На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети мученик Бонифатије; Свети Григорије омиритски; Свети Бонифатије милостиви; Свети мученици Полијевкт и Тимотеј; и Свети мученици Илија, Пров и Арис.
* * *
Тропар празника:
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА БОНИФАТИЈА
БЕЈАШЕ у Риму једна жена бојарка, по имену Аглаида; отац јој Акакије раније беше начелник града Рима. Млада и лепа, богата власница огромног имања наслеђеног од родитеља, без законитог мужа, Аглаида провођаше дане своје у блудочинству и гресима, побеђивана страшћу немоћног тела. Имађаше она вернога слугу, управитеља њенога дома и имања; он бејаше млад и врло леп; звао се Бонифатије. Са њим она живљаше у грешним односима, задовољавајући своју телесну пожуду. Говорити о овоме није срамно пошто ће даље бити речи о блаженој и чудесној промени њиховог живота; јер када хвалимо светитеље, онда не прећуткујемо и раније грехе њихове, да се покаже да нису сви од младости били добри и праведни, него су, слично другима, имали покварен живот, али се усавршише истинским покајањем, добром променом душе и великим врлинама, и прославише светошћу. О томе се говори у Житијима Светих зато, да и ми грешни не би очајавали него да би похитали да исправимо себе, знајући да и после грехова, уз помоћ Божију, можемо постати свети, ако то само сами пожелимо и потрудимо се. И заиста дивна је то и радосна срцу повест у којој чујемо како грешник, који чак ни наде на спасење нема, неочекивано постаје свет, а притом и мученик Христов. Пример тога је овај свети Бонифатије. Он најпре живљаше у нечистоти и беше пијаница, а потом постаде исповедник и сјајни подвижник и славни страдалац за Христа. Но Бонифатије и у време свог развратног живљења, мада робоваше греху, ипак имађаше неке, достојне похвале, врлине: беше он милостив према сиромасима, пун љубави према путницима, и жалостиван према свима који су у невољама; и он једне обасипаше богатом милостињом, друге с љубављу збрињаваше, треће самилосно и саосећајно помагаше. Имајући свагда у срцу свом жељу да се поправи, Бонифатије често уздисаше к Богу, да га Он избави из ђавољих замки и да му помогне постати господарем над својим пожудама и страстима. И Господ не презре створење своје, и не остави да овај делимично добродетељан човек и даље тоне у убитачној похотљивости, нити допусти да он дела милосрђа свога и надаље каља нечистим гресима, него благоизволе уредити тако да скверна дела његова бише омивена проливањем сопствене крви његове, и тиме душа његова би украшена као царском порфиром и овенчана венцем мученичким. А то се догоди на следећи начин.
У то време бејаше силно гоњење хришћана, дубока тама идолска покриваше сав Исток, и мноштво верних биваше мучено и убијано за Христа. Госпођи пак Бонифатијевој сину у глави спасоносна мисао, а срце јој обузе неодољива жеља: да има у дому свом мученичке мошти. И пошто међу слугама својим она не налажаше другога, сем Бонифатија, који би јој ову замисао верно и ревносно остварио, она позва Бонифатија, откри му своју жељу и насамо му рече: Теби је познато, брате, коликим гресима оскврнависмо себе ја и ти, ни најмање не бринући о будућем животу, и како ћемо предстати Страшном суду Божјем, на коме ћемо по делима својим бити осуђени на тешке муке. Но ја сам чула од једног побожног човека, да ко има код себе мошти мученика Христових, и поштује их, тај добија велику помоћ ка спасењу, и у дому његовом грех се не умножава; штавише, такав се може удостојити оног вечног блаженства, које су се удостојили сами свети мученици. А многи и сада, како говоре, извршују дивне подвиге за Христа, и предајући тела своја на мучење добијају мученичке венце. Стога ми ти послужи у овој ствари: ето, дошло је време да ти на делу покажеш колику љубав имаш према мени. Отпутуј брзо у оне земље где се врши гоњење хришћана, и постарај се донети ми мошти једног од светих мученика, да их чесно положим код себе, и да подигнем цркву томе мученику, и да њега свагда имам као свог чувара и заштитника и сталног посредника пред Богом.
Саслушавши Аглаиду, Бонифатије с радошћу пристаде на њен предлог, сав готов за такав потхват. Госпођа му даде много злата, пошто је било немогуђе узети тела мученика без поклона и тешког злата: јер незнабошци мучитељи, видећи велику љубав и усрђе хришћана према моштима, не даваху их забадава него их продаваху по скупу цену, и тиме силне приходе себи стицаху. Са тог разлога Бонифатије узе од своје господарице мноштво злата, како за откуп мученичких моштију тако и за раздавање милостиње ништима. Припреми он такође и разне мирисе, платна и све остало што је потребно за увијање и пренос светих моштију. Узевши са собом и много слугу госпође своје, а пријатеље своје, и коње, он спреман већ крену на пут. Но полазећи из куђе он смејући се рече госпођи својој: А шта ће бити, госпођо, ако ја не нађем никакво тело мученика, па теби донесу моје тело за Христа намучено, да ли ћеш га примити с чашћу? – Аглаида се насмеја, назва га пијаницом и грешником, и укоравајући га рече му: Брате, сада је време не за шаљење већ за побожно страхопоштовање. Потребно је теби да на путу строго чуваш себе од сваке непристојности и неозбиљности; свети посао ваља обављати чесно и ваљано, и путовати у кротости и уздржању: имај стално на уму да ти идеш послужити светим моштима, којих нисмо достојни не само коснути се него ни погледати на њих. Путуј дакле с миром: а Бог који је узео на себе обличје слуге и пролио крв Своју за нас, нека нам прости грехе наше и пошље ти Ангела Свог, и нека путовање устроји на добро и напредак.
Бонифатије прими к срцу савет госпође своје, и крену на пут. Размишљајући о томе чега се он има дотицати својим оскврнављеним, грешним рукама, Бонифатије стаде туговати због пређашњих грехова својих; и дошавши у страх Божји он се поче постити: не јести меса, не пити вина, него се усрдно и често молити. Јер страх је отац стражењу, а стражење је мајка унутрашњег спокојства; спокојство продубљује савест; савест чини то, да душа као у некој чистој и неузбурканој води гледа своју нелепоту; а то све порађа почетак и корен покајања. Тако Бонифатије посади у себи корен покајања, почевши од страха Божијег, и од стражења над собом, и од испитивања своје савести. Својим постом и уздржањем и непрестаним молитвама он очигледно пројављиваше своју жељу за савршеним животом.
Када Бонифатије стиже до Мале Азије и уђе у знаменити Киликијски град Тарс, у њему тада, за царовања Диоклецијана и његовог сауправитеља Максимијана, затече жестоко гоњење хришћана. Оставивши слуге у гостионици, он им наложи да се одморе од напорног пута, а сам, не одмарајући се, одмах пође да види страдање мученика о којима је раније слушао. Дошавши на место мучења, он угледа мноштво народа који се био слегао да посматра мучења, вршена на хришћанима. Виде Бонифатије разноврсна мучења светих: једина кривица свију њих беше хришћанска вера и побожан живот. Но стављаху их на неједнаке муке: један је висио главачке, а испод њега је буктао огањ; други је био крстолико растегнут, привезан за четири стуба; неко је лежао преструган тестером; некога су мучитељи стругали оштрим оруђима; једноме су очи вадили, другоме удове одсецали; једнога беху набили на колац, који му до грла пролажаше; некоме беху кости поломљене и смрскане, другоме руке и ноге одсечене те се као клупче ваљаше по земљи. Но свима њима беше заједничко: јуначко трпљење, и на лицима свију њих видела се духовна радост, јер укрепљавани благодаћу Божјом они подношаху неподношљиве за људску природу муке.
Блажени Бонифатије пажљиво посматраше све то, час дивећи се јунаштву мученика, час желећи себи исти такав венац. Затим, испунивши се сав божанске ревности, он стаде усред мучилишта и поче грлити мученике којих већ беше двадесет на броју. Онда на сав глас ускликну да га сви чују: Велики је Бог хришћански, велики! јер помаже слугама Својим и укрепљује их у тако великим мукама!
Рекавши то, он поново стаде грлити мученике и с љубављу им целивати ноге; а онима који не имађаху ноге он целиваше остале делове тела. Грлећи мученике, он их притискиваше на груди, и називаше их блаженима, јер ће, јуначки претрпевши краткотрајне муке, они одмах добити вечни покој и утеху и бесконачну радост. При томе Бонифатије се мољаше за себе: да постане садруг мученицима у истом подвигу и заједничар венаца које ће они добити од Подвигостројитеља – Христа.
Сав народ упери своје погледе на Бонифатија, нарочито судија који сеђаше на судишту и мучаше свете страдалце. Видећи пред собом човека дошљака и непозната, судија упита: Ко је овај и откуда је? – И одмах нареди да га ухвате и доведу преда њ; и упита га: Ко си ти? – Хришћанин, одговори свети. – Но судија настојаваше да он каже своје име и порекло. Светитељ одговори: Прво и најмилије моје име јесте хришћанин, а дошао сам овамо из Рима. Ако пак хоћеш да сазнаш и оно име које ми родитељи наденуше, оно гласи: Бонифатије.
Судија онда рече: Бонифатије, док ти нисам искидао тело и поломио кости, приступи и принеси жртву великим боговима. Принесеш ли, удостојићеш се великих блага, умилостивићеш богове, избавићеш се од мука које ти предстоје, и добићеш од нас многе дарове. – На то Бонифатије одговори: Не би требало чак ни одговарати на твоје речи, али ипак ћу рећи оно што сам већ много пута поновио: хришћанин сам. И само ћеш то чути од мене; ако пак не желиш слушати то од мене, онда чини са мном што ти је воља.
