На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Света мученица Анисија; Свети апостол Тимон; Преподобна Теодора Кесаријска; Преподобна Теодора цариградска; Свети мученик Филетер; и Свети преподобномученик Гедеон нови.
* * *
Тропар празника:
ЖИТИЈЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АНИСИЈЕ
ЗА ЦАРОВАЊА незнабожног цара Максимијана живљаше у славном граду Солуну једна девојчица по имену Анисија, ћерка богатих хришћанских родитеља, који је васпитаваху у страху Божјем, те она брже растијаше врлинама него годинама, јер родитељи је храњаху више истинама вере неголи млеком. Када јој прођоше детиње године и Анисија израсте у прекрасну девојчицу, родитељи је врло брижљиво учаху свој књижној мудрости. Умно обдарена, Анисија брзо и лако схваташе све, и показиваше на делу достојне плодове учења. Испуњена Духа Божија, она имађаше ваистину ангелску нарав, и лице јој се сијаше изванредном красотом. У то време она ретко излажаше из куће, и кријући младалачку красоту у одаји својој, она често с тугом говораше себи: „О, варљиви животе младих, јер или саблажњаваш или се саблажњаваш! Добра је старост, али, авај мени, туга ме обузима због дужине времена која ме дели од небеског“. – И Анисија никада не престајаше призивати у помоћ Христа, преклањајући колена и квасећи земљу сузама.
Када Анисијини родитељи отидоше ка Господу, она постаде наследница очевог имања, и стаде размишљати шта да ради са тим богатствима. Јер пред њом беху велике ризнице злата и сребра, пространа имања, огромна стада стоке, безбројно мноштво робова и робиња, скупоцене свилене и златоткане хаљине, златан намештај, украшен разноврсним бисерјем и драгим камењем који је сијао величанственом лепотом. Гледајући све то, света Анисија говораше: Како се спасти усред толиких богатстава земаљских? Како размрскати главу старе змије, ђавола, и савладати његову силу? Знам дакле шта ћу урадити: противу змије употребићу змијско лукавство. Као што се сваке године она обнавља свлачећи са себе своју стару кожу, тако ћу се и ја избавити од својих богатстава. Јер богатства силно шкоде онима који их употребљавају на зло, и неизлечивим отровом убијају оне који их сабирају, а тврдице и недарежљиве окивају својим оковима и мрежама. Стицање имања подстиче на гњев и гомила богатства путем обмане и лажне мере; скупоцене хаљине уче охолом ходу и увлаче у грех; златне гривне и огрлице гордељиво подижу главу, јер желе да их људи виде и хвале. Стога ћу ја поступити с богатствима овако: постаћу им природна господарица пре но што она неприродно загосподаре мноме. А постаћу им заиста господарица трошећи их на добро, а уједно с тим уклањајући се и од искушења која богатства изазивају. Ја ћу им наћи јаку стражу: даћу их као у ризницу у куће удовица, сирочади и ништих. И веран је мој јемац – Господ, који ће ми узвратити не двоструко само него стоструко, додајући ми притом живот вечни. Дакле, раздаћу све, да бих све добила у целости, сто пута умножено, и раздавши све, узећу крст Христов. А када раздам све, мени ће лако бити поћи за Христом. Оставићу земаљско на земљи, да бих узаживела с ангелима на небу. Боље је избећи пагубан и нечист живот, и узажелети живот непролазан и подвиге духовне. Променићу временско за вечно: сву вредност приписаћу браку бесмртном, проводићу живот у целомудрију, и сачуваћу за Саздатеља тело моје чистим. Сад је време трговања, обавимо куповину. Гоњења и злопаћења нека ми издејствују славу на небесима. Мучитељи и муке нека ме приведу рајским утехама, а ране и тамнице нека ме уведу у дворе Христове, јер не само људи добијају награде, него се и жене удостојавају венаца.
Тако света девојка говораше себи, и са сузама се мољаше: Господе Исусе Христе, Светлости моја, Изворе бесмрћа, Корену нетрулежности, Ти си се на неисказан начин зачео у девичанској утроби, и по рођењу Свом сачувао си Пречисту Матер Твоју девичанственом! Господе благи, учини да и ја уђем у ред девственица и не будем одлучена од двора Твојих! Уврсти и мене међу мудре девојке, и удостој ме да са неугасивим светилником сретнем Тебе, да бих постала учесница славе Твоје завршивши беспрекорно подвиг свој!
