Разговор са јерејем Савом Гаглојевим, Хавана. - Свештеник Сава Гаглојев је рођен у Јужној Осетији, али је данас вољом Божјом настојатељ храма Казанске иконе Богородице у Хавани и представник Руске православне цркве на Куби. У овом дугачком интервјуу говорио је о дубини кубанске културе, цивилизацијским разликама, православљу на „Острву слободе“, мистерији обраћења мештана, сарадњи са руском дипломатском мисијом, својој свештеничкој делатности, лепоти и светињама земље. Владимир Басенков разговарао са јерејем Савом Гаглојевим.
—Оче Саво, како сте пришли вери?
—Рођен сам 1973. г. у породици учитеља у живописном кутку Совјетског Савеза — у Јужној Осетији, изванредној по својој природи и људима. Мој отац је био директор школе и наставник математике и физике, а мајка наставница биологије и хемије. Отац је био члан Комунистичке партије. Породица у којој сам одрастао била је секуларна, али су захваљујући специфичностима краја сачувани обичаји и традиција наших предака. Славили су се верски празници. Ниједна празнична трпеза није била потпуна без молитве Богу, Богородици и Небеским силама. Био је и остао органски део локалне културе, тако да се прекретница за мене може назвати дубљим разумевањем вере, а не обраћењем. Био сам у средњој школи када су се појавила моја егзистенцијална питања. То су била питања о сврси живота, о вечности, о бесмртности душе, о Христу и тако даље.
— Зашто сте одлучили да постанете свештеник?
— Свештеник треба постати ако се има призив. И могу чврсто рећи да сам осетио такав призив. То ми је помогло да савладам све препреке, и упркос околностима (у то време Јужна Осетија је била практично у опсадном стању), упишем Московску духовну академију у Сергијевом Посаду. У школи сам имао страст и за природне науке и за хуманитарне предмете, тако да је било тешко направити избор. Чинило се да је духовно образовање интегрално, јер је обухватало све сфере живота и знања. У извесном смислу, то је тако.
— Али овде се поставља главно питање: како сте завршили на Куби?
— Ово је прича о Божјем Промислу. У септембру 2011. године, на празник Преноса моштију Светог благоверног кнеза Александра Невског, рукоположен сам за свештеника од Његове Светости патријарха Кирила у московском Свето-Даниловском манастиру. Неколико месеци касније послат сам у мисију на Северни Кавказ да помогнем епархијском еархијереју у новооснованој Владикавкаско-махачкалској епархији. Године 2017, након што је мисија завршена, од мене је затражено да изаберем своје следеће место службе — или САД или Кубу. И изабрао сам „Острво слободе“.
Пред прекоокеанско путовање посетио сам високопреподобног архимандрита Власија (Перегонцева; 1934–2021), настојатеља манастира Светог Пафнутија Боровског у Калушкој области, и добио његов благослов. Његов благослов и молитве ме и даље подржавају у мојој служби.
— Какви су били Ваши први утисци? Да ли сте доживели културни шок? Реците нам шта Вам је (и тада и данас) запало за око у погледу начина живота, менталитета, прописа, друштвених ставова и живота на Куби уопште?
— Није било шока, али је заиста требало времена да се навикнем на нову стварност у којој сам се по промислу нашао. Понекад нисам могао да поверујем да сам већ живео на Куби. Морао сам да се потрудим да поверујем у очигледне ствари. Куба припада другој цивилизацији, земљи са богатом и драматичном историјом. О нашим разликама можете причати сатима, али ово је тема за други разговор.
Чини се да су главне разлике увек у суптилностима, у дубоким слојевима културе, а њихово откривање и разумевање захтевају знатну вештину и знање. Постоје многе разлике на површини, али тешко можемо рећи да је то оно што једну или другу земљу чини јединственом. На пример, немогуће је замислити Кубу без старих аутомобила (они су део имиџа земље), али је истовремено очигледно да, научно гледано, они не чине кубанску идиосинкразију.
-Да ли Вам се свиђа овде? Имате ли жељу да се вратите у отаџбину?
