ПИТАЊЕ: Да ли свештеник греши и чини канонски преступ ако одбије да крсти дете родитеља који и сами нису крштени?
ОДГОВОР: Кад је већ реч о крштењу деце, да најпре укратко поновимо оно што смо већ о томе питању рекли у једном ранијем одговору, да би се јасније видео православни став у тој ствари, јер је било и раније, а има и сада, појединих хришћанских секти које одричу потребу њиховог крштења.
На основу Светог Писма и Светог Предања, Православна црква учи да крштење деце постоји од апостолских времена. У еванђелској науци Господ је више пута ставио спасење свију у зависности од крштења: Ко буде имао веру и крсти се биће спасен (Мр. 16, 16); Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Небеско (Јов. 3, 5). итд. У Делима апостолским вели се: А кад се крсти она (Лидија) и сва кућа њезина (Д. ап. 16, 15). Слично се вели и о крштењу тамничара у Филипима: И одмах се крсти он и сви његови (Д. ап. 16, 33). Апостол Павле помиње да је крстио цео дом Стефанин (1 Кор. 1, 16). Ове домове свакако нису сачињавали само одрасли него и деца. Да њих није требало крштавати несумњиво би свештени писци знали истаћи тај принцип и рећи: И крсти се сав дом… сем деце – кад су знали то казати у опису Христовог чуда храњења 5000 људи са пет хлебова, где то изузимање деце (и жена) нема догматски значај, него само истицање величине чуда у величини броја нахрањених са пет хлебова.
Да деца у дубини свога бића осећају силу благодати Божје, те и значај Тајне Крштења и других, показује пример још нерођеног Претече Јована који заигра радошћу у Јелисаветиној утроби, осетивши долазак тек зачетог Господа Исуса у утроби Свете Дјеве (Лк. 1, 41, 44). Поред тога, постоје и писмена сведочанства старих писаца о крштењу деце у старој Цркви, која досежу до II века.
Као што наведосмо, према речи Господњој, крштење је услов спасења. Оно значи калемљење новокрштеног на живи чокот – Христа, дивље маслине на питому. Оно је тако врата спасења. Стога 37. канон Светог Јована Посника († 595. г.) прети казном родитељима хришћанима чије дете умре некрштено: „Ако немаром родитеља умре дете без крштења, родитељи се лишавају Причешћа три године, једући суво за то време и преклањањем колена, плачем и према моћи милостињом да Бога умилостивљују, чинећи сваки дан по 40 метанија“.
Но поставши хришћанин Светом Тајном Крштења, новокрштени се не може задовољити само тиме што је постао члан Цркве Христове. Неопходно је да он, користећи се животворним соковима чокота, буде плодоносна лоза која узраста у добру и род доноси: Ко остане у мени и ја у њему, тај ће родити многи род… Сваку лозу која не рађа сече је (Отац мој) (Јов. 15, 5, 2). Благодатну помоћ за узрастање и напредовање у добру Црква пружа новокрштеном одмах по крштењу, у Светој Тајни Миропомазања и Светој Тајни Причешћа. Одрастао човек који после крштења не би показао и добра дела, као плодове своје вере и животворних сокова које прима од Христа, од крштења неће имати никакве користи, него као сува лоза или неплодна смоква биће одсечен од тела Цркве.
Стога је неопходно да се одрастао новокрштени стално поучава у науци Христовој, све дубље да понире у њу, како би могао, живећи њоме, све више и више да се морално уздиже. Исто је тако неопходно да крштено дете буде васпитавано у хришћанској науци, паралелно са узрастањем и моћи расуђивања, како би је и оно могло остваривати и она постајала све више регулатив његовог живота. Гарантија за хришћанско васпитање крштеног детета треба да буду родитељи, а ако би они затајили, или били за то неспособни, ту дужност обавезан је да изврши кум, јер је то један од главних разлога установе кумства у Цркви.
Из тога бива јасно да ако родитељи и кумови, при крштењу детета, имају у виду неке друге разлоге, а не живот у Христу новокрштенога и његово спасење, и васпитају га тако да он од хришћанске науке не научи ништа, те се и по животу не разликује од нехришћана, такво крштење не би крштеноме било од користи, и свештеник би боље учинио да га не изврши.