Пошто се тако помоли Господу, света Анисија одмах продаде све, али не по цени колико је стварно вредело, и не на онакав начин на какав обично бива на пијацама при продавању и куповању. Јер она говораше купцу само ово: Знај, ове ствари које продајем припадају ништима и убогима. Стога одреди праведну цену, да би тиме ти и себи стекао неку награду, јер праведан је Господ, и љуби правду, и узвраћа по правди.
Пошто распродаде сву имовину, света Анисија стаде добијени новац раздавати ништима и страдалцима по тамницама. Обилазећи све тамнице, она не само даваше сужњима све што је потребно, него их и лично својим рукама служаше, нарочито оне који после силних мучења и задобијених рана не беху у стању да се сами услуже. Такве она и лечаше, превијајући им ране и мажући им мелеме. Она тешаше тужне и уцвељене; посећиваше оне који болесни лежаху, и помагаше их. Она хоћаше по трговима и улицама, и даваше обилну помоћ свима ништима, и болеснима, и онима што на ђубриштима лежаху. Притом она говораше себи: Нећу тражити себи утехе и насладе у богатствима, која на дан Суда неће вредети ни колико кап воде.
Када света Анисија потроши све до последње паре, не оставивши себи ништа, она се затвори у једној соби, и трудом руку својих зарађиваше храну телу своме, и у зноју лица свога јеђаше хлеб свој, држећи се речи светог апостола: Ко неће да ради, нека и не једе (2. Сол. 3, 10), јер хришћани треба да се хране од труда руку својих. Подвизавајући се у молитвама и посту, Анисија живљаше као бестелесна. Навикавши на подвиге и оскудан живот, она дане провођаше у трудовима и читању божанствених књига, а ноћи у псалмопојању и молитвама. Земља јој беше постеља; уместо меке постеље она имађаше једну рогожу, уместо топлих покривача – старе подеране хаљине. А спаваше она врло мало, јер говораше себи: Опасно је спавати када непријатељ мој бди.
При томе света подвижница проливаше обилне сузе, и уздаси њени беху многобројнији од речи што излажаху из уста њених. А беше она толико обузета божанском љубављу да када преклањаше колена на молитву, њој изгледаше да припада к ногама Спаситељевим, и целива их, и косом својом отире прах с ногу Господњих. Та мисао рађаше у њој изворе суза, слично оној која сузама обли ноге Господу, и косом од главе своје отре (Лк. 7, 36-50). У ње беше једна непрестана жеља: да се разреши од тела и да живи са Христом (ср. Флб. 4, 23). И молећи се, она бијаше прси своје и говораше:
„Свемогући Господе Боже, Оче Јединородног Сина Твог Исуса Христа, Господа и Бога и Спаса нашега, Ти седиш на престолу славе Своје! Теби служе хиљаде и хиљаде Архангела, и предстоји неизбројно мноштво послушних Ти Престола, Господстава, Начала и Власти; Тебе хвале Херувими и непрестано славослове Серафими, певајући Трисвету песму! Ти си духове који су устали против Тебе ринуо у бездане пакла, и змаја који је лишио себе благодати Твоје оковао нераздрешивим оковима, престо његов сурвао на земљу, одагнао га из небеске службе, лишио га блаженог живота, и срамну гордост његову крстом сатро! Из пречистог наручја Твог Ти си нам послао Бога Реч, предвечног Спаситеља душа наших, рођеног од Духа Светог и Марије, и Њиме потражио изгубљено, учврстио немоћно и исцелио сатрвено! Тебе призивам свим срцем својим ја, смирена и грешна слушкиња Твоја. Ти знаш помисли свакога човека; Ти си огањ, бачен у овај свет Јединородним Сином Твојим, запалио у моме срцу, и искру вере што је у мени претворио у буктињу љубави према Теби, дођи и спаси мене, недостојну слушкињу Твоју, јер Тебе желим, Тебе иштем, и к Теби се приљубљујем свом снагом својом.