— Учење нових ствари је увек занимљиво. Цела моја породица — моја жена, двоје деце и ја —захвални смо Богу на овој прилици и искуству живота на Куби. Није било болне носталгије, хвала Богу, али отаџбина никада не излази из наших срца. А живот није увек изграђен на вашим жељама; ту су и дужности, послушност и друге околности.
—Причајте нам о животу на Куби—о њеним људима, атмосфери, предностима и недостацима. Како изгледа земља у очима Руса?
— Са становишта Руса, на Куби је лето током целе године и зими можете безбедно пливати у мору. Обиље сунчеве светлости ствара позитивну атмосферу живота на Острву. Кубанци су отворени и талентовани. Рекао бих да је Куба музичка престоница Централне Америке. Овде има много музичара, плесача и уметника. Мештани имају урођен осећај за ритам, а већина њих су плесачи од рођења. Поједине области медицине и фармакологије су на високом нивоу. Међутим, економска изолација која траје пола века омела је развој земље и не могу сви да издрже овдашње услове живота. Постоји значајан одлив становништва. Људи емигрирају у иностранство у потрази за бољим животом за себе и своју децу. Економске санкције узрокују несташицу хране и роба… Али, упркос свему, Кубанци не клону духом и чувају веру у своју земљу и њену будућност. Постоји изрека: „Где је бар један Кубанац, ту је победа“.
—Колико дуго постоји Православље на „Острву слободе“?
—Присуство Руске православне цркве на Куби датира још од рукоположења првог православног Кубанца за свештеника 1971. Био је представник хаванске интелигенције, Хулио Домингез Гарсија. Рукоположење по жељи православне заједнице извршио је архиепископ харковски и богодуховски Никодим (Руснаков), егзарх Патријарха московског и све Русије у Централној и Јужној Америци. У исто време, основана је парохија при храму равноапостолних Константина и Јелене. Парохију су углавном чинили Грци и Руси. Пре тог историјског догађаја на Кубу је долазило свештенство Цариградске патријаршије, али ниједна црква тамо није имала званично присуство. Црква светих Константина и Јелене убрзо је званично затворена због „ванредног стања“. Сама заједница је живела дуже, али без црквеног и литургијског живота не може бити пуноправне парохије.
—Колико парохија данас има у епархији којој припада Куба? Колико православних има ових дана на Куби и од којих јурисдикција?
—Поред нас, на Куби је присутна и Цариградска патријаршија. Имају три цркве у појединим градовима и неколико малих евхаристијских заједница широм острва. Црква Васељенске Патријаршије у Хавани је у суседству нашој цркви Казанске иконе. Мало је православних на Куби. Штавише, због високог степена миграције долази до смањења броја верских заједница, а тиме и православних.
— А сада да пређемо на Вашу парохију. Прво, хајде да причамо о историји њеног оснивања. Како је зачета идеја да се овде подигне црква и ко су били покретачи ове добре иницијативе?
— Повољни услови за оснивање нове парохије и изградњу цркве појавили су се 2000-их година. Затим је, на захтев неких наших сународника на Куби, на челу са Тамаром Лвовном Блацко од Ернандез, из Москве послат јеромонах Маркел (Фанишев) у сарадњи са руководством земље. Убрзо, током сусрета вође Кубанске револуције и митрополита Кирила (садашњег патријарха московског и целе Русије), постигнут је договор о изградњи руске цркве у Хавани. Изградња је почела 2006. године, а 19. октобра 2008. г. је освећена. Нова црква је посвећена Казанској икони. Изградња је изведена кубанским средствима. Куполе, иконостас, унутрашња опрема и богослужбене утвари допремљени су из Русије.
После јеромонаха Маркела (Фанишева) настојатељи парохије били су јеромонах Меркур (Горбов), протојереји Владимир Кљујев, Вјачеслав Бачин и Димитрије Орехов, мој претходник. Када сам стигао на Кубу 2017, протојереј Хулио Домингез је још био жив. Нажалост, убрзо је умро. Иако се никада за његовог живота нисмо срели, била ми је част да служим његово опело и погребем га. Такав је континуитет у историји руског православља на Куби.
За наш портал превод са енглеског приредила:
проф. Сања Симић де Граф,
сарадник информативно-катихетског портала "Ризница"
Извор: Оrthochristian.com
