Златоуст о лицемерју каже: „Лицемерје значи једно имати, а друго радити.“ Новији етичари овако одређују лицемерје: лицемерје је крађа туђег поштовања, односно зло у обличју врлине. То значи да, ако је истина нешто божанско, ко је нема лицемер је, који једно јесте, а друго се представља и зато је очито да је противан Богу. Златоуст још каже о лицемерима:
„Славан си због благочашћа? Ако си истински благочастив и ни за шта лукаво у себи не знаш, и треба да се радујеш, јер не лицемериш, него јеси благочастив. А ако ниси, а желиш велику славу, помисли на то да нам у онај дан неће људи судити, него Онај Који непогрешиво зна тајне. Онај ко познаје своја сагрешења, а сви га сматрају чистим, не само да не треба да се радује, него треба стално да болује и горко јадикује, мислећи на Дан у Ком се све открива. Уживаш у части? Одбацуј је, знајући да те задужује. Нико ти не пружа част? Радуј се због тога“ (Беседа друга на Посланицу Титу).
Василије Велики за лицемера вели: „Имајући у дубини срца мржњу, лицемер показује љубав изливену само по површини, док подводне хриди, стење тек огрезло водом, неопрезне могу затећи као неочекивано зло.“ Лицемерје је плод мржње који увек иде заједно са злом.
Златоуст каже: „Као да је благочастив, он би да га зову светим и да му се сви клањају. Гледаш му спољашњи образ и мислиш да тај све по Богу чини, а срце му је крцато мржњом и лукавством и сваковрсним злом.“ А Нил каже: „Он мисли да плаштом сете крије унутрашњу дрскост и да туђом одећом срамоту душевну сакрива.“
Јов каже: „Говори устима и уснама поштује, а срце му је далеко, залуд даје поуке, све обмањује образом смерним.“
Други неки мудрац каже: „Чини се да има говор и лик јагњета, а изнутра се од змије ништа не разликује.“
Лицемер је најнеправеднији од свих људи, јер је крајња неправда да ко мисли да је праведан, а није.
Свети Нектарије Егински