„Господе Боже Сине, прими молитву моју, коју приносим Теби срцем скрушеним и духом смиреним. Не презри мене, о Исусе Христе, ради које си био на крст прикован, по образима бијен; ради које си жуч са оцтом испио, смрт горку окусио, у трећи дан из мртвих васкрсао, и на небо се узнео, и седиш с десне стране Оца: не посрами мене, и не одгурни мене из броја слушкиња Твојих, него ме удостоји хришћанске кончине на знамење светог крста Твог! Учини ме учесницом страдања Твојих, да будем достојна јавити се пред лице Твоје! Сачувај ме верном Теби! – Прикуј страху твоме тело моје; од судова твојих уплаших се (Псал. 118, 120); одврати очи моје да не гледају ништавила (Псал. 118, 37), него их отвори, молим Те, да бих видела чудеса закона твога (Псал. 118, 18). Теби сам одана од утробе матере моје, Ти си Господ мој! Отац мој и мати моја оставише ме (Псал. 26, 10), а Ти си ме, Господе, примио. Исправи путеве моје, да се не посрами слушкиња Твоја, него „учини са мном чудо доброте“ (Псал. 85, 17), и испуни молбу моју, јер „Господе, пред тобом су све жеље моје, и уздисање моје није од тебе сакривено“ (Псал. 37, 10).
„И још се молим Теби, Боже, Оче, помози ми да се не обрете грех на мени, слушкињи Твојој: јер Теби приносим себе на жртву кроз смирење моје. Прими ме као жртву паљеницу оваца и телади и хиљаду угојених јагањаца. И удостој ме следовати Јагњету Твоме безазленом, Исусу Христу, са којим нека буде Теби, са Светим Духом слава и част и сила кроза све векове. Амин“.
Пошто се тако помоли Богу, света Анисија устаде са молитве и осени себе крсним знаком. Све то виде лукави враг рода људског, и не могаше подносити њен ангелски и небески живот. Јер он је гледаше где она већ духом борави на небу и свим срцем жели да пострада за Христа, и шкргуташе зубима на њу и покушаваше да њену собу затресе и сруши. Али видећи да је она одасвуд ограђена крсним знаком, он одбегаваше, прогоњен невидљивим батинама. Ипак, њему понекад успеваше да светитељки каткад убаци лењост и мрзовољу, али она одмах разараше његово лукавство, ограђујући себе непрестаном молитвом као бедемом. И враг истине јадиковаше и говораше себи:
„Тешко мени бедноме! Ја ангеле повукох за собом с неба, многе исполине покорих, а сада ме младићи и девојке исмевају, јер смрт љубе као живот, и овенчани њоме они хитају к небу и остављају овај свет пустим. Мене је тешила крв убијаних мученика, али њихова вера и подвизи и проповед изменише читаве градове и народе. Храмови се моји руше, прорицалишта занемљују, жртвеници се обарају, жреци моји који се раније весељаху сада су потиштени. На пропаст моју свуда се поставља крст, и царство моје већ пада: јер они који су радосни у мукама, страшни су у гробовима: они ме опаљују, бију и одасвуд прогоне; и оно што ја бејах измислио противу њих, то се сада окренуло против мене и задаје ми силну муку. Но ја ипак знам шта да урадим с њима: пронашао сам једно ново лукавство“.
И одмах враг смишља ово: желећи да славу светих мученика сахрани у прашину заборава, и да њихови подвизи остану незаписани, како потоња покољења не би имала из чега сазнати о њима, црни завидљивац удеси да хришћане убијају без суда и испитивања, и то не цареви и властодршци већ најпростији и најгори људи. Свезлобни враг није схватио да Бог захтева добру намеру а не речи.
Погубивши велико мноштво хришћана Максимијан, научен ђаволом, направи се тобож изнемогао. Напивши се довољно крви он, као крволочна звер која, када се добро наједе меса и више јој се не једе, мирно пролази поред животиња, тако и овај безбожни мучитељ, пошто осети одвратност према убијању, направи се кротак, и овако говораше: Хришћани су недостојни да их убијају пред царевим очима. Каква је потреба испитивати их и судити их и записивати њихове речи и дела? Јер ти ће се записници читати и предавати из рода у род међу онима који буду држали хришћанску веру и спомен ће се њихов празновати кроз векове. Зашто да не издам наређење, да хришћане кољу као стоку, без саслушавања и вођења записника, да би смрт њихова остала непозната и спомен њихов био заглушен ћутањем?
