Будући да из детињства знаш Свештене списе, која те могу умудрити за спасење кроз веру у Христа Исуса, све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитање у праведности, да буде савршен човек Божји, припремљен за свако добро дело (2. Тимотеју 3,15-17) .
Наведени одломак је добро познат многим протестантима евангелистима, јер се обично наводи као полазна тачка за излагање учење о Sola Scriptura – a то је схватање да је довољно само погледати шта пише на страницама канонских хришћанских списа, па ће се наћи све што је потребно за спасење у Христу неискупљене људске душе. Заиста – тако гласи аргумент – ако је „све Писмо богонадахнуто... да би био савршен човек Божји“, и ако је Свето писмо једини извор споменут у наведеном библијском тексту за остварење те сврхе спасења верних, то би свакако следило да је Свето писмо врховни и једини ауторитет и извор силе за промену људског срца. Ова верност само Светом писму (што је значење израза Sola Scriptura) често је у супротности са учењем православних и римокатолика, који се држе не само забележених библијских списа које су оставили Апостоли, већ и усмених предања предатих наследницима Апостола. Православни и римокатолици инсистирају на томе да су ванбиблијска предања не само корисна, већ су и од суштинског значаја и предана су од Христа и његових Апостола у сврху тумачења самог библијског текста и вођења живота у Христу, мада, рекли бисмо, нису исцрпно наведена на страницама Библије. Евангелисти реагују на ово учење напоменом да, као што је Исус Христос укорио верски естаблишмент свог времена у смислу да се држи обичаја којих нема на страницама Старог завета, тако и ми католици и православни треба да будемо осуђени што смо се удаљили од јединог Богом предвиђеног правила вере, Светог писма, записаног и сачуваног за руковођење наше вере. Ипак, неподељена, католичанска Црква — која ће се у овом раду помињати само као Православна црква, а не као Римокатоличка и Православна — увек је знала да, од свог настанка у време Мартина Лутера, ова доктрина о Sola Scriptura није само нетачна, него је и – иронично – у супротности са јасним учењима Апостола записаних у самим списима којих се евангелисти како чврсто држе. Сврха овог чланка ће бити да покаже како се учење о Sola Scriptura (као што је наведено у првој реченици овог пасуса) не налази у канонским хришћанским списима, па се чак и пориче.
Прво питање са којим се морамо позабавити јесте исказ да само Свето писмо сведочи да је по себи довољно да води душу спасењу, независно од било које Цркве или другог предања. У покушају да то ураде евангелисти често наводе неколико одабраних стихова, као што је напред цитирани одломак из Друге посланице светог ап. Павла упућене светом ап. Тимотеју, као и одломак из Марковог Јеванђеља, где Господ осуђује фарисеје и књижевнике: „Јер остависте заповест Божју и држите се предања људског... укидајући реч Божју својим предањем, које даље преносите“ (Мк 7,8.13) . Јасно је, кажу евангелисти, да као што ап. Павле примећује да Писмо може човека „умудрити за спасење“, и као што Христос издваја Писмо као виши ауторитет од фарисејских предања, тако и ми треба да се држимо ових налога и по питању наше вере ослушкујемо једино забележено Писмо. На први поглед чини се да је ово убедљив доказ. Па ипак, дужни само да пажљивије проучимо ове одломке и стихове у њиховом контексту – да откријемо шта нам они заправо говоре (или не говоре).
