Није ли, заправо, свака мисао ликовна – не „представа“, већ непредочиви обрис? Зар ти се не чини да у срцу онога што у нама заслужује да се назове мишљу није реч (као што данас воле да нас убеђују философи језика и психоаналитичари), већ созерцање уздигнуто над видљиве обрисе? Даровано разабирање невидљивих облика?
Поготову када је реч о ликовној уметности, која је у таквом сазвежђу само „чисти“ израз мишљења…
Указујем најпре на две слике, од којих свака у себи скрива више њих. Прва: Рим, од пре неколико дана, потресно леп под јесењим сунцем. Један од најзанимљивијих словеначких уметника – сликар и теолог Марко Иван Рупник – у свом атељеу ми је показивао дело у настајању: фрагменте величанственог мозаика који ће, на безмало шестсто квадратних метара, красити папску капелу Redemptoris mater.
За трен сам заборавио на „црквени“ простор ове уметности. Заборавио сам на понос поводом тога што ће словеначки уметник стати Микеланђелу уз бок. Зачудио сам се над „саморазумљивим“: у овом уметничком делу је, с ону страну површне „сакралности“, дубинска структура човеков лик, који је средиште аналогијâ чулног и (над)интелигиблиног света. У мозаику се Рупник, након више година модернистичког експериментисања, враћа основним увидима византијске иконографије. Њена тајна је човеков лик као појавност Апсолутног. „Свака икона која својим уцртавањем жели да буде упис Божијег самораскривања, открива и показује тајну“ – тако је парадокс иконе покушао да изрази њен највећи мислилац, Св. Јован Дамаскин. Рупников иконични мозаик у-сликава тела светитеља, одсутно присутна у крвавој таворској светлости. Код те антропоморфности није реч о формалној усаглашености с ма каквим каноном, већ о увиду у суштину ликовне уметности као такве. Човеково тело је arcanum, синопса свих светова и векова. Биће да се зато (а где ћемо посегнути за недопустивим поједностављивањима, ако не у „колумнама“) у њему разоткрива кључни проблем западне ликовне уметности. За „византијску“ традицију је чињеница постојања (Бога, света, човека) суштински лична, те стога „икона“ у човековом телу симболично изражава истину света и Другога. Негде од тринаестог столећа, с постепеним одвајањем од иконографског предања, у италијанском сликарству све се више уврежило схватање према ком је „логос или стварност бивајућег његова ‘природа’ или ‘објективност’, тј. начин на који се бивајуће може подвргнути могућностима чулног, делотворног и недвосмисленог спознања“ (Христо Јанарас). Другост личности је оскрнављена. Модернизам, дубински узев, представља реакцију на такво разумевање уметности, реакцију на уметност која је у својим крајњим последицама довела до разноврсних натурализама. Кандински, Кле и Мондријан прекидају везу слике и лика, како би у надсветској геометричности и обојености могли славити не-предметно значење Не-изобразивога. Ипак, целовитост иконичног начела је у модернистичким трагањима угрожена. Рупников мозаик то трагање надилази и у надилажењу интегрише истину модернизма: он ствара из иконичног центра, смело се враћајући обрисима плоти који имају симболичан смисао. У том се мозаику враћа „богочовештво“ као схема сваке уметничке истине.
Друга слика: Љубљана. Пре месец дана. Изложба Body and the East, у Модерној галерији. Недеља, само неколико метара од српских верника који као преплашени странци ткају Тело. Зрело „тело лета“ пробудило се у плаветнило обзорја. А под кровом порицање: распад уметности, цивилизације, мишљења. Body art од шездесетих до данас. Неки други Исток. Дела престрављености, страсти, безнађа. Исток на ком се симбол толико распао да му свагда треба писани коментар. „Уметност“ која више нема шта да „каже“ и само неспретно вербализује ту своју неспособност. Пси што кидају мортаделу с нагих тела, поигравање с болом болести; садомазохистични призори – наслада и мука, без краја и смисла. Жеља да се упропасти и деструише сопствена убогост, да човек постане биљка или прождре себе самога. Жеља да се властита плот квантификује или напросто распарча у твар, и тако врати својој истини. У „ученом“ жаргону, разуме се: „Уметниково тело… услед инхерентне интерсубјективности и перформативности може бити модел друкчије репрезентацијске економије“ (Зденка Бадовинец) – диференцију од ништавила на тој изложби је било могуће успоставити само хтењем и затупастом рецепцијом. Ако си довољно уплашен и сервилан, имаш пуно право да хвалиш царева нова одела. Али свеједно: чему то „значење“ тела у свету без значења?
Одговор је – парадоксално – скривен у истини иконичног начела. Обе поменуте слике морамо поставити заједно. Body art је паразитско порицање истине иконографије, софистични симулакрум. Уместо мистичног сједињења с пред-стављеном истином тела, „уметничко“ дело се остварује у ауторовом телу или преко њега: лаж витла у близини онога што је истинско. Привлачност тела није у томе што смо с њим повезани друкчије него с било којим бивајућим. Није ни само у обећању новог „уметничког“ јеванђеља, што се упркос свом тобожњем „антитоталитаризму“ духовноисторијски надовезује на онтологију фашизма, за коју је „у робовању телу сва суштина духа“ (Е. Левинас). Та привлачност нехотице указује на тело као епифанију Апсолутног, као кабалистички сажетак свију мистерија неба и земље. Насупрот племенитим модернистичким покретима, чија је трагика била само у забораву целовите симболичности „иконе“, ова „уметност“, изражена у представљеном body art-у, не подноси више ни апстракцију, јер апстракција, напослетку, настаје из слутње Друкчијега. Противсимболичност, лутање натурализма, радикализује се све до присутности уметниковог меса. Лажна апофаза више не жели Апсолутно и зато – у истинској слутњи о месту Епифаније – уништава и понижава тело. Исконски принцип не може бити уништен модернистичким радикализмом, већ само анти-иконом. Док богочовештво онтолошки омогућује икону, дубински темељ body art-a је израз антииконичног, унапред пропалог „атентата“ на Бога и човека – у себи. У body art-у се сустиче сав отпад хиљадугодишњег распада иконичне синтезе.
Две слике: на једној страни човекова уметност, ношена ликовношћу мисли и духовног увида; на другој страни нечовечна téchne досетки, коана без наравоученија, без Духа, те зато не промишља ни ликовност ни уметност.
Дух времена? Заборави; време очито има много духова – и свагда једно раскршће.
*Gorazd Kocijančič, Tistim zunaj: eksoterični zapisi 1990–2003, Ljubljana: Kud Logos, 2004, 22–25.
Превод: Милосав Гудовић
Извор: Теологија.нет
