Творцу и оцу
Кад примиш ме у загрљај
Ставиш у своје крило
Као дете, а дете и јесам
Твоје друго радовање
Тихи понос
И стид, што можда
Нисам имала топлију јакну
А често и непромочиве чизме
Што само у оку су ми
Тихе чежње биле за даљинама
Које си хеклао у приче
У глави су ми гоблени пирамида
И луке бродских градилишта
Младунци павијата
Што краду ручак
Непажљивим радницима
И пикник, који мирише на роштиљ
И младе жирове
Кад погледам
Даље од седих власи
Негде, кроз тромеђу
Насмејаних обрва
Још увек си
Онај срндаћ храбри
Парадокс свему
Што други гледају
Из плитких углова
И бор си, и храст си
И воденичар што
Вранца кроз јабукар нагони
И мој си витез у јуришу на салаше
И мађионичар прозирних трикова
И смехотвор, бунар цитата
И дела
Свевременог дела
- Мене
Јер, од незграпне смесе
Месио си захвалност
И задовољство малим
У кристални ум убацио мисао
Да вајар си посебног дела
- Мене
Која ће славити твоје име
И неће жалити за малим
Гледаће у земљу
И кад дотакне висине
Она, која већ има
Смесе у рукама
И длето, и клин
И чекић, и крило
Исто оно, у које
И сад седнем
Не увек срећна
Због седог вајара
И снивача
Сасвим обичних снова
Устуклог пред
Тиском времена
Али захвална
Онако, како
Бог даде људима
Да буду једино дело
Које се може захвалити
Творцу и оцу
* * *
Све до сада објављене садржаје духовне поезије Невене Милосављевић можете да прочитате ОВДЕ