Што се тиче 2 Тимотеју 3,15-17, ап. Павле заиста каже да Свето писмо може човека умудрити за спасење, да је богонадахнуто и да ће усавршити или припремити верника за свако добро. Православна црква ништа од овога не оспорава. Међутим, нигде се у овом одломку не каже да је Свето писмо једина ствар надахнута Светим Духом, или једина ствар која ће човека довести до хришћанског савршенства. Евангелисти ће овим поводом приговорити: зар ово не би био прави тренутак да ап. Павле успут наведе и друге изворе који би исто тако нешто чинили? Зар његово ћутање о другим изворима богонадахнутости не говори много о томе колико је ценио Писмо далеко изнад било којег другог усменог предања у Цркви? Уместо да се бавим изложеним проблемима изводећи аргументе из ћутања (јер их има много), радије ћу изложити сличан одломак из Светог писма који указује на грешку у оваквом начину размишљања – наиме, да то што св. ап. Павле изоставља друге богонадахнуте изворе не казује да их треба искључити. Павлова посланица Цркви у Ефесу наводи многе црквене службе за усавршавање верних — апостоле, пророке, јеванђелисте, пастире и учитеље (4,11) — и нигде се на том списку Свето писмо не помиње као једино средство спасења:
За усавршавање светих у делу служења за сазидање Тела Христова, док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјега, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове; да не будемо више мала деца коју љуља и заноси сваки ветар учења обманом људском и лукавством ради довођења у заблуду, него да будемо истински у љубави да у свему узрастемо у Онога који је глава –Христос (Еф 4,12-15).
Ако би изостављање било којег другог извора спасења осим Светога писма значило да ап. Павле говори апостолу Тимотеју да ће једино Писмо спасити човека, да ли он зато говори Ефесцима да се „усавршавање светих ... за дело служења ... сазидање Тела Христовог ... јединство вере ... познање Сина Божјег ... савршеног човека ... мера раста пуноће [sic!] Христове, у свему [да узрастамо] у Онога који је Глава – Христос“ може остварити без Писма? Очигледно би и православни и евангелисти рекли да није тако. Исто тако, иако је Свето писмо корисно за све ствари које је ап. Павле набројао ап. Тимотеју – ствари које су веома сличне, ако не и идентичне онима које се помињу у Ефесцима 4 –, оно није нужно једино средство помоћу којег се те ствари могу постићи, и то свакако није позив да се одбаце сви други, непоменути извори спасења у Цркви. Божји човек може бити потпуно верзиран у Светом писму, али биће да није једино Свето писмо оно које треба да га духовно усавршава. Даље, са Светим писмом човек Божји може се не само „усавршавати“, него и „умногоме усавршавати“, али нигде се не каже да Свето писмо „темељито усавршава“ верника само по себи. Прво запажање које приврженик учења о Sola Scriptura треба да има на уму јесте да нигде у овом често навођеном стиху Цркви није наређено да се придржава само онога што се налази на страницама Светог писма, јер би то супротставило Цркву на Криту (ап. Тимотеј) Цркви у Ефесу — а Тело Христово се не може тако, нити на било који други начин раздирати.
Друго, одломак код Марка 7,8.13 – где наш Господ прекорева фарисеје да њихова предања укидају реч Божју – треба размотрити у светлу онога шта каже као и онога шта не каже.
Најпре се мора направити разлика између двају различитих врста предања која постоје: ванбиблијских предања – тј. оних која се не налазе или нису изричито наведена у Светом писму – и противбиблијских предања, тј. предања која директно противрече ономе што је изричито забележено у Светом писму. Прва предања би требало да су легитиман део народа Божјег од пре Христовог оваплоћења, па би било умесно да Црква потпуно одбаци ова друга предања. Пример који евангелисти често наводе у покушају да докажу оправданост Sola Scriptura јесте Христово одбацивање фарисејског корванског правила које није дозвољавало Израиљцима да поштују матере и очеве и тако „укидају реч Божју својим предањима које даље преносе“ (Марко 7,13). Чиме је, пита се јеванђелист, Христос оповргао погрешна предања фарисеја? Речју Божјом, Писмом, стављајући тако Писмо (тако би онда рекли) изнад свих предања. У извесном смислу, православни имају врло мало проблема са овим. Углавном бисмо се сложили да сва предања која се поштују у Цркви не смеју бити у супротности са оним што је забележено у Светом писму; другим речима, не смеју бити антибиблијска. Дакле, да бисмо дошли до закључка да се сва предања морају наћи изричито у Светом писму да би била легитимна, значило би ићи даље него што је чак и сâм Христос био вољан да иде. Христос је, истичу православни, и сâм потврдио и благословио наставак традиционалних установа у самом јудаизму и, на тај начин, подржавао установе чији наставак уопште није санкционисан јеврејским списима проглашеним за канонске на сабору јеврејских библиста у Јамнији (90. по Хр. учвршћен је списак канонских старозаветних књига које су протестанти у целини узели за свој старозаветни текст).