Када Бонифатије то рече, судија одмах нареди да му свуку хаљине, обесе главачке и силно бију. И светитељ би тако страховито бијен, да му од тела отпадаху читава парчад меса и кости му се провидеше. А он као не осећајући болове, не обраћаше пажњу на задаване му ране, него упираше очи своје једино на свете мученике, видећи у њиховом страдању пример за себе и утешавајући себе тиме што се удостоји заједно с њима страдати за Христа.
Потом мучитељ нареди да му мало олакшају муке, па покушавајући поново да га речима усаветује, говораше му: Бонифатије, овај почетак мучења нека те уразуми шта је боље за тебе изабрати: већ си искусио неподношљива страдања, зато се смилуј на себе, јадниче, и принеси боговима жртву; иначе ћеш одмах бити стављен на највеће и најстрашније муке. – Светитељ одговори: Зашто захтеваш непристојне ствари од мене, безумниче? Ја не могу ни да чујем о твојим боговима, а ти ми налажеш да им принесем жртву!
Тада судија, бесан од гњева, нареди да мученику зарију оштре игле испод ноката на рукама и ногама. А светитељ, уздигавши очи и ум к небу, трпљаше ћутећи. Затим мучитељ измисли опако мучење: нареди да се растопи олово и улије у уста светитељу. Када олово топљаху, светитељ подиже руке к небу и мољаше се говорећи: Господе мој Исусе Христе, Ти си ме укрепио у досадашњим мукама, буди и сада са мном олакшавајући ми болове. Ти си ми једина утеха: Покажи очигледно да ми помажеш победити Сатану и овог неправедног судију, јер као што сам знаш ради Тебе страдам.
Завршивши молитву, Бонифатије се обрати к светим мученицима с молбом, да му својим молитвама помогну претрпети ту страшну муку. Мучитељи приступивши отворише му гвозденим справама уста и налише му олово у грло, али то не повреди светитеља. А када присутни људи видеше таку свирепост и мучење, згрозише се и стадоше викати: Велики си, Боже хришћански! Велики си, Царе Христе! Сви верујемо у Тебе, Господе! – Тако вичући сви кренуше ка оближњем идолском храму са жељом да га сруше, а против судије викаху и камењем се на њега бацаху да га убију. Судија пак напусти судиште и са срамом побеже својој кући, наредивши да Бонифатија држе под стражом.
Сутрадан изјутра, пошто се народна врева беше стишала и буна престала, судија се поново појави на судишту, изведе преда се Бонифатија, и хуљаше име Христово и исмеваше начин на који је Христос био распет. А светитељ, не подносећи хулу на Господа свог, изговори много увредљивих речи против судије, и узврати му ругајући се бездахним боговима њиховим и изобличавајући слепило и безумље оних који им се поклањају. Тиме светитељ поново разјари судију, и овај одмах нареди те узавреше казан са смолом и у њега вргоше светог мученика. Али Господ не остави слугу свога: Ангео изненада сиђе с неба, ороси мученика у казану, а смола се просу из казана, наоколо сукну силан пламен и опали многе од присутних незнабожаца; сам пак светитељ изиђе потпуно здрав, без икакве повреде од огња и смоле.
Тада мучитељ, видећи силу Христову, уплаши се да и њега не снађе неко зло, и нареди да Бонифатија одмах посеку мачем. Војници узеше мученика и одведоше на посечење. Светитељ, измоливши дозволу да се помоли Богу, окрену се истоку и мољаше се говорећи: Господе, Господе Боже! удостој ме милости Твојих, и буди ми помоћник сада, да ми враг због грехова мојих у безумљу почињених не препречи пут к небу, него прими у миру душу моју и смести је са светим мученицима који пролише крв своју за Тебе и очуваше веру до краја; а стадо које си стекао чесном крвљу Својом, људе Твоје, Христе, блиске мени, избави од незнабожја и заблуде многобожачке, јер си Ти благословен и постојиш вавек!
Помоливши се тако, Бонифатије приклони под мач главу своју и би посечен; из ране његове истече крв са млеком. Неверни, видећи ово чудо, одмах се обратише ка Христу, њих пет стотина педесет људи, и одбацивши одвратне идоле присајединише се вернима. – Таква беше кончина светог Бонифатија који, полазећи од куће на пут предсказа, смејући се, својој госпођи оно што стварно доказа и изврши на делу.
Међутим пријатељи Бонифатијеви, а слуге Аглаидине, што беху с њим дошли ради набављења моштију, не знајући ништа о ономе што се догодило, сеђаху у гостионици и очекиваху Бонифатија. Но видећи да се он до увече не враћа, они се чуђаху; али кад он не дође ни сву ноћ ни сутрадан, они стадоше говорити између себе и осуђивати га, – као што касније сами причаху -, претпостављајући да се он негде напио и с блудницама занео. И смејући се говораху: Ето како наш Бонифатије тражи свете мошти!
Но пошто се Бонифатије не врати и друге ноћи, па и трећега дана, они се узнемирише, и почеше га тражити по свему граду ходећи и распитујући за њега. Случајно, или боље рећи по промислу Божјем они сретоше човека, који беше брат коментарисија који вођаше записник на суду при истјазавању мученика и доношењу смртних пресуда њима, и упиташе га да није видео једног човека, странца, који је овамо допутовао. Он им одговори да је јуче један странац на мучилишту био много мучен за Христа, па на смрт осуђен и мачем посечен. Притом рече: Не знам да ли је то тај кога ви тражите. Но реците, какав изгледа тај човек? – Они му описаше спољашњи изглед Бонифатијев: није великог раста, има смеђу косу; указаше такође и на друге особености његова лица. Тада им тај човек рече: Зацело то и јесте тај кога тражите. – Но они не вероваху, и рекоше: Не знаш ти тога човека кога ми тражимо. – И разговарајући међу собом они спомињаху ранију нарав Бонифатијеву, и исмевајући га говораху: Зар ће пијаница и блудник страдати за Христа? – Међутим брат коментарисијев упорно остајаше при своме мишљењу, и говораше: Такав по изгледу, како га ви описујете, човек јуче и прекјуче би истјазаван на суду. Уосталом, шта вам смета да идете и видите његов леш који лежи на месту где је он посечен?
Они онда пођоше за тим човеком и дођоше на место посечења, где стајаше војничка стража која чуваше тела светих мученика, да их хришћани не би украли. И тај човек који иђаше испред њих показа им посеченог мученика и рече: Није ли то тај кога ви тражите? – А они када угледаше мучениково тело, одмах почеше распознавати друга свог; нарочито пак када главу његову која је одвојено лежала прислонише уз труп, тада потпуно јасно познаше и убедише се да је то Бонифатије, и веома се удивише; али се уједно и постидеше што о њему рђаво мишљаху и говораху; усто се и бојаху да их не постигне неко зло што су осуђивали светитеља и исмевали његово живљење, не знајући помисли срца његова и добру намеру његову.
Док они посматраху лице светитељево и запрепашћени дивљаху се, они одједном угледаше где Бонифатије полако отвори очи своје и с љубављу гледаше на њих као на пријатеље своје, уста му се осмехују, лице му сија, и он целокупним изгледом као да им говори да им опрашта све чиме су се огрешили о њега. Они се ужаснуше и уједно обрадоваше, и лијући топле сузе плакаху над њим и говораху: Слуго Христов, заборави грехе наше, јер неправедно осуђивасмо живљење твоје и безумно те исмевасмо!
Затим они дадоше незнабошцима пет стотина златника, па узеше тело и главу светог Бонифатија; и помазавши их мирисима, увише их у чиста, за то спремљена, платна, положише их у сандук, и кренуше натраг у постојбину, возећи тело мученика госпођи својој. Када се они приближише Риму, Ангео Божји јави се у сну Аглаиди и рече јој: Спреми се те прими онога који раније беше слуга твој а сада је брат наш и саслужитељ; прими онога који беше слуга а сада је господин твој, и побожно га поштуј, јер је он чувар душе твоје и заштитник живога твог.
Она пробудивши се препаде се: онда узе неколико угледних црквених клирика, па изиђе у сусрет светом мученику Бонифатију, кога она раније посла на пут као слугу, а сада при повратку прими га у дом свој, као господина свог, побожно са многим сузама радосницама. И спомену се она светитељевог пророчанства које он изговори полазећи на пут; и благодараше Бога који тако устроји те свети Бонифатије постаде благопријатна жртва Богу за своје и њене грехе.
Затим Аглаида на имању свом удаљеном од Рима десет километара подиже дивну цркву у име светог мученика Бонифатија и положи у њој са великом чашћу свете мошти његове, јер молитвама мученика биваху многа чудеса: исцељиваху се болесници, изгоњаху се ђаволи из људи, и испуњаваху се молитве многих који се мољаху на светитељевом гробу.
Потом и сама блажена Аглаида, раздавши сва своја имања ништима и убогима, одрече се света, и поживе осамнаест година у великом покајању, па с миром усну у Господу, и придружи се светом мученику Бонифатију, положена крај његовог гроба.
Тако ово двоје светих, на чудесан начин променивши свој ранији живот, добише добар крај; он, крвљу омивши грехе своје, удостоји се мученичког венца; а она, сузама и суровим живљењем, очисти себе од скверни; и обоје се јавише оправдани и беспрекорни пред Господом нашим Исусом Христом, коме слава вавек. Амин.
