У ствари, постоји у овом свету само једна биографија која има вечну вредност: то је биографија Богочовека Христа; а људске биографије вреде утолико уколико су од ње и у њој.
Немогуће је еванђелски искрено и истрајно волети људе ако нам Бог не да благодатне силе и благодатне љубави. Љубав човекова према људима брзо увене ако се не храни Богом. Истинско човекољубље могуће је само помоћу истинског богољубља. Новозаветна је истина: какво богољубље – такво човекољубље. Томе нас учи сам божански Спаситељ стављајући љубав према Богу на прво место, а љубав према човеку на друго, и чинећи другу зависном од прве.
Еванђелско христољубље се неопходношћу природе своје неминовно појављује као благодатно човекољубље. Али чиме се христољубље и човекољубље одржавају и подржавају у срцу човечјем? – Молитвом, постом, милосрђем, кротошћу, смиреношћу, целомудријем, трпљењем. Јер се еванђелске добродетељи хране једна другом, живе једна у другој, јачају једна помоћу друге. Сведоци су тога: свети Апостоли, свети Оци, свети Подвижници.
Љубав према Господу показује се држањем заповести његових (Јн. 14,21; 15,10). То је једини знак по коме се христопоклоник одликује од осталих људи.
Да, заиста се и данас може живети светоотачки, заиста се и данас може бити светоотачки смирен и неустрашив; заиста се и данас може епископствовати светоотачки. Откуда то? Отуда што је Господ Христос јуче и данас онај исти и вавек; а иста је и људска природа од Адама до данас. Оци Цркве се разликују од нас не природом већ вољом. Да би се уподобили њима нама је, по речима св. Серафима Саровског, потребно двоје: одлучност и напор воље.
Претворити Еванђеље у своју природу јесте смисао човековог постојања у овом свету.
Владати над душама људским смиреном љубављу јесте пут еванђелски, пут апостолски, пут светоотач ки, пут православни. Свако завлађивање и владање над људима не љубављу – није еванђелско, није светоотач ко, није православно, веђ нееванђелско и инквизиторско.
Што је човек ближи Богу, ближи је људима. Када магнет благодати снажно повуче душу у горње светове, тада се човек претвара у молитвену стрелу која муњевито проходи пространство и векове. Гром благодати удара у срце за многе подвиге и трудове, и испуњује душу чудотворном љубављу и светошћу.
У чему је тајна свих великих монаха? Ту се човек одриче себе ради Христа, да би се кроз Христа поново сјединио са собом; одриче се света ради Христа, да би се кроз Христа поново сјединио са светом; одриче се људи ради Христа, да би се кроз Христа поново сјединио са људима. Јер ништа страшније за човека него бити непосредно са самим собом; и ништа непријатније за човека него бити непосредно са људима; и ништа тужније за човека него бити непосредно са светом. Само када човек прими Господа Христа за посредника између себе и људи, између себе и света, између себе и себе, онда се туга његова претвара у радост, и очајање у усхићење, и смрт у бесмртност; онда се горка тајна света, човека и људи претвара у слатку тајну Божју. Од тога се у души човековој ствара молитвени однос не само према Богу већ и према многострадалној твари. Стога Христов човек мора бити одушевљени молитвеник.
Само су светитељи стварни просветитељи, а тиме и стварни богослови. Јер су они доживели истине еванђелске као суштину свога живота и мишљења.Асве догматске истине дате су нам да их претворимо у живот и у дух духа нашега, јер су оне, по речи Спаситеља, дух и живот.
Православље је пре свега и изнад свега: благодатни живот и опит, а кроз то – благодатно богопознање и благодатно човекопознање. Православна црква обухвата сав живот у свој сложености његовој, само у њој нема места за злобу и грех.
Само молитвени живот у Богу даје правилно мишљење о Богу.
Само у молитвеној заједници “са свима светима” може се постати светим и великим. Само велики монах може бити велики јерарх. Јер велики монах најпре благодаћу Божјом савлада страсти у себи и тако богомудро влада над душом својом. То му даје и силе, и моћи, и умења, и праву љубав, и право да eванђелски влада над душама људским.
У Православљу и данас важи оно што и у доба св. Григорија Богослова, који прописује: “Треба најпре очистити себе, па онда друге чистити; треба најпре себе испунити мудрошћу, па онда друге учити мудрости; треба најпре сам постати светлост, па онда друге просветљавати; треба најпре себе приближити Богу, па онда друге приближавати; треба најпре осветити себе, па онда друге освећивати”.
Пастирска служба састоји се у потпуном стапању пастирове душе са моралним животом свакога човека, у проживљавању са страдалном љубављу, моралног живота, моралне борбе своје пастве, у туговању због грехова своје пастве као због својих личних, у мољењу за своју паству. За такав пастирски подвиг даје силе и моћ сам Пастиреначалник – Господ Христос.
Апостолска је истина и православна: народ има вредности само кроз Православље и у Православљу. Без тога – народ је без вечне вредности.
Народ постоји да би се осветио и посветио вечном истином и вечним животом Православља. Оно што је велико и вечно у сваком народу јесте Православље, и у њему Господ Христос.
Христолика свечовечност је најскупоценији дар православне Русије Словенству и целом човечанству. То је она добила за смирење своје од Господа Христа који се оваплотио у човека, и тиме показао своју бескрајну љубав према човеку. Одлика је и сила богочовечанске љубави: оваплотити се у љубљеног, да би га спасао од греха и смрти.
Посебни национални патриотизми имају смисла и вредности само утолико уколико црпу свој смисао и своју вредност из религиозног васељенског црквеног патриотизма.
Православље и јесте та нова реч коју Словенство на челу са светом Русијом, има да објави свету. И то да је објави смирено служећи свима народима у кротости и правди еванђелској. Зато прави православци никада не могу бити шовинисти.
Народи су пролазни, Еванђеље је вечно. Уколико се један народ испуни вечном еванђелском истином и правдом, утолико и сам постаје и остаје вечан.
Преподобни Јустин Ћелијски
Преузето са: „Дабар“, број 21, година 2001. стр. 22/23