Доказ за то види се у томе што ап. Матеј препричава исказ Господа Христа усмерен против фарисеја. Христос поручује Израиљцима да испуњавају прописе које су им предали фарисеји, али да их не опонашају у њиховом лицемерју. Ипак, чујте разлог који је Господ навео зашто су Израиљци ипак били дужни да слушају фарисеје: „...Књижевници и фарисеји седоше на Мојсијеву столицу; све, дакле, што вам кажу да држите, држите и творите, али по делима њиховим не поступајте, јер говоре а не творе“ (Матеј 23,2-3). Примећујемо да је разлог зашто је Христос придао ауторитет фарисејима управо тај што су седели „на Мојсијевој столици“. „Мојсијева столица“— судијино седиште са којег је Мојсије судио по Закону древном Израиљу у Старом завету—наведена је у књизи Изласка 18,13. Међутим, ауторитет који су уживали фарисеји — чија је наводна веза са Мојсијевом столицом у књизи Изласка свакако била ванбиблијска — ипак је прихватио и подржао ни мање ни више него сâм Господ. Док ова два одломка евангелисти често користе заједно како би се оповргли претензије Римокатоличке цркве на папство, такво питање, прво, није проблем за православне и, друго, оно је иронично за нас, јер протестанти често користите ова два одломка који, ако се пажљиво испитају, представљају веома озбиљан проблем за оне људе који би настојали да само из Светог писма стекну мишљење по ономе шта се може сматрати ауторитативним за верника. Док се установљење Мојсијеве столице налази у Светом писму, налог да се она и даље поштује и кад нема Мојсија — да не говоримо о томе ко ће тада имати њену власт у израиљској заједници — не налази се апсолутно нигде у Старом завету, али речи Господа Христа јасно показују да ово ванбиблијско предање не само да није антибиблијско, него је и добро, вредно предање упркос томе што није записано. Приврженик учења о Sola Scriptura, дакле, мора одговорити и на питање зашто се Господ Христос овде као противи гледишту да само оно што је забележено у Светом писму треба да буде прихваћено као меродавно за Божји народ.
Ако је, како Православна црква тврди, апостолско учење да се треба држати и забележених списа светих Апостола као и њиховог незабележеног предања, да ли су православни у стању да пруже доказ за овакво схватање Светог писма? Иако бисмо рекли да, строго говорећи, нисмо дужни да се ограничавамо на један извор верског учења забележеног у богонадахнутим списима (јер, уосталом, видимо да то није учинио ни сâм Христос), погледајмо неке одломке из Светог писма у које ми православни верујемо као у ванбиблијско предање.
Прво (и чешће цитирано) јесте 2. Солуњанима 2,15: „Зато, браћо, стојте чврсто и држите се предања којима сте научени, било нашом речју, било посланицом“. Заиста, мало шта треба додати овом стиху. Да је ап. Павле био непоколебив у намери да подробно забележеном извору верског учења подари ауторитет који би био довољан да Солунску цркву (као и све остале) води у истину спасења, он сигурно не би упућивао њене вернике да се држе и усмених, незабележених предања — предања која се преносе „речју“. Уз то – у виду мале напомене – указујемо на значај речи „предање” (παράδοσις на грчком, што значи „оно што је предато”) у стиху. Παράδοσις је и она реч коју је Христос употребио у свом прекору фарисејима, па се протестант који би избацио παράδοσις у Цркви сусрео с проблемом: ако је Христу било толико стало да укине сва предања која се не налазе у Библији (како евангелисти тврде), зашто ап. Павле овде настоји на томе да се солунски верници држе усменог, ванбиблијског παράδοσις-а?