* * *
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА (ГРИГЕНТИЈА), архиепископа Омиритског
ОВАЈ божански светилник беше најпре ђакон у граду Медиолану, постављен за ђакона по нарочитом откривењу Божјем. Касније он и другим градовима и селима бејаше проповедник имена Христова и искоренитељ идолопоклоничке заблуде. Беше Григорије син побожних родитеља Агапија и Теодотије, васпитан у побожности и страху Божјем, и, од младости испуњен благодати Господње, он би чудотворац и исцелитељ. Господ га припремаше за архијерејски чин, о чему га и обавештаваше преко откривења и прозорљивих отаца. Када Григорије у Медиолану оде к једном отшелнику, овај му предсказа сву његову будућност, јер беше прозорљив; он провиде и сам долазак Григоријев к њему, када Григорије беше далеко од њега тридесет потркалишта, о чему отшелник и рече своме слузи. А тамо живљаше у гори усамљен о Богу један други старац схимник. Дознавши за њега, Григорије пође к њему. А кад се приближаваше гори на којој борављаше тај старац он угледа огњени стуб у ваздуху, и од страха паде на земљу. Затим охрабривши се устаде и крену да види каква је то огњена појава. Издалека, то му личаше на пламен; али када се примаче ближе, он угледа отшелника где иде к њему, и пришавши му целива га и назва га Григоријем, иако га никада видео није, нити знао. И проведе Григорије код овог великог старца два дана, и удостоји се дивних виђења. У поноћи виде он овог богоносног мужа на молитви: са рукама пруженим к небу стоји у ваздуху изнад земље. Григорије се дивљаше овоме призору. А сутрадан изјутра старац призва Григорија к себи, па му тихим и кротким гласом рече:
„Хајде, пријатељу и брате, причестимо се свекорисним миомиром Божјим, јер си ти ради тога дошао к мени грешноме да сазнаш оно што је мени откривено о теби. Дакле, ти ћеш видети град Рим, помолићеш се у цркви светог мученика Бонифатија и Аглаиде; одатле ти ваља отпловити у Александрију; затим у Етиопији проповедати реч истине, па отићи у Омиратски град Награн, заузет од стране Омиритског цара Дунаана, и у Награну благовестити апостолско учење; тамо ћеш, пошто извршиш велика и славна дела, умрети и прећи у небеска насеља праведних. Но многе ћеш муке доживети од непокорних Јевреја што живе у Омирити, и многе ћеш од њех обратити к Богу, јер ће ти благи Господ бити помоћник, и Он ће те умудрити и упућивати. А тамо ћеш бити рукоположен за архиепископа од стране преподобњејшег патријарха Александријског“.
Чувши то блажени Григорије стаде говорити да он није достојан тога што му предсказује старац, и зажеле да још остане код старца. Прозорљиви муж разјасни Григорију и јављење, које виде сам Григорије. А виде он врховне апостоле Петра и Павла где ставише омофор на рамена Григоријева, што предзнаменоваше благодат архијерејства коју је имао добити Григорије. Много се дивљаше блажени Григорије овој чудесној прозорљивости старца, од кога се не сакри ни оно што он сам виде насамо, и рече: Слава Богу који тако дела у онима који Га љубе; нека буде воља Господња!
Након два дана старац отпусти Григорија с љубављу га целивавши; и Григорије оде тужан због растанка са таквим божанственим мужем, горећи к њему пламеном љубави, и увек га се сећајући. Григорије отпутова одатле најпре у Картагину, и дуго време остаде тамо, проповедајући реч Божију и исцељујући свакојаке болести. Затим, по промислу Божјем, отпутова у Рим и помоли се храму светог мученика Бонифатија и Аглаиде. А када дође на гроб светог апостола Петра и са сузама се баци на земљу, њему би виђење: врата небесна виђаху се отворена и неизрецива светлост сијаше; и гле, свети апостол Петар, држећи кључ у десној руци, изађе из небесних врата и иђаше к њему са великом славом и блистава лица, и рече гледајући га радосним очима: „Чедо Григорије, сада дођох овамо по милости Господњој, а пре тога бејах са осталим апостолима у Награну, Омиритском граду, служећи онима који страдају за Господа нашег Исуса од Дунаана Јеврејина и укрепљујући свакога од њих у побожности; и помоћу Господњом сви се они противставише вољи законопреступног Јеврејина, и јуначки се борише за побожност, и пострадаше за истину, и сада су на небесима са оцима који се од памтивека удостојише бесмртне части. Ја дођох овамо да посетим овај град, а брат Павле, поборник цркава по васељени, растаде се са мном у Јерусалиму и оде у Персију. Ти пак, чедо, гредећи добрим путем, постарај се угодити Господу, свагда се поучавајући у закону Његовом, знајући да живот и красота овога света пролазе као сан и сенка; и бићеш блажен ако течење своје завршиш како си почео; ходећи по вољи Господњој, многе ћеш привести страху Господњем. Ето, теби се већ припрема престо на небу од самог Владике, и ти ћеш добити награду заједно с нама“.
Рекавши то апостол оде, и виђење се заврши. А Григорије, дошавши к себи, опет паде на земљу називајући себе бедником и грешником. После дуге молитве он отиде у своје обиталиште; и те ноћи он у сну виде светог апостола Павла који му даје суд пун јелеја, што беше предзнак благодати свештенства и архијерејства. Григорије, примивши у сну тај јелеј из апостолових руку, тог часа се пробуди и радосна срца запева: Полете из срца мога реч добра, јер ме Бог помаза јелејем радости.
После тога Григорије напусти Рим и отпутова у Александрију, сваки дан улазећи срцем к Богу, и напредујући из силе у силу, испуњавајући се божанских превеликих дарова.
У то време, када цароваху благочестиви цареви: у Грчкој Јустин, а у Етиопији Елезвој, Дунаан Јеврејин, који цароваше у Омиритској земљи, подиже гоњење на хришћане и стараше се да у својој царевини истреби и само име Христово. Он лукавством заузе славни град Награн који вероваше у Христа, и погуби огромно мноштво хришћана: једне у огњу сажеже, друге мачем посече, а благочестивог кнеза Арету са најугледнијим грађанима уби. Чувши о томе, благочестиви цареви Јустин и Елезвој веома се ожалостише због невино проливене крви хришћанске; и писа Јустин Елезвоју подстичући га да иде у рат против поганог Дунаана, да освети крв невину. Достојан хвале цар Елезвој испуни се ревности, скупи сву своју војску и крену у рат противу скверног Дунаана. У току тог великог рата Елезвој, уз помоћ Божију, разби пукове Дунаанове и сву војску његову уништи потпуно, а њега самог и његове сроднике посече мачем. Освојивши Дунааново царство, Елезвој га стаде ревносно чистити од јеврејских и незнабожачких заблуда, распростирући у њему славу имена Господа нашег Исуса Христа. И многи од Јевреја и тамошњих Омиритских незнабожаца пожелеше да се крсте, али у њих тада не беше ни епископа, ни свештеника, ни ђакона, нити иједнога клирика, јер скверни Дунаан беше у Омиритском царству уништио све људе духовнога звања. Због тога се блажени Елезвој обрати молбом Александријском патријарху. Обавештавајући га подробно о томе како му је Бог помогао да васпостави хришћанство у Омиритској земљи, цар мољаше патријарха да му изабере човека мудра, речита, добродетељна и добра познаваоца Старог и Новог Завета, да га рукоположи за епископа и пошаље к њима у Омиритску земљу са свим оним што је потребно за Цркву.
Када овакво писмо стиже у Александрију, патријарх се са свима хришћанима обрадова због помоћи Божје, послане с неба хришћанима противу незнабожаца, и стаде брижљиво тражити човека достојна, да га посвети за епископа и што пре пошаље Елезвоју. Многе људе привођаху к патријарху, али му ни један од њих не изгледаше достојан епископског чина. Стога се патријарх ноћу обрати пламеном молитвом Господу, да сам Господ изабере и укаже човека, достојног таквог звања и дужности. У време такве молитве патријарху се јави у виђењу свети апостол Марко, наређујући му да нађе ђакона Григорија, који је недавно дошао у Александрију и станује код неког Леонтија, да га посвети за епископа и пошаље Елезвоју, пошто је Господ управо ради тога и довео Григорија у Александрију.
Сутрадан изјутра патријарх одмах посла да пронађу Леонтијеву кућу. Кућа би пронађена и Григорије приведен патријарху. Патријарх га стаде распитивати, ко је он и откуда је. Затим му исприча своје виђење, и обавести га о потреби Цркве, па га стаде подстицати да се прими епископског чина. Григорије се опомену оног старца схимника из околине Медиолана како му прорече да ће примити архиепископски чин од Александријског патријарха, очи му засузише, и он рече: Нека буде воља Господња! чини, владико, како хоћеш, по заповести Господњој.
Патријарх одмах посвети Григорија за презвитера, а затим и за архиепископа. При томе догоди се необично чудо: у току службе лице Григоријево се измени, постаде светозарно као огањ, сијајући благодаћу Свесветога Духа, а од одјејања његовог излажаше дим миомирисног мира и изванредних мириса, и сву цркву испуни дивним мирисом. То је трајало за све време Божанствене службе; очи беху уперене на светог Григорија, и сви се дивљаху таквоме чуду. Видеше то и изасланици Елезвоја, и чуђаху се; а касније о свему томе обавестише и цара.
После посвећења и духовног разговора с патријархом, свети Григорије би отпуштен с посланицима Елезвојевим, имајући са собом потребан му клир и све неопходно за уређење Цркве. Брзо они стигоше до Етиопије, а затим и до Омиритске земље. Благочестиви цар Елезвој се веома обрадова доласку архиепископа Григорија, а нарочито када сазнаде да је он изабран по откривењу Божјем и да се у време хиротоније на чудесан начин обелодани живећа у њему благодат Светога Духа. Он срете Григорија са великом чашћу, прими га с љубављу и повери му сву своју државу. И обилазећи с архиепископом Григоријем градове у Омиритској земљи, цар зидаше свете храмове, украшаваше гробнице светих мученика, убијених за Христа од нечестивог Дунаана, и привођаше неверне крштењу. У граду Награну Елезвој постави за кнеза сина светог мученика Арете, и подиже велелепну цркву у част светог Васкрсења Христовог, другу у част Пречисте Богородице, трећу у име светог мученика Арете и оних с њим, и то недалеко од куђе где је некада живео свети мученик. И по другим градовима би брзо сазидано много цркава, које свети Григорије сам освећиваше и постављаше презвитере и ђаконе, поверавајући им добру паству оваца Христових.