Доневши такву одлуку, погани цар одмах разасла на све стране наређење: да сваки који жели, може убијати хришћане, без икакве бојазни, не бојећи се ни суда ни казне за убиство. – И стадоше убијати хришћане без броја свакодневно и у свима покрајинама и градовима и селима, на трговима, на путевима, и по кућама. Сваки који је срео и само распознао хришћанина, могао је одмах не говорећи ни речи ударити га чиме било, или га пробости ножем, или посећи мачем, или убити каменом, мотком, као скота. И испуњаваху се речи Светога Писма: Убијају нас за тебе сваки дан, поступају с нама као с овцама које су за клање (Псал. 43, 23; Рм. 8, 36).
У то опако и убитачно за хришћане време света Анисија, свом душом горећи од жеље да умре за Христа, изађе једном из свога стана са намером да иде у храм Господњи. А када она улажаше на такозвану Касантриотијску капију, разлеже се граја народа, јер тога дана незнабошци празноваху празник сунца и приношаху своје погане жртве. Утом један царски војник, идући према светој Анисији, када је угледа онако лепу заустави је, и нахушкан самим ђаволом, рече јој: Стани, девојко, и кажи ми куда идеш. – А она, видећи његову бестидност и дрскост и држећи да је то вражје искушење, прекрсти се на његове очи. Међутим војник се не застиде целомудреног ћутања девојчиног, него сматрајући да га она тиме срамоти и понижава, дохвати је као вук овцу, па је љутито и бесно упита, ко је она и откуда иде. А она, јагње Христово, желећи да се кротким одговором избави из свирепих руку његових, рече му: Слушкиња сам Христова, и идем у цркву. – Но бестидни војник, подстицан бесом који беше у њему, узврати јој: Нећу те пустити да идеш тамо, него ћу те одвести к жртвенику где приносе жртве боговима нашим, јер данас ми празнујемо бога сунца.
Говорећи то он покуша да јој силом скине мараму с главе, да би јој потпуно открио лице. Но она се јуначки противљаше, не допуштајући му да јој скине мараму с главе. И одгурнувши га, она му пљуну у лице, и рече: Нека ти, ђаволе, запрети Господ мој Исус Христос!
Тада војник, сав бесан, и не подносећи име Христово, извуче мач, удари њиме свету Анисију испод ребара и прободе је скроз. Света девица паде на земљу, и заједно са крвљу која се лијаше из ње предаде своју свету душу у руке Христа Бога свог, којега љубљаше и за кога свим срцем у све дане живота свога умрети жељаше. А пролазници видевши то окружише је мртву и у крви: и једни оплакиваху њену младост и љуту смрт, а друга роптаху на безбожнога цара који издаде неправедан закон да се убијају невини људи. Неки пак хришћани узеше чесне мошти њене, чесно их спремише и погребоше на две стадије далеко од Касантриотијске капије, с леве стране народнога пута. Доцније над чесним моштима свете Анисије би подигнут молитвени дом.