Евангелисти ће највероватније приговорити у смислу да је разлог зашто је ап. Павле тада дао такву заповест био тај што, у том тренутку у историји Цркве, забележено Писмо још није било састављено, фиксирано, а самим тим и усмено предање споменуто Солуњанима није било ништа више до остало писано сведочанство у Светом писму које сада имамо (посланице Солуњанима су први записани новозаветни списи. - прим. прев.). Ово би претворило заповест ап. Павла да се Солуњани држе незабележеног, усменог предања у локално и привремено упутство уместо у заповест васцелој Цркви. Две ствари ми падају на ум као одговор на ово. Прво — и овде се понављам — да је ап. Павле имао на уму наводно апостолско учење о Sola Scriptura, верујући у то да су не само старозаветни списи довољни за спасење, већ и његови списи и списи других апостола (ап. Петар придаје исти значај списима ап. Павла какав имају и „остала Писма“ у 2 Пет 3,16), зашто се онда тај огромни забележени извор спасења не би наметнуо као једини ауторитет Солуњанима уместо што им пружа (наводно) непоуздани извор спасења – неписано, усмено предање? Зашто се спуштати на тумачење или објашњавање Светог писма у складу са њиховим традиционалним схватањем када би све што би наизглед било неопходно било да им се тек разделе копије Старог завета и апостолски богонадахнути списи? Реч је о томе да су се Апостоли, уместо да после Педесетнице остану заједно како би саставили исцрпан, текстуалан запис о својим учењима и предали га Цркви, задовољили тиме да пођу у свет и проповедају, користећи притом новозаветне списе првенствено као исправку погрешних учења у раној Цркви, а не у смислу да они пруже исцрпно изложење „свега што је потребно“ за живот у Христу.
Међутим, настаје следеће питање: Како православни могу тврдити да су усмена предања од истог значаја као и забележена предања у самом Светом писму? Таква идеја се очигледно учитава у Свето писмо уместо да се налази у Светом писму, кажу евангелисти, јер се поменути закључак не налази нигде у самом тексту – уместо тога, имамо заповест да се држимо предања, било да су нам дошла усмено или писмено; где се она налазе не прави разлику. С друге стране, протестант прво мора доказати зашто на Свето писмо морамо гледати као на једини ауторитативни извор учења о спасењу који су Христос и Апостоли одобрили; осим овога, смисао речи „било речју или посланицом“, ако се правилно схвате, није тек супротстављање једног другом, или/или, употребљен да се допуни читав корпус учења, већ се од најранијих хришћанских заједница сматра за очигледно упућивање на усмена предања о богослужењу, богословљу, моралном животу, светим тајнама Цркве и о другим питањима која никада нису била изложена у Светом писму, али са којима су од Апостола постављени епископи ипак били ваљано упознати. Чињеница да су они били не само једногласни, него и непоколебиви у чувању предања која никада нису споменута у библијским списима који су најзад постали новозаветне канонске књиге, охрабрује чињеница да хришћани нису били ограничени само на Свето писмо, јер су живели живот Христов присуством Духа Светога у богослужењу Цркве.
Из објашњења често цитираних библијских стихова видимо да уопште нисмо у обавези да мислимо да једино Свето писмо треба користити као ауторитативни извор за спасење верника; наиме, и Христос и свети ап. Павле не само да потврђују присуство ванбиблијских предања у заједници Израиља Божјег, већ истичу и потенцијалну корисност наведених предања и њихов ауторитет за верника. Иако ово не решава питање које конфесионално предање користити као незаобилазни водич при тумачењу Светог писма, чињеница да поред Светог писма можемо имати и ауторитативно предање потврђена је ни мање ни више него од Самог Господа, као и од једног од његових највећих Апостола проповедника. Надам се и молим се да сви они који би настојали да Светом писму придају улогу коју никада не би требало да има, преиспитају улогу предања како у историји народа Божјег, тако и у свом личном искуству са писаном Речју Божјом.
Давид Вутен (David Wooten)
Са енглеског превео
протођакон Радомир Б. Ракић
Извор: Оrthodoxchristianity.net