Блажени цар Елезвој задржа се у земљи Омиритској тридесет шест месеци после смрти Дунаана, и пошто све добро уреди и устроји, намисли се вратити на свој престо у Етиопију. Сазвавши са светим Григоријем све велможе, кнезове, бојаре и саветнике, он се стаде саветовати с њима којег би благоверног, разумног, кротког и богобојажљивог мужа изабрали и поставили на Омиритски царски престо. Сви саветници одговорише цару: ти знаш, и кога Бог теби открије, тога и постави, пошто у нас нема ни једнога који је сличан теби по памети и достојан царскога венца. – Тада се цар обрати архиепископу и рече: Ово је твој посао, часни оче и учитељу наш! ето пред твојим лицем су сви кнезови, велможе, војници, мали и велики; кога ти хоћеш призови, и у име Господа нашег Исуса Христа помажи на царство, јер сви ми који смо дошли из Етиопије, ако хоће Бог, желимо се вратити натраг. – Свети архиепископ одговори: Добро си расудио, благочестиви царе! јер као што је срце твоје у руци Божјој, тако и реч твоја би ти дана од Бога. Зато је добро свагда односно сваког посла најпре питати Оца нашег који је на небесима, и како Он нареди тако и радити.
Рекавши то, блажени устаде са свога места, мало се удаљи од њих, па окренут истоку преклони колена на молитву. Уздигавши очи и ум на небо, и подигавши руке увис, он се усрдно и дуго мољаше, да сам Бог, који зна живот и мисао свакога, покаже им човека, достојног да буде цар. Док се архиепископ мољаше, невидљива сила Божија одједном подиже у ваздух неког мужа, по имену Аврамија, пренесе га и постави пред цара Елезвоја. Запрепашћени, сви дуго време клицаху: Господе помилуј! – А архиепископ рече: Ево, кога захтевасте помазати на царство, њега и оставите овде за цара, и ми ћемо бити с њим једномишљеници, и Господ ће нам помагати. – И велика радост обузе све због оваквог Божјег промишљања.
После тога цар Елезвој узе указаног Богом мужа Аврамија, одведе га у цркву Пресвете Тројице што је у царском граду Афари, обуче га у царску порфиру, и стави му на главу диадему; онда свети Григорије изврши над њим царско помазање, и принесена би Бескрвна жртва за цареве и за све људе, и оба се цара причестише Божанским Тајнама из руку архиепископа. А по завршетку свега, сви присутни кликнуше: Многаја љета Елезвоју, цару Етиопскоме! – Затим: Аврамију, христољубивом цару Омиритском, многаја љета! – И опет обојици заједно: Елезвоју и Аврамију, благочестивим и богољубивим царевима, многаја љета! – И сви певаху „Многаја љета“ по трипут. Потом сви ускликнуше: Григорију, свјатјејшем архиепископу нашем, наставнику и учитељу мирна и здрава многаја љета! – После тога: Свој хришћанској војсци и свима верујућим људима многаја љета!
Затим, ушавши у царске палате, сви се весељаху и пироваху, радујући се о Господу Богу Спасу своме и о благочестивим царевима својим.
Елезвој остаде још тридесет дана у Омиритској земљи, поучавајући и упућујући новога цара да побожно и правично рукује и управља царством и да у свему слуша свјатјејшега архиепископа Григорија, духовног оца свог. Изабравши из Етиопске војске петнаест хиљада храбрих људи, Елезвој их остави новоме цару за помоћ и заштиту царства, и врати се у Етиопију. Тамо, након мало дана, оставивши Бога ради своје земаљско царство, он отиде у пустињу, и у близини једног манастира затвори се у тамној келији, и не изиђе из ње до блажене кончине своје; храну пак примаше кроз прозорче од тамошњих монаха. И тако поживевши још много година суровим испосничким животом, он пређе у Царство небеско.
Толико славан и богат цар, остави свима такав пример смирења и драговољног сиромаштва! А по престављењу његовом онамошњи монаси испричаше овакву ствар. Један млади брат, слат из манастира на послушање, залажаше у крчму, и опијајући се вином падаше у грех нечисте страсти телесне. А једнога дана, учинивши уобичајени грех и враћајући се преко пустиње у манастир, он залута у неку дубодолину, и тамо насрну на њега огромна змија да га убије. Млади монах наже бежати, врдајући тамо-амо, да би се избавио од змије, али га ова хитро сустизаше. Када се на монаха, притешњеног одасвуд, устреми змија да га прогута, монах се опомену блаженог цара Елезвоја, обрати се змији и рече јој: Молитвама праведног и свјатјејшег Елезвоја одступи од мене! – А змија, као постидевши се светог имена Елезвоја, застаде, и по Божјем наређењу добивши глас човечји рече монаху: Како могу да те поштедим, када ми се Ангео Божји јави и нареди ми да те поједем због нечистоте твоје и греха: јер ти си дао завет да служиш Господу у чистоти, а сада скврнавиш тело своје и тиме разгњевљујеш Духа Светога.
Монах, чувши змију где говори човечјим гласом и изобличава његова дела, осети да нема изговора, и с трепетом мољаше змију и преклињаше је да га поштеди. Змија му на то рече: Што ме тако преклињеш? Најбоље је: закуни се ти мени, да више нећеш испуњавати своју телесну жељу, и ја ћу те пустити. – Монах се стаде клети, говорећи: Кунем се Богом који живи на небу и молитвама чесног цара Елезвоја, да више нећу гњевити Господа мога, кога сада љуто гњевљах телесном нечистотом.
Чим то монах изговори, огањ паде с неба и спали пред њим змију. Обузет страхом и трепетом, монах оде у свој манастир, и више не учини грех блуда него оконча свој живот у добром покајању.
За време царовања у земљи Омиритској благочестивог цара Аврамија, блажени архиепископ Григорије, поставивши по градовима за епископе људе учене и красноречиве, саветова цару да свима Јеврејима и незнабошцима што их беше у његовом царству нареди да се крсте или да се подвргну смртној казни. А када таква наредба изиђе од цара, мноштво Јевреја и незнабожаца са женама и децом, из страха од смрти, стадоше приступати светом крштењу. Тада најстарији и најискуснији у Закону Јевреји, сабравши се из свих градова, одржаше тајни сабор и саветоваху се шта да предузму. И говораху међу собом: Ако се не крстимо, онда ћемо по царевом наређењу бити побијени и ми и наше жене и деца. – Неки од њих говораху: Да не бисмо умрли превременом смрћу испупимо цареву вољу, а тајно ћемо држати нашу веру. – Други пак саветоваху држати се свог Јеврејског закона не лицемерно него отворено; и говораху: да не бисмо пали у руке Бога Одмаздитеља, и још горе настрадали. – Неки приговараху: Ми видимо да Бог наш не захтева више од нас тај подвиг, јер благоречивог цара нашег Дунаана и сву војску његову Он предаде у руке Елезвоју; и шта да радимо, ми не знамо. – Некоји предлагаху: Ако хоћемо и да сачувамо наш Закон и да останемо читави, онда уклонимо се тајно, један по један, из ове земље, сваки узевши своје, да не бисмо са телом погубили и душе своје. – Други примећиваху: Ако желимо побећи, дознаће за то хришћани, и несумњиво нас побити.
И сви беху у страшној недоумици, шта да раде. А бејаше међу њима један веома мудар законоучитељ, по имену Ерван, који знађаше сав Стари Завет, одличан познавалац световне философије; и он им рече: Сви ви говорите ништарије, и никакве користи нема од тога што ви предлажете. Стога ако хоћете да послушате мене, онда хајдемо сви скупа к цару и архиепископу Григорију и предложимо им да они одреде своје учитеље које хоће, да се препиру с нама о вери и закону. Ако нас они победе, онда ћемо ми са оправданим разлогом постати хришћани; а ако нас не победе; онда ђе сами увидети да нас неправедно приморавају да одступимо од закона нашег. Испитајмо их, и дознајмо каква је њихова вера. Ако је истинита, онда да поверујемо да је Месија већ дошао, а ми то нисмо знали. Ако се пак њихова вера покаже лажна, онда ђе нам бити јасно да за Бога умиремо и са радошћу примамо смрт.
Када Ерван то изговори, сви се уплашише и рекоше му: Видимо да ти хришћанима помажеш. Зар не знаш да је вера наша истинита; како ћемо је оставити? – Ерван одговори: Ни једну рђаву реч ја не изговорих пред вама, браћо. Али знајте, овако или онако ми ћемо бити присиљени од њих да се крстимо. Стога, ако ме не послушате, нећу бити крив ни за једнога од вас, пошто, ако и не испитате путем препирке веру њихову, ви ћете је морати и без испитивања примити, и поступити како они нареде. Ако пак не примите њихову веру, они ће вас несумњиво убити.
Чувши то, сви послушаше Ервана, и написавши молбу послаше је цару. Прочитавши је, цар се разјари и беше готов да их све преда на смрт. Али се уздржа, не желећи ништа предузимати без савета архиепископа Григорија, коме и посла молбу. Прочитавши је, блажени одговори цару: Изврсно и одлично кажу Јевреји, да је боље веровати драговољно, по убеђењу, него насилно, по принуди. Стога их остави, царе, да најпре обаве препирку с нама, па после тога поступи с њима како хоћеш.