Ово се догоди за владавине на земљи цара Максимијана, док над нама царује у бесконачне векове Господ наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА ТИМОНА
СВЕТИ Тимон беше један од седам ђакона (Д. А. 6, 5) и од Седамдесет апостола. Постављен за епископа Батрског у Арабији, он проповедаше Еванђеље и претрпе многе муке од незнабожаца. Би бачен у огањ, но оста неповређен. Најзад сконча распет на крсту и пресели се у царство Христово.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ТЕОДОРЕ КЕСАРИЈСКЕ
ПРЕПОДОБНА Теодора подвизавала се у обитељи свете Ане. Живела за царовања Лава Исавријанца и сина му Константина. Била рода знатног и славног: отац јој Теофил био патриције; мајка јој се звала Теодора. Пошто много година није имала деце, мајка јој Теодора скрушено и усрдно молила се Богу, нарочито Пресветој Богородици, да јој подари чедо. И нероткиња Теодора заче и роди ову кћер – Теодору. Када кћер одрасте, мајка је одведе цркви свете Ане, као посвећену Богу од рођења, и предаде је манастиру свете Ане, званом Ригидион. Ту она стаде живети под мудрим руководством побожне игуманије, и изучи божанствене књиге. Међутим богобојажљив и богоугодан живот младе искушенице беше страшна мука за пакосног ђавола. Зато он убаци цару Лаву иконоборцу мисао у главу, да Теодору уда за једног од својих дворјана. И Теодора би силом отргнута од сестринства, и доведена у Цариград. Но на сам дан свадбе Скити ударише на престоницу; настаде страшна забуна; цар одмах упути војску да бране престоницу од варвара; упути и самог младожењу. У првом сукобу младожења погину. Осетивши се слободна, Теодора искористи свеопшту забуну, па неприметно од свадбених гостију извуче се, оде на морску обалу, седе на лађу и радосна отпутова у свој манастир, свесрдно благодарећи Богу на промишљању о њој. А када потом један царски великодостојник; пошто се беше чуло да је Теодора у манастиру, дође по њу у манастир, он је затече већ као монахињу, и не хте је дирати него је остави на миру.
Као монахиња, преподобна Теодора силно испости своје тело, да су јој се кости виделе кроз кожу. Храна јој беше парче хлеба, и то сваког другог или трећег дана, и ништа друго. Сва јој одећа беше једна сура власеница од козје длаке. Постеља јој беше: груба простирка од козје длаке, пребачена преко оштрог камења, те и кад је спавала, спавање јој је било кратко и мучно, а често је по читаве ноћи проводила у бдењу, без сна. Не задовољавајући се тим подвизима, преподобна мати Теодора ношаше на телу железне вериге. Од тих верига она доби ране по телу; из тих рана се шираше смрад.
Подвизавајући се тако много година, преподобна мати наша Теодора блисташе сваком врлином. И таква, она пређе у нестарив и блажени живот на небесима.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ТЕОДОРЕ ЦАРИГРАДСКЕ
ХРИСТОЧЕЖЊИВА монахиња и самопрегорна послушница светог Василија Новог. По смрти јавила се Григорију, ученику светог Василија Новог, и описала му свих двадесет митарстава, кроз која је душа њена прошла после разлучења од тела, док није помоћу молитава светог Василија ушла у вечни покој. Преставила се 30. децембра 940. године.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ФИЛЕТЕРА
ЈЕДНОМ када Диоклецијан допутова у Никомидију, неки незнабошци га обавестише о једном хришћанину. Цар одмах посла по њега; и овај би доведен пред цара на суд. Када га цар угледа, би силно поражен; јер светитељ беше висок растом и веома леп; коса и брада му беху дивне златасте боје, са прекрасним пресијавањем. Задивљен, цар га назва богом а не човеком. И упита га цар: Кажи нам, одакле си, и како ти је име, и каквог си рода? – Светитељ одговори: Родио сам се и васпитао овде у Никомидији, син сам епархов, по вери сам хришћанин, и живим са хришћанима; име ми је Филетер.
Призвавши Филетера ближе к себи, цар му поче ласкаво и благо говорити, желећи да га одвоји од вере Христове; а усто стаде изговарати и хуле на Господа нашет Исуса Христа. Чувши то, светитељ одступи мало од богохулника, па подиже очи к небу и рече: „Нека се запуше, нека се запуше уста онога који се усуђује хулити Христа мога, па био то цар или ко други!“
И тог часа настаде земљотрес и страшна грмљавина, да се цар и сви око њега препадоше. После тога Филетер би бачен у страховито усијану пећ. Но он се помоли Богу, и огањ се угаси, и пећ се потпуно распаде, и јунак Христов изиђе неповређен. Под утицајем овога чуда, а имајући у виду и Филетереву лепоту и високо порекло, цар му дарова слободу, и да иде и живи где хоће.
