Кнез с' монахом проговара,
ал' хук Млаве буку ствара.
Заповеди монах реци:
„Овде, Млаво, мŷком теци!“
Тад утихну бучна Млава -
да се спозна Божја слава.
У тишини река тече,
Створитељ јој тако рече!
Кад Кнез Богу благодари,
мѐсто молитве – подари.
Задужбина царска ниче,
Небо земљу ту дотиче.
Капелица у стенама,
Неувели цвет са нама,
Спаситељка, милост, нада -
пред Пречистом, монах пада!
И Светоме Николају,
безвремено, у трептају
целив душе узлетео -
вечност у тренутак сплео.
Молитвени огањ пламти,
Свете своје Србин памти!
Док кроз вечност они ходе,
путем спаса народ воде.
Паљен, рушен, опустошен,
али никада напуштен.
Манастир се не оставља -
кроз светила Бог се јавља.
У монашкој црној рȁси,
монахиње и монаси,
Богу Божје све су дали -
и себе су узидали!
Богомудром Цар Лазару
у његовом Светом дару
и Светоме Григорију -
реке људи сад се вију.
Сретоше се, опет, Свети -
вечна љубав нас посети.
Небеско нам царство ближе,
срце се ка Небу диже!
Светлост круне Светог Цара,
све до горњачког олтара
са небеса спушта зраке -
и од слабих чини јаке!
Пуне Божије милости -
миро точе Свете мошти.
С' молитвом их целивамо,
веру, љубав изливамо!
Благодатној душа хрли,
Богомајка све нас грли.
„Храм у храму“ прослављамо,
крсним ходом настављамо.
Прохујаше шест векова...
Горњак – гора благослова.
Небом, земљом Свети ходе -
ка Светлости род свој воде!
У клисури млавског ждрела
вечност већ је отпочела.
Семе на небеској њиви
наш је завет – Христом живи!
О Ваведењу, 2022. године
Данијела Јевтић
