добра. Гоњени ветром времена, нестају са небеског свода тешки облаци, и поново Сунце правде осветљава пут заједничком животу балканских народа.
Српска православна црква је вековима наступала на Балкану као миротворна сила, подржавајући код своје духовне деце поштовање према својој сабраћи, који исповедају друге религије. У тешким тренуцима гоњења српски патријарси су чинили напоре за развој међурелигијског дијалога.
Наша Црква негује свако искуство такве сарадње, стремећи да сазда услове како би се дијалог понављао, продужавао и усавршавао.
Епископ моравички др Антоније (Пантелић)
*Излагање Његовог Преосвештенства Епископа моравичког др Антонија (Пантелића) на VII Конгресу вођа светских и традиционалних религија у Астани у Казахстану (14-15. септембар 2022. године).
Извор: Подворје СПЦ у Москви