Цар пристаде на савет светитељев, и Јеврејима би дато четрдесет дана ради припремања за препирку, да би они у току тих дана нашли међу својим учитељима какве желе, и без бојазни дошли на препирку. А кад истече тај рок сабра се безбројно мноштво Јевреја, имајући у својој средини не мало веома мудрих равина (= учитеља), одличних познаника Закона, спремних и вичних за препирку. И препирка о вери одржа се у престоном граду Атари, у присуству цара и васцелог сената његовог, архиепископа и свега клира црквеног, и многобројног народа хришћанског који дође да слуша препирку. Дођоше и Јевреји са својим књижевницима и законоучитељима, силнима у речи. Јевреји поставише према архиепископу Ервана, као најглавнијег и најречитијег говорника, одличног познаваоца Закона и пророчких књига, и изврсног зналца световне философије. Када на дати знак настаде тајац, отпоче разговор и препирка између архиепископа и Ервана.
Углавноме, препирка је текла на следећи начин. После дугог ћутања свети архиепископ Григорије отпоче разговор упутивши премудром учитељу јеврејском и свему збору њиховом овакво питање: Пошто је прошла ноћ и грануло Сунце Правде, зашто се препирете, противећи се Светлости Његовој и не верујући у Њега? – Ерван одговори: Ако је Сунце Правде грануло, и ми се противимо, како ти кажеш, светлости Његовој, верујући у Бога законитога, онда утолико више ви као незнабошци, држећи туђе учење, противите се светлости правде, укоравајући Божански закон, дани нам од Бога. – Архиепископ рече: Ми смо од незнабожаца, али чије смо ми саздање и творевина? – Ервин одговори: Очигледно је да сте Божје саздање и творевина. – Архиепископ упита: Ако смо ми, као и ви, Божја створења, онда какво то велико преимућство стекосте ви у поређењу с нама? – Ерван одговори: Онакво какво имамо над Египћанима. – Архиепископ рече: Добро је што си се сетио Египћана, онда покажи своје преимућство над њима. – Ерван одговори: Зар ниси читао о великим чудесима у Египатској земљи, у Црвеном мору, у пустињи, која Бог чињаше преко Мојсија, по изласку Израиља: потопи Египћане а спасе Израиљ? – Архиепископ на то рече:
Нема никакве разлике између вас и Египћана, јер њих Бог потопи у мору, а вас за злоћу вашу погуби на земљи. Прешавши Црвено море као по суху, ви потонусте у пристаништу, жестоко у пустињи скончавши: јер од преко шест стотина хиљада људи само се њих двојица, Халев и Исус Навин, удостојише видети обећану земљу. Ево како вас је Бог претпоставио Египћанима! – Ерван упита: А коме Бог посла ману у пустињи? – Архиепископ узврати: А теби шта изгледа драгоценије: месо које једосте у Египту, или мана послана у пустињи? – Ервин одговори: Очигледно је да је мана драгоценија. – Архиепископ упита: Зашто онда ударисте мишљу назад, пожелевши свињско месо и бели лук и разноврсну египатску храну, а ману омрзосте?
После тога отпоче препирка о Пресветој Тројици. Ерван говораше: Хришћани исповедају три Бога: Оца и Сина и Светога Духа. А Бог је рекао на Синају: Чуј Израиљу, Господ наш, Господ је једини, и нема другога Бога осим њега. Значи: хришћани поступају противно закону Божијем, штујући не Једнога Бога него Три. – Архиепископ побијајући то говораше: Ми почитујемо Једнога Бога, Творца свих, само у Три Лица: Оца и Сина и Светога Духа, но у једном Божанству. И за доказ навођаше ове речи Давидове: Речју Господњом небеса се утврдише, и Духом уста његових сва сила њихова (Псал. 32, 6). – А смисао ових речи архиепископ објашњаваше овако: Господ јесте Бог Отац; Реч Његова јесте Бог Син: Дух уста Његових јесте Бог Дух Свети; на тај начин се откривају три Божанска Лица а једно Божанство: јер Син и Дух је Оцу саприродан, сабеспочетан, савечан и сапрестолан.
Затим свети Григорије навођаше о крсту и смрти Господњој старозаветна писанија, пророштва и праслике, као: И живот ће твој бити као да виси пред очима твојим (5. Мојс. 28, 66); – и о томе да ковчег Нојев бејаше праобраз крста, и шума Садекова са овном који би принесен на жртву место Исака (Ј Мојс. 22, 13); о жезлу Јосифовом, коме се Јаков поклони (1. Мојс. 47, 31); о крстоликом благослову синова Јосифових од стране Јакова (1. Мојс. 48, 13-15); о жезлу Мојсијевом који раздвоји море (2. Мојс. 14, 11-29); о Мојсијевом подизању руку увис ради победе над Амаликом (2. Мојс. 8, 14); о бакарној змији, подигнутој у пустињи (4. Мојс. 21, 4-9); о дрвету које заслади горку воду у Мери (2. Мојс. 15, 22-26); и о многим другим тајанственим прасликама које се налазе у Закону.
И продужи се препирка све до увече, силно вођена и од једне и од друге стране; али се ипак у свима питањима архиепископ показа као победилац, јер пре њега говораше Дух Свети, као што је речено у Светом Писму: Ви нећете говорити, него Дух Оца вашега говориће из вас (Мт. 10, 20). Пошто наступи вече, а препирка се још не беше завршила, цар устаде са свога престола, као и архиепископ, и сабор се разиђе одложивши препирку до сутрадан.
Јевреји пак окружише Ервана, радосно га грлећи, целивајући и величајући што је како ваља одговарао хришћанима. На то им Ерван говораше: Молите се да нам помогне Закони Бог, пошто сами видите да је архиепископ врло промућуран човек, и није лако победити га. – Но они сокољаху Ервана да без бојазни и смело води препирку с архиепископом.
Сутрадан опет се сабра сабор; цар и архиепископ седоше; Јевреји са Ерваном такође дођоше. И поново настаде препирка, али се не оконча ни тог дана, ни трећег, ни четвртог, па чак ни петог. Свих тих дана цар са целим сенатом присуствоваше препиркама, са задовољством слушајући шта се говори и радујући се богоданој премудрости и разуму свјатјејшег архиепископа свог. И стварно, имало се шта чути и шта запамтити када су тумачена многа пророчка и објашњавана многа тајанствена места Светога Писма. У беседи о оваплоћењу Господа Исуса Христа и о Пречистој Дјеви, архиепископ навођаше речи пророка Исаије: Ето девојка ће затруднети и родиће сина (Ис. 7, 14). На примедбу Ервана да је Марија родила само простога човека, а не Бога, архиепископ одговараше овим речима: И наденуће му име Емануил, које ће рећи: с нама Бог (Мт. 1, 23. = Ис. 7, 14). – Ерван говораше: Како је женска утроба сместила страшно величанство Божанства? – Архиепископ одговараше: Онако како је шатор Авраамов сместио Бога под Мавријским дубом, када Бог сиђе да обедује с Авраамом (1. Мојс. 1-33). – Ерван узврати: Како то огањ Божанства не сагоре женско тело? – Архиепископ одговори: Као што огањ не сагоре купину на Синају (1. Мојс. 3, 2-4), тако и Божанство не повреди девичанску утробу: Дјева роди, и Дјева остаде. – Ерван на то рече: Рођење од Дјеве било је привидно а не стварно, јер је немогуђе да се при порођају не поремети утроба, и јасно је свима да је то нетачно. – Архиепископ одговори: У време када Авакум уђе у лављу јаму, а врата јаме беху закључана и печатима запечаћена, реци ми, како је он ушао и изишао не отворивши врата и не повредивши печат?
У трећи дан после препирке Ерван покуша да бежи, али га остали Јевреји задржаваху говорећи: Ако нас ти оставиш, онда ћемо сви погинути. Зато остани с нама борећи се на све могуће начине, не би ли нам Бог помогао. А ако и будемо побеђени у препирци, онда имамо друге начине противљења, у којима нас неће моћи победити. – На молбу њихову Ерван остаде.
Када у току препирке Ерван поче прекоравати хришћане што се клањају светим иконама и стаде свете иконе називати идолима, а оне који им се клањају идолопоклоницима и противницима Божјег закона, и говораше да је Бог заповедио не градити „ликове резане нити какве слике“, тада га архијереј упита:
Када у дане Ноја би потоп, на који се начин он спасе? – Ерван одговори: Спасе се ковчегом, начињеним од дрвета. – Архиепископ узврати питањем: Је ли могао Бог без ковчега спасти Ноја од потопа, или није могао, како ти мислиш? – Ерван одговори: Мислим да је могао, јер је речено да је Богу све могуће. – Архиепископ на то рече: Ако је Бог могао то, зашто је онда захтевао ковчег да би спасао праведника? Не следи ли из тога закључак, да је Ноје требао за спасење своје узнети благодарност ковчегу а не Богу? – Не, нипошто! одговори Ерван; хвалу треба узносити Господу а не мртвој ствари. – Архиепископ онда рече: Ипак ти признајеш да је Бог помоћу мртве ствари, ковчега, устројио спасење Ноју. Тако и нама Бог устројава наше преко ових видљивих икона, јер оне, иако су бездахне, ипак су одређене за Наше спасење. Гледајући на иконе, ми се умом узносимо ка Прволику и запаљујемо у себи жељу за Богом и богоугодну ревност; а сликамо ми не идоле него Господа нашег Исуса Христа, и то по Његовој човечанској природи, а не по Божанској која је неописива и неуобличљива. И као што Ноје због спасења свог у ковчегу принесе благодарност Богу начинивши жртвеник, тако и ми благодаримо Христа Бога изображавајући лик Његов, икону Његову, јер се ми Његовим телесним домостројем спасења избависмо мисленога потопа; и Његову човечанску природу ми сматрамо као други ковчег, којим Он понесе грехе наше, и обоживши нас Својим Божанством узнесе нас на небо. Њега, који беше видљив за телесне очи, ми сликамо бојама, изображавајући пречисто обличје Његове човечанске природе, и под видом телесног обличја Његовог ми се уједно поклањамо и Божанству Његовом, и почитујемо у Њему доличним поклоњењем подједнако Оца и Светога Духа.
