Чини се да је ово чудно питање. Па, помоћи - то је све. У ствари, ово није лако питање. И не говоримо сада о његовој техничкој страни. Важно је да разумемо шта нас покреће када желимо да помогнемо ближњем.
Јер ако смо потпуно поштени, може се показати да помажемо ближњима нимало из жеље да држимо заповести. Па чак и у овом случају, мотивација можда није најбоља.
Уосталом, није то тако ретка појава када верник чини ово или оно добро дело не из љубави према Богу и ближњему, већ из баналног страха од загробног живота. И тај порив није најгори, јер самим тим чињењем добрих дела можемо учинити душу племенитијом, када се основни страх од казне преобрази у узвишени страх Божији – у страх да својом незахвалношћу не увредимо Творца.
Али најгора жеља да се некоме помогне заснива се на гордости. На дрској, самоувереној и слепој самоуверености: Ја боље знам шта тачно треба мом ближњем. Чак и боље од њега самог. И моја "свештена дужност" да му ово кажем. У нашим животима видимо веома, веома много примера такве бахате и смешне „помоћи“. Властољубље, страст да подучава свакога и свих, представљајући се као самозвани и самопроглашени стручњак у свим областима... Наравно, ту нема истински добрих намера. Извор такве тежње је управо гордост – тешко, понижавајуће, загушљиво осећање сопствене важности и искључивости за ближње.
Такав „помоћник” ни не помишља да његов „важни” савет можда уопште није потребан. Па, без икакве сумње, помоћ таквих људи у пракси испада глупа и оптерећујућа.
Као што то често бива, самозвани помагач не може да уведе ред у сопствени живот. Отуда сви ови чудни „исцелитељи“ који не могу да се изборе са сопственим болестима, сумњиви „психотерапеути“ чији се сопствени породични живот урушава, лажни проповедници побожности, подложни најнижим страстима и гресима, итд.
А споља, опсесивна жеља да се „помогне“ ближњем од таквих духовно (а понекад и ментално) нездравих „спаситеља“ за друге изгледа потпуно смешно. Али само за друге, а не за самог „помоћника“ самозванца. Ово духовно слепило, ово лудило је повезано само са чињеницом да се „добро“, које стварају, чини без Бога. А где нема Бога, не може бити ни добра.
Погледајмо искрено себе, можда и ми имамо такве нападе своjевољног „спашавања“ других? Да се оне не би дешавале, да бисмо искрено, праведно и истински помогли ближњему, морамо се најпре понизити. Треба да почнете од себе – само завирите у своју душу и помислите: да ли је можла и мени потребна помоћ? И тек после чисте молитве Господу, једином истинском Даваоцу свих благослова, што је могуће деликатније, са смирењем и тактом, можете питати ближњег да ли му је потребна наша помоћ. Тек тада ћемо, колико год можемо, покушати да помогнемо другој особи. И нека Господ благослови нашу намеру.
Митрополит Антоније (Паканич)
Извор: Рravlife.org