У доба Блаженог Августина, неки његови савременици, уверени у целебну моћ воде крштења, доносили су своју децу да се крсте очекујући од тога исцељење од телесних болести од којих су деца патила, а не духовну благодат од присаједињења са Христом, што је свагда најважније. Из доцнијег времена познат је случај неких Јевреја, који „поставши криви у неким стварима, па хотећи да избегну одговорност, прилажаху православној вери“, како вели Валсамон, и крштаваху се настављајући тајно да и даље живе јеврејски. Седми васељенски сабор, својим 8. каноном, наређује „да се такви не примају у православну заједницу, ни у цркву, ни на молитву… нити да им се деца крштавају“. Исто тако, неки малоазијски Агарјани тражаху од православних свештеника да им крсте децу, али не зато што су веровали да је крштење „очишћење од сваке прљавштине духовне и узрок светлости божанске и освећење“, него „због телесног лечења“, тј. како сами говораху, да се ослободе од демона, и што крштени имају други мирис него некрштени. На томе су и остајали, не васпитавајући ту децу хришћански, те се она као одрасла, својим животом и владањем, ни у чему нису разликовала од деце некрштене. Упитан да ли такво крштење има каквог значаја за ту децу, цариградски патријарх Лука (1156-1169. г.), са Синодом пресуди да овакво крштење нема никаквог значаја, него да их, ако истински желе да постану хришћани, кад одрасту треба поново крстити.
Потребно је, дакле, да свештеник има уверење да родитељи и кумови знају шта је крштење и да ће дете васпитавати у православној вери. А ако су у то недовољно упућени, да их поучи. Додуше, и некрштени родитељи могу давати таква обећања, али како ћe то они моћи извести, и како ћe то хтети извршити кад сами неће да се крсте. Како ће моћи дете васпитавати хришћански кад сами не желе да буду хришћани, јасно је само по себи.
У оваквом случају свештеник треба да испита разлоге због којих они желе да крсте своје дете. Највероватније ће то бити због нечег спољашњег, небитног, нпр. ако раде у иностранству због бенефиција које би у таквом случају имали; или због какве тешке болести, или сујеверја, нпр. оваквог о коме сам недавно чуо. У једном граду западне Србије, двоје младих дођу свештенику изјавивши да желе да се венчају. Свештеник их запита кад су крштени, да провери у матичним књигама. Ови изјаве да нису уопште крштени. Онда пре венчања треба да се крстите. Даћу вам књигу из које ћете се упознати с основним истинама православне вере, које пре крштења треба да знате, и после испита о томе, моћи ћете да се крстите. Не, ми не желимо да се крстимо, јер смо атеисти по убеђењу. „Па како онда хоћете да се венчате у цркви? Православно венчање, Света Тајна Брака, немогуће је без крштења.“ – зачуди се свештеник. Млади осташе при свом и повукоше се. Заинтересован, свештеник се распита о случају и дозна ово: Пошто су склопили брак, регистровали се и жена затруднела, први пород беху сијамски близанци који убрзо умреше. Друго зачеће беше нељудска прилика, монструм, који такође по порођају умре. Под притиском ове невоље они присташе, по савету неког од родбине, да се венчају, не би ли трећи порођај био нормалан. Помагај свети и несвети! Као што често бива, уместо вере доспе се до сујеверја, кoje онда повуче човека до иначе неприхватљивих компромиса.
Разуме се, кад дете дође до пунолетства, упозна се са хришћанством, усвоји га и пожели да се крсти, оно о себи само одлучује и крштава се за веру коју сада може изразити, без обзира на веру или неверовање родитеља. Но може се десити да и одрасли потраже крштење из разлога овог света: Пошто су крштена браћа и сестре, само сам ја остао некрштен, то хоћу да будем као и други! Или: Ја сам Србин, а Србин некрштен не бива! Или: Био сам у другим земљама и видео да сви народи држе своју веру. Па и код нас, католици се сви крштавају, муслимани сви сунете, па хоћу и ја да се крстим, итд. Свештеник који би због оваквих мотива одбио некога да крсти не би био канонски одговоран, штавише, учинио би преступ ако би крштење извршио само због оваквих, хришћански неприхватљивих разлога. Свима који са оваквим побудама прилазе Цркви свештеник је дужан да изложи прави смисао крштења и благодати Божје којом се крштени ослобађа прародитељског и личних грехова, оспособљава за нови живот у Христу, усиновљење Богу, достизање Царства Небеског и спасење. Ако то схвате и усвоје, онда их треба крстити.
Само, дакле, вера у Исуса Христа као Богочовека, жеља за Царством Небеским и животом у томе правцу, могу бити мотиви да неко буде крштен, постане члан Цркве Христове, жива лоза на живом чокоту Христа. Било одраслог, било дете које би родитељи хтели да крсте, али из разлога који се не могу подвести под ове наведене, православни свештеник не треба да крсти.
Гласник, август 1983.