Међутим Ерван, хулећи и надаље свете иконе, говораше: Чудим се вашим хришћанским баснама које кажу да Бог даје Своју благодат иконама, намаланим на зидовима и даскама, које никада ходиле нису нити говориле. – Оповргавајући то тврђење, архиепископ упита: Реци ми, Ерване, зашто Бог даде плашту Илијином Своју благодат коју не даде Јелисеју, и претпостави мртви плашт живоме пророку? То би зато што пророк сам не могаше прећи Јордан него воду његову раздели плаштом и пређе по суху; и тако, чудо које не могаде учинити Јелисеј, учини мртви плашт. Исто тако, и Мојсију који чињаше чудеса у Египту, зашто Бог не дарова њему већ штапу његовом чудотворну силу, те он штапом претвори воду у крв, раздвоји море, и изврши друга страшна и славна чудеса? Осим тога, скинија, ковчет завета, златни суд са маном, таблице, жезал Аронов, жртвеник, кадионица и светњак; све те ствари не имађаху ли велику благодат Божију, иако беху мртве, начињене рукама људским од видљиве и опипљиве грађе? Међутим оне беху обасјаване славом Божијом, испуњаване и окружаване облаком, и недоступне никоме сем свештеницима и левитима, и нико их није смео додирнути, пошто оне беху божанствене и свете. А кад је тако било у Старом Завету, зашто се онда чудити у Новом Завету благодати која се даје светим иконама?
Ерван опет примети: У псалмима је речено: Идоли незнабожаца су сребро и злато, дело руку човечијих (Псал 113, 12). – Архиепископ узврати: И ја не оспоравам то да идоли незнабожаца, који не знају Бога, јесу идоли, пошто су они слике оних који безбожно проведоше живот у свакојаким нечистотама: врачари, чаробњаци, убице, блудочинци, и сви они од таквог живљења љуто изгибоше; за успомену на њих неки и начинише идоле; а доцнији нараштај, прелашћен и ослепљен Сатаном, претвори их у богове и клања им се. А и ви то исто чињасте, клањајући се киповима, приношасте им на жртву синове и кћери, проливасте невину крв, крв ваших синова и кћери које приношасте на жртву хананским киповима, који су идоли. А што ми сада израђујемо слике светитеља Божјих, то нису идоли већ чесне иконе. Јер ми израђујемо иконе оних који знађаху Бога, и вероваху у Њега, и угодише Му светошћу и правдом, и беху људи чесни, свети и мили Богу, и благодаћу Божјом сатворише премнога чудеса: они васкрсаваху мртве, исцељиваху болесне, слепе, хроме, глуве, раслабљене, губаве, изгоњаху демоне, кончина им биваше чесна и спомен славан и вечан; јер: Чесна је пред Господом смрт светаца његових; спомен праведника је с похвалама, и праведник ће се спомињати вечито (Псал. 113, 12; 115, 6; 111, 6).
Када Ерван опет поче булазнити, говорећи да се иконе ни по чему не разликују од идола, архиепископ рече: Твоја одећа, Ерване, и скинија, обе су начињене од вуне и лана, а да ли имају подједнаку силу? Твој жезал и жезал Аронов који је процветао, имају ли подједнаку част? Крчаг у кући твојој и суд са маном, јесу ли подједнаки за тебе? Ковчег твој у који стављаш што је потребно за тебе, и ковчег завета, имају ли подједнаку славу? Огањ и јелеј који ти зажижеш у кући својој ради осветљења, зар ћеш упоредити са златним седмосветњаком? Кућа у којој живиш, и храм који подиже Соломон, зар ћеш сличити једно с другим? Нипошто, него ћеш све то почитовати неупоредљиво више, јер у њима понекад благодат Божија пребиваше. На такав начин схвати и то, да је једна ствар идол – обличје пагубнога лица и у паклу погруженога, а друго је икона светог угодника Божијег, од које нам се излива благодат Господња молитвама изображеног на њој.
Говори Ерван и о анђелима да су они бестелесни, као што Писмо каже: Господе, чиниш духове да су ти анђели (Псал. 103, 4), но хришћани се и поред тога не стиде да их малају на иконама, дајући бестелесним духовима телесно обличје. – На то архиепископ одговори: Ти не знаш шта говориш, јер ми смо од вас научили изображавати анђеле. – Ерван се успротиви: Никада у нас није било тога. – Архиепископ упита: Ти си проучио цео Стари Завет, и то ли ниси сазнао? – Ерван одговори: Жив ми Господ, ја не знам да су икада код нас била рађена и почитована изображења анђела! – Архиепископ на то рече: Нема сумње, ви отпочесте ту ствар: Када Соломон подиже храм Богу, не начини ли он над светилиштем херувиме славе који заклањаху олтар? Исто тако не изради ли он херувиме и над првим вратима светилишта и над другим? Па и у скинији, устројеној Мојсијем, не беху ли ликови херувима над ковчегом завета? Такође и на завесама не беху ли извезена лица херувима? И све те слике анђела, заједно са скинијом и храмом, не беху ли почитовани од вас? Када ви, дакле, изобразивши бестелесна бића, указивасте им поштовање, зашто онда укоравате нас што изображавамо и почитујемо лица оних светих људи, који у телу угодише Богу?
То и много слично томе говораше се у четврти дан препирке! А кад паде вече и цар са архиепископом устадоше са својих места, сабор се разиђе у очекивању да се сутрадан оконча препирка и дочека славље победника. Јевреји се радоваху због Ервана што је добро одговарао и задавао питања архиепископу, и бодрећи га говораху му: Ти се добро бориш, не бој се, него се још чвршће држи, јер видимо да је Бог с тобом! Нека се не плаши срце твоје; очигледно је, цар вас обојицу слуша са задовољством. – Ерван им одговори: Браћо, тај човек ме много превазилази разумом и речитошћу, и мени је немогуће победити га; ви сами слушате како он сва моја расуђивања, оповргнувши их и посрамивши, претвори у ништа.
Сутрадан рано зором, када најмудрији Јевреји поново дођоше к Ервану, он им рече: Браћо, искрено вам тврдим, мене ће победити архиепископ, јер ноћас ја у виђењу видех пророка нашег Мојсија и Исуса о коме се међу нама води препирка. Ја их видех као да стоје на крову неког храма и разговарају; и видех Мојсија где се клања Исусу са рукама сложеним на грудима, као да су свезане, и са страхом стоји пред Исусом као пред Господом Богом својим. Ја се чуђах томе, и када ми се отворише уста рекох: Господине Мојсије, је ли добро то што радиш?- А он се окрете и запрети ми говорећи: „Престани, не грешим ја клањајући се моме Владици, јер нисам од сличних теби и исповедам Творца мог и Господа, зашто задајеш муке праведном архиепископу противећи се истини? Но наредног дана ти ћеш бити побеђен од њега, и поклонићеш се, као и ја, Господу Исусу Христу“. – То видех, браћо, а шта значи не знам, али ја нећу клонути у борби за наш Закон, док сам Бог не устроји онако како хоће.
Многе, чувши то, захвати сумња и обузе недоумица. А кад се раздани и сабра сабор, дође цар са сенатом и архиепископ са клиром, и слеже се мноштво народа, појави се Ерван са многим помоћницима својим законоучитељима, и опет отпоче препирка, као и ранијих дана. А један учени нотарије архиепископов, кога он беше довео из Александрије, брзописац, присуствоваше тамо и записиваше све речи и архиепископове и Ерванове. Уз помоћ Светога Духа, дејствујућег у устима архиепископа, противничка страна доживљаваше поразе а наша одношаше победу о Господу. Архиепископ се у свима расуђивањима јављаше као победник, а Ерван малаксаваше, малаксаваху и јеврејски законоучитељи који му помагаху. Ипак злоћа их ослепи, те ушима тешко слушаху и очи своје затвараху пред истином. И беше потребно да светитељеве речи пропрати сила вере и чудо које би изобличило злоћом отврдоглављене и посрамило њихово неверје, што се стварно и догоди на следећи начин.
Када Ерван у препирци би већ потпуно побеђен, он узвикну: Зашто губимо време у дугим говорима и расуђивањима? Ја ћу завршити ову препирку. Ако хоћеш, архиепископе, да ја без претварања верујем у Исуса твога, да је Он истинити Бог, онда ми покажи Њега жива, да бих видео и говорио с Њим, и тада ћу признати да нас ви хришћани савладасте и победисте..
Када Ерван то рече, скуп Јевреја повика к њему: Молимо те, учитељу наш, немој обманути себе и постати хришћанин, него буди јунак и држи се истине, јер ти знаш да нема ничег истинитијег од Јединог Бога отаца наших. – Ерван им са гњевом рече: Шта ви булазните? па чујте: ако ме он увери да постоји Онај о коме предсказаше пророци, шта онда друго хоћете да очекујете?
Архиепископ, видећи да он говори искрено а не притворно, рече му: Ерване, ти уносиш велико искушење и твој захтев је изнад сила, јер ти тражиш не људе него Бога. Ипак, да би се уверио ти и они што су с тобом, и да би се утврдила срца верујућих, Господ је моћан и то учинити. Само реци коначно, како желиш да те уверим? – Ерван одговори: Умоли Владику твог, ако је Он на небу, као што кажеш, нека сиђе овамо и јави се мени да разговарам с Њим. И кунем се Господом да ћу одмах поверовати у Њега, и крстићу се.