Када се после Диоклецијана у Никомидији зацари његов зет Максимијан, свети Филетер би опет оптужен код цара. Изведен пред цара, он исповеди Христа истинитог Бога, и Творца и Промислитеља. Због тога га најпре тако много тукоше моткама, да војници – извршиоци казне сами падаху на земљу полумртви од изнемоглости и преморености, а мученик, крепљен Господом Христом, држаше се тако јуначки, да је изгледало да страда туђе тело а не његово. После тога свети мученик би обешен и тако дуго и бездушно струган, да они који га стругаху попадаше од умора на земљу. Затим мученика бацише зверовима да га растргну, али зверови полегаше крај његових ногу као кротке овце. Иза тога мученика силом уведоше у идолиште, да би га тамо приморали да се поклони идолима. Али мученик узнесе молитву Богу, и идоли попадаше на земљу и разбише се. Напослетку цар издаде наређење: да се мученику одсече глава мачем. Али када слуга замахну мачем, њему се тог тренутка осуши рука. То што снађе и другог извршиоца овог царевог наређења: јер чим он подиже руку са мачем изнад светитељеве главе да му је одсече, њему се одузе рука.
После тога свети мученик би бачен у тамницу и окован у ланце. Потом би опет изведен на суд. И пошто свети јунак не показа ни најмање воље да се покори цару и одрекне Христа, цар га осуди на прогонство у Проконис куда он и би упућен окован у ланце. На путу он учини не мало чудеса: ђаволе изгоњаше, губаве очишћаваше, и од сваке друге болести исцељиваше; једном речју својом пообара идоле; само додирну руком велељепни идолски храм, и он се сруши до темеља. Сва та чудеса, а нарочито ово последње, многе расположише за веру у Христа, међу којима и шесторицу војника са њиховим старешином, који светог исповедника спровођаху у прогонство.
Када мученик и стража која га је спроводила стигоше у Сигријански крај, где светитељ такође сатвори многа чудеса, тамошњи људи казаше да се у близини налази неки човек по имену Евиот хришћанин, који је претрпео многа и жестока страдања за Христа од кнеза, али је остао неповређен и чини велика чудеса. Када то чу свети Филетер, он одлучи да иде да се види с Евиотом. У то време блаженом Евиоту јави се Ангео Господњи и рече: Изиђи из своје келије и иди до тог и тог места у сусрет светом Филетеру, састрадалцу твом“.
Евиот одмах изађе из келије и стаде силазити с горе на којој обитаваше. Међутим Филетер, по казивању једнога сељака, крену ка Евиоту, и поче се пењати на Сигријанску гору заједно са старешином и шесторицом војника, који већ беху поверовали и крстили се, и нису желели да се одвајају од светог Филетера. Прешавши нешто пута, они сретоше блаженог Евиота који силажаше к њима, и поздрављајући један другога они се испунише радости. Веселећи се духовно, они се попеше сви на гору у обиталиште светог Евиота, и проведоше тамо заједно седам дана. И блажени Филетер заспа сном, који је давно с љубављу желео: престави се ка премилом му Христу Богу, предавши у руке Његове дух свој. Блажени Евиот сахрани га у месту свога боравишта. А након једанаест дана, скончаше и старешина оружане пратње и шесторица војника, и сви они бише погребени близу моштију светог мученика.
* * *
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ГЕДЕОНА НОВОГ
СВЕТИ Гедеон родио се у селу Капурни, у Димитриадској епархији, од побожних но веома сиромашних родитеља, оца Авгириноса и мајке Кираце, и на светом крштењу доби име Никон. Сиромашни родитељи, имајући велику породицу, дадоше Никона своме блиском рођаку да га одгаји и васпита, у месту Велестини, где се тај њихов рођак бавио трговином, а где и они већ живљаху. Паметан и окретан, дечак Никон се допаде богатом и утицајном Турчину Алину, који силом оте Никона, одведе својој кући и потурчи, давши му муслиманско име.
Након два месеца, под утицајем благодати Божје, дечак Никон се освести и увиде да се из дечје лакомислености одрекао Христа. Кајање му запали душу, и он измени и начин живота и свој изглед: постаде невесео и утучен, и немаран на послу. Но уједно с тим он кришом горко плакаше, и донесе одлуку да бежи из тог мрског му дома.