Када Ерван то рече, онда сво мноштво Јевреја повика говорећи: Стварно, архиепископе, докажи нам на делу истинитост твојих речи, покажи нам Христа твог, да бисмо ми, немајући више шта да приговарамо, поверовали у Њега са страхом. – И сви са виком наваљиваху на светог Григорија, да им Христа покаже опипљиво, ако је Он жив после распећа и смрти. Затим Јевреји стадоше говорити међу собом: А ако нам архиепископ покаже Христа свога, шта ћемо онда радити? Тешко нама, ми ћемо и против воље морати постати хришћани. – Једни од њих говораху: Ако нам он покаже Христа, зашто онда не поверовати у Њега? – Неки пак збораху: Како је могуће показати Онога који је као убијен човек умро, и већ је толико година прошло од дана Његове смрти? Где ће се наћи тело и дух Његов, када су се све кости и жиле давно расули?
Међутим архиепископ, увиђајући огромну важност овога дела, и видећи силно настојавање противника, свом се душом ослони на Господа, и размишљајући у себи да ако не замоли Владику Христа да испуни њихов захтев, онда ће силно узликовати противничка страна, Јевреји ће изаћи као победници, и непријатељи ће се ругати хришћанима и срамотити их. И он са надом рече јеврејскоме збору: Ако хтедне Христос мој, ја ћу вам Га свакако показати. Но ви добро знате ако вам покажем Њега, а ви не усхтеднете поверовати у Њега, онда ће вас све мач одмах погубити; а ако вам због недостојности своје не узмогнем показати Господа мог, онда поступајте надаље по својој вољи.
Јевреји, чувши то, постадоше у исто време и жалосни и радосни: жалосни, јер се бојаху да, ако им покаже Христа, мораће и против воље веровати у Христа; радосни, јер се надаху да им неће показати Христа, и они ће онда слободно остати у својој вери. Архиепископове пак речи беху пријатне Ервану и најмудријим законоучитељима што се налажаху с њим; и они говораху између себе: Потпуно је немогуђе да је после пет стотина година жив човек који је убијен од наших отаца, и умро, и био запечаћен у гробу, и украден од својих ученика,
Свети пак отац наш Григорије, знајући речи Господње речене у Еванђељу: „ако имате вере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће; и ништа неће вам бити немогуђе“ (Мт. 17, 20); и држећи те речи у уму, а имајући непоколебљиву веру у Бога и чврсто се уздајући у Њега, устаде са свога престола; и одмаче се мало устрану, на место згодно за молитву. А цар са свим народом чуђаше се и дивљаше таквој архиепископовој великој смелости к Богу и вери, јер се усуђује на то страшно дело; и са страхом очекиваху шта ће се збити. Светитељ, уклонивши се мало подаље од сабора, осени себе крсним знаком и стаде на молитву. Смирено и благоумилно преклонивши колена, и свега себе устремивши к небу, он дуго мољаше на сав глас да сви присутни чују, спомињући у молитви све тајне оваплоћења Бога Речи и сво Христово живљење међу људима, од Његовог рођења до добровољног страдања, крста, смрти, тридневног васкрсења и вазнесења на небо. И напослетку рече: Владико, на очигледан начин покажи себе жива овим злоћом окамењеним и ослепљеним људима; покажи себе жива ради славе светог Имена Твог, да они телесним очима угледају Твоје животворно човечанство, у које си се ради нас обукао, и са којим си се на небо узнео, да би они, угледавши Те, поверовали у Тебе истинитога Бога и у пославшег Те Оца и Светога Духа.
Када пак светитељ завршаваше молитву, и сви на њега пажљиво гледаху, одједном настаде велики земљотрес и проломи се страховита грмљавина са истока тако да се земља усколеба и сви попадаше од страха. А кад се мало прибраше од страха и придигоше, и погледаше на исток, они угледаше где се отворило небо и светли облак са пламеном огњеним спушта се отуда на земљу: усред пак облака види се Човек, дивнији од свих синова човечијих, Господ наш Исус Христос, лице Му неисказано сија и хаљине Му блистају као саткане од муња, а Он на неки изванредан начин крећући се по облаку приближавао се земљи и стаде горе према архиепископу на облаку, привлачећи очи и срца свих к Себи Својом лепотом, коју језик исказати не може. Од страхотне славе Његове, коју не беху у стању гледати, као некада на Тавору ученици, сви попадаше ничице на земљу, и цар и велможе и сав народ од мала до велика. А Јевреји, обузети великим трепетом, осврћући се тамо-амо, нагоше бежати, јер их обасјање Божанске светлости опаљиваше, и слава Господња, коју они не могаху гледати, колебаше их великим страхом. Али им беше немогуђе побећи, нити се с места помаћи, јер их невидљива сила држаше. Архиепископ пак, окрепљен, громко викну ка Ервану: Ерване, ето Онога о коме си слушао много прича, погледај Га и увери се да је Један Свет, Један Господ, Исус Христос на славу Бога Оца, амин. – А Ерван, сав премро, не могаше ништа промолвити. И дође глас од велелепне славе Господње који говораше: „Због молитве епископове исцељује вас Распети од ваших отаца“.
Од овог гласа сви се они још више уплашише, и падоше на земљу обузети ужасом. И као што некада Савле, на путу за Дамаск, када га обасја светлост с неба и дође глас одозго, паде на земљу и с отвореним очима ништа не виђаше, тако и ови ослепише, и при отвореним очима својим не виђаху већ само туговаху и горко ридаху. Кад се све ово тако зби, настаде пред лицем Господњим неки божанствени шум, и светли облак који беше под стопама Господњим сакри Га од очију свих, и постепено се згушњаваше са свих страна за Њим при Његовом узлажењу на небо, све док слава Господња не ишчезе небесима и не сакри се од очију све оно што се виђаше. А цар и сви хришћани, испунивши се смелости, дуго време вапијаху пут Господа: Господе помилуј! – А уважени архиепископ лежаше лицем на земљи, са сузама узносећи Господу молитву за људе.
После тога сви сабрани на сабор: цар са сенатом и народ стадоше свјатјејшег архиепископа Григорија почитовати изузетно и са особитим страхопоштовањем, дивећи се толикој светости његовој и сили молитве његове. А Јевреји питаху један другог: Видиш ли што, брате? – И сваки одговараше: Не видим ништа. – И ови завапише ка Ервану: Тешко нама, учитељу наш, шта ћемо да радимо? – Ерван одговори: Еда ли ми једини ослеписмо угледавши Бога хришћанскога, или и хришћане то исто снађе? – А хришћани, чувши то, рекоше: Ми, благодаћу Господа нашег Христа, добро видимо, и очи су наше сада здравије него што су биле, а ви сте једини слепи због неверја вашег. Јер: Господ је Бог освете; Бог освете неће пропустити (Псал. 93, 1); Он уништи вид ваш, јер ви, будући недостојни, видесте Њега.
Тада Ерван са свима Јеврејима стаде молити архиепископа са сузама, да им исцели очи и подари свето крштење. Архиепископ их упита, да ли истински верују у Господа Исуса Христа. И они сви тврђаху да верују без икакве сумње. Тада их архиепископ, и епископи и презвитери што беху с њим, одмах огласише и извршише свету тајну крштења. А кад Јевреји улажаху у свету крстионицу, тог тренутка им са очију одпадаше као нека крљушт, и сви прогледаху и телесним и духовним очима: срцем верујући за правду а устима својим исповедајући Господа нашег Исуса Христа за спасење (Рм. 10, 10). И сви бише крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, почевши од Ервана, коме сам цар беше кум, и коме на светом крштењу би дато име Лав; и цар га, као човека паметна и достојна одликовања, постави за члана свога сената и начини патрицијем. И кајаше се Ерван силно због своје пређашње заблуде; и имајући свагда на уму јављење Господа, он ужасно осуђиваше себе што је говорио: Како је жив на небу Господ Исус Христос, кога оци наши распеше и погребоше, и кога ми сматрасмо за мртва? – И са сузама говораше: Господе Исусе Христе, Сине Бога Живога, опрости ми што у своме незнању сагреших Теби! – Свјатјејшег пак архиепископа Ерван почитоваше као ангела Божија, и не жељаше да се одвоји од њега.
И тако се сва Омиритска земља просвети светлошћу свете вере: по свима градовима и селима бише крштени не само Јевреји него и незнабошци. И би велика радост по свој земљи Омиритској; заједно са људима радоваху се и анђели на небу због таквог обраћења и покајања душа људских, и слављаше се Бог који свима људима жели спасење.
Потом свети архиепископ Григорије саветова цару да нареди Јеврејима да им куђе и обиталиште не буду издвојени него да се настане међу хришћанима, да не би одржавали тајне скупове и договоре. Цар издаде овакав закон: „Нека нико од Јевреја не узима својој кћери мужа из јеврејскога рода, него нека узима себи зета између хришћана; и син јеврејски нека не узима невесту између јеврејских кћери него нека иште између хришћанских. Ко се усуди прекршити овај закон, тај нека буде мачем посечен“.
Архиепископ учини то зато, да би јеврејски народ, измешавши се са хришћанима, заборавио за неколико година на своју старозаветну веру и обичаје. И свуда завлада спокојство и дубоко смирење, и сијаше побожност са свих страна; цар са архиепископом усрдно служаху Богу, вршећи свуноћна славословља Владатељу Христу, бринући се о спасењу душа људских и управљајући царством милостиво и праведно. Благочестиви цар Аврамије проживе у Омиритској земљи тридесет година и усну у Господу, претходно обавештен светим Григоријем о дану своје смрти; и би свечано погребен у граду Афари.