Улучивши згодну прилику, Никон побеже и сакри се код својих родитеља. Знајући да ће га Турчин тражити и гонити, родитељи саветоваху своме сину да бежи у Свету Гору. Алин заиста удари у потеру за Никоном, и овај бежећи од њега, три године луташе из места у место. Најзад стиже у Свету Гору. Тамо, у манастиру Каракалу он нађе себи духовника, и исповеди му свој пад. Духовник му даде потребан духовни лек, па га потом присаједини опет Православној Цркви.
Након извесног времена Никон би за своју ревност у подвизима удостојен монашког пострига, и доби име Гедеон. Старци, видећи Гедеонову беспрекорну послушност у свему и његово неуморно ревновање у врлинама, изабраше га за еклесиарха. Проходећи ово ново послушање, Гедеон поче додавати труд труду. При томе он удвостручи пост, бдење, молитву и метанија. На тај начин он у току тридесет пет година потпуно очисти срце своје и испуни га безмерном љубављу према Господу Христу. Једном када преподобни Гедеон читаше књигу о страдањима светих мученика, који за своје подвиге добише од Бога мученичке венце и царство небеско, у његовој се души роди пламена жеља да пострада за премилог Господа Христа, и тако крвљу својом омије себе од страшног греха свог – некадашњег одречења од хришћанске вере. Од тада ова се жеља његова из дама у дан све више и све јаче распламћиваше у срцу његовом, и доведе га дотле, да он донесе одлуку да ту жељу своју приведе у дело. Али претходно он ту намеру своју откри старцима свете обитељи своје, молећи их да га они благословом и молитвама својим укрепе на тај подвиг.
Старци, знајући Гедеона као мужа савршена и утврђена у врлинама, дадоше му свој благослов и обећаше му да ће молити подвигостројитеља Господа Христа да га укрепи у страдањима.
Гедеон се онда опрости са блаженим старцима, са којима проживе тридесет пет година у манастиру Каракалу, и отпутова у место Велестину где се и Христа одрекао беше. Чим стиже у тај град, он оде у суд, ступи пред судије, и исповеди пред њима своју веру у Христа, а Мухамеда прокле као лажног пророка. Међутим судије му ударише неколико батина, па га отераше из суднице. И то се понови неколико пута.
Тада Гедеон, жељан мучеништва, оде у друга места. Али свуда му се дешавало што и у Велестини: добио је батине и био избациван из суднице. Видећи у томе непристанак Божји, преподобни Гедеон се врати у Свету Гору.
У Светој Гори блажени проведе годину дана, али немаше мира у души, јер га сагореваше жеља да пострада за Господа. Зато опет узе благослов од стараца, и поново оде у Велестину. Тамо изађе пред судије у судници, исповеди Исуса Христа као Јединог Истинитог Бога, а прокле муслиманску веру. Но и овога пута њега избише, па из суднице истераше.
Тада преподобни оде у друго место, ступи пред управљача тога места, изјави да је хришћанин, а муслиманску веру изружи и прокле. Управљач, чувши хулу на своју веру, уплаши се и одмах написа поглавару те области Вели-паши, који живљаше у Тракији, у месту Турнови, да неки хришћанин дрско вређа и хули њихову веру. Паша посла два војника да му доведу тог хулника. Када блаженог Гедеона доведоше, Вели-паша сазва из околних места угледне грађане, и изведе Гедеона на суд. Но блажени Гедеон и ту неустрашиво исповеди своју хришћанску веру, а муслиманску изврже руглу и прокле је. Судије покушаше најпре милом и разним обећањима, па затим силом и претњама да придобију мученика. Но он све то с презрењем одби. Тада судије, да би посрамили мученика, обријаше му главу, метнуше му наказну капетину на главу, посадише га наопако на магарца, па водише кроз све улице града Турнове. Но свети преподобномученик се радоваше тој порузи за Христа. После му секиром одсекоше све прсте на рукама и ногама, као негда светом мученику Јакову Персијанцу, па најзад га бацише у нужник, где душу своју свету предаде Богу, тридесетог децембра 1818. године.
Чудотворне мошти светог преподобномученика почивају у цркви Светих Апостола у Турнови, а један део моштију налази се у манастиру Каракалу. Молитвама светог преподобномученика Гедеона, Христе Боже, помилуј и спаси нас. Амин.