Након мало времена по царевом престављењу свети отац наш Григорије добро руководивши стадо своје, утврдивши веру на темељу апостола и пророка, и сатворивши многа знамења и чудеса у славу Божју пређе из овог живота деветнаестог децембра, и чесно би у истом граду положен у почивалници велике цркве. Сва Омиритска земља оплака свог архијереја, нарочито крштени Јевреји: јер он свима беше отац добар и милостив, мио људима и благопријатан Богу, коме и предстаде у броју других светих јерараха, славећи с њима Оца и Сина и Светога Духа вавек. Амин.
* * *
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ БОНИФАТИЈА МИЛОСТИВОГ, епископа Ферентиског
СВЕТИ Бонифатије беше родом из Тускијске области, у Италији. Још од детињства он се одликовао љубављу према сиромасима. Јер када се дешавало да види нага сиромашка, он је скидао са себе одело и одевао нагога. Зато се враћао кући понекад без плашта, понекад без доње одеће; и мајка његова, сама убога удовица, често се љутила на њега и говорила: Чедо, ти неправедно поступаш, јер одеваш сиромахе а сам си сиромах.
Једном мајка његова уђе у своју житницу, у којој беше спремила храну за целу годину, и нађе је празну: јер син њен Бонифатије кришом беше раздао све сиромасима. И поче мајка плакати ударајући се по лицу и јадикујући: Тешко мени, како ћу се снабдети храном за читаву годину, и чиме ћу прехранити себе и своју породицу? – А Бонифатије дошавши к њој стаде је тешити. Но пошто је речима не могаше одвратити од силнога плача, он је замоли да за неко време изиђе из житнице. А када она изађе, Бонифатије затвори врата од житнице, паде на земљу и стаде се молити Богу. И одмах се житница напуни пшеницом. Бонифатије заблагодари Богу, па дозва своју мајку. Када она угледа житницу пуну пшенице, она се утеши и прослави Бога. Од тога времена она не брањаше сину да даје сиромасима колико хоће, пошто виде његову превелику веру, због које он не осиромашује раздајући и добија од Бога онолико колико иште. Мајка Бонифатијева имађаше у својој кући кокошке, које крађаше лисица, наносећи тиме штету убогој удовици. Једном дечко Бонифатије стојећи поред капије угледа како лисица дође, и по обичају свом шчепа једну кокошку и побеже у гору. А он жалећи што ће то уцвелити његову мајку, отрча у цркву, паде на земљу и у молитви се жаљаше Богу на лисицу, говорећи: Господе мој, зар је Теби по вољи што ја не могу да једем од труда мајке моје, а ето лисица долази и тамани храну нашу? – После молитве Бонифатије се врати кући и угледа ону исту лисицу где улази у њихово двориште са украђеном кокошком у зубима, дође пред Бонифатија, спусти живу кокошку пред њим, а сама тог тренутка угину. Тако Бог оне који се уздају у Њега слуша и у малим стварима, имајући велико промишљање о нама, да бисмо ми, добијајући од Њега мале ствари, надали се добити, по могућности, и веће.
Свети Бонифатије би доцније постављен за епископа у граду Ферентину, и о многим чудесима његовим казује презвитер Гаудијенције, који бејаше слуга светитељев и својим очима гледаше све што светитељ чињаше. Ферентиска епископија бејаше веома сиромашна, а сиромаштина држи побожне људе у смирењу: епископ за своју прехрану не имађаше никакво црквено имање осим једног винограда црквеног. Но једном удари страшан град и поби све лозе са гроздовима, тако да једва преостаде нешто мало лозе са гроздићима. Блажени Бонифатије, ушавши у виноград и видевши да је град све побио, узнесе благодарност Богу што у своме сиромаштву доживљује још већу сиромаштину. А када грожђе поче зрети, Бонифатије по обичају постави чувара наредивши му да будно чува то нешто мало преосталог грожђа. Једнога пак дана он нареди презвитеру Констанцију, своме унуку, да сву бурад у епископији опере и по обичају засмоли. Чувши то презвитер се веома зачуди наређењу да се припреме судови за вино када вина нема. Али, не усуђујући се да упита чега ради припремати бурад, он поступи по наређењу и припреми судове.
Тада човек Божји Бонифатије, ушавши у виноград и обравши то нешто грожђе, однесе га у муљаоницу, па нареди свима да изађу одатле, а сам остаде са једним малим дечаком, коме нареди да то мало грожђа измуља у муљаоници. Када вино поче помало тећи из муљаонице, светитељ га наточи у један мали суд и разли по врло мало у сву припремљену бурад ради благослова, тако да једва окваси вином бурад. Благословивши на тај начин све судове, блажени Бонифатије позва презвитера и нареди му да сазове све просјаке, те да они, као што је обичај, добију од новог вина што је у бурадима. Тада се вино у муљаоници поче умножавати, тако да сви судови што их просјаци донеше бише напуњени. И светитељ видевши да сви они добише вина у довољној количини, нареди дечаку да изађе, а сам закључа винарницу и запечати је својим печатом, па оде у цркву. После три дана светитељ призва презвитера Констанција, и помоливши се отвори винарницу, и они угледаше овај призор: сва бурад и судови, у које благослова ради беше уливено помало вина, беху препуни пенушавог вина, које се преливало те и земљу наквасило. И да је епископ неким случајем мало закаснио, сва би земља у винарници пливала у вину. А када се презвитер стаде чудити томе и дивити, светитељ му запрети да никоме не говори о томе, бојећи се и избегавајући сујетну славу људску.
Другом приликом, о празнику светог мученика Прокла, један благородни човек из истога града по имену Фортунат, моли светитеља Божјег Бонифатија да после службе светом мученику дође његовој кући и даде благослов. Светитељ то не одби, јер га Фортунат мољаше с вером и истинском љубављу. И када светитељ одслужи Божанствену службу у спомен светог мученика, он дође код Фортуната на трапезу. И пре но што се он по обичају помоли пред обед, један комедијаш стаде пред капијом с мајмуном и поче ударати у кимвале. Чувши звуке кимвала светитељ се расрди и рече: Авај, мртав је тај несрећник, мртав је; ја дођох да обедујем, и још нисам успео да отворим уста своја за уобичајену хвалу Богу, а он предухитривши то дође с мајмуном и удари у кимвале! – При томе светитељ додаде и ово: Идите, дајте му да једе и пије, али знајте да је он мртав. – И тај несрећни човек, узевши хлеб и вино, хтеде да изађе из капије, али тог тренутка велики камен одпозади изненада паде и удари га по глави; комедијаш паде на земљу, и полумртав би однесен кући његовој, а сутрадан умре као што и предсказа човек Божји. Јер страшни су светитељи Божји, и треба их побожно поштовати: они су храмови Божији, и Бог живи у њима. Када се светитељ разгњеви, заједно с њим разгњевљује се и Бог који живи у њему, и тада светитељ може једном речју наказати онога који га је увредио.
Једном приликом тај исти презвитер Константин, унук светитељев, продаде свога коња за двадесет златника, метну златнике у ковчежић, па оде некуда послом својим. Но догоди се тада да неочекивано много просјака навали на епископа, упорно просећи од њега да им ма чиме помогне. А светитељ, немајући им шта дати, туговаше у срцу не желећи да их отпусти празне. Но опоменувши се Констанцијевих златника, узетих за коња, он уђе у његову собу где бејаше његов ковчежић, и побуђен побожном нуждом он сломи катанац, узе златнике и раздаде их просјацима. А кад се презвитер врати с посла и угледа ковчежић отворен и не нађе у њему златнике, он се веома ожалости, диже велику грају и јаросно викаше: „Мени је немогуће живети овде!“ – На ту вику његову слегоше се сви што беху у епископији; а дође и сам епископ и стаде га тешити кротким речима и благим саветима. А он с прекором одговараше светитељу: Сви у тебе живе добро, једини ја немам места и не могу да живим спокојно; врати ми златнике моје и ја ћу отићи од тебе.
Тада свети епископ оде у цркву Пречисте Богородице, метну на себе фелон, и подигавши увис руке и уперивши очи к небу, мољаше се да му Господ пошаље откуда зна онолико златника колико је он узео презвитеру Констанцију, да би му их вратио, и тако стишао гњев његов. Молећи се, светитељ сврну свој поглед на себе и угледа на фелону где се изненада појавише између његових увис подигнутих руку двадесет златника, који су толико блистали као да су тог тренутка били исковани и из огња извађени. Светитељ одмах узнесе благодарност Богу, изиђе из цркве, оде и баци златнике на одећу разгњевљеном презвитеру, рекавши: „Ето ти златника због којих си јадиковао, и нека ти је знано да после смрти моје ти због тврдичлука свог нећеш бити епископ ове Цркве!“
И стварно, тако и би: презвитер је ради тога и златнике спремао, да би епископство добио, али реч, речена човеком Божјим, не остаде празна, јер Констанције заврши свој живот на земљи у презвитерском чину.
Једном два Гота, путујући за Равену, бише гостољубиво примљени и угошћени од светог Бонифатија у епископији. При поласку њиховом, свети Бонифатије, испраћајући их, благослова ради својом руком нали им вина у малу дрвену чутурицу, да им се нађе успут. Чутурица беше тако мала да је вина у њој било само за један обед. Путници отпутоваше, и целим путем према потреби пише вино из чутурице, али се вино у чутурици уопште не умањиваше, и чутурица беше стално пуна вина. Пошто проведоше у Равени неколико дана, путници кренуше натраг, и опет свратише к светом Бонифатију, заблагодарише му што их са благословом напоји вином изобилно, и вратише му исту чутурицу пуну оним истим вином. При томе рекоше светитељу да на целоме путу они не окусише друго вино већ сваки дан пише из чутурице колико им беше потребно, а вино се ипак не потроши.
Не треба прећутати ни то што исприча један од клирика те земље, честит човек. А он исприча ово: Једном свети Бонифатије уђе у свој виноград и угледа тако огромно мноштво гусеница, да сав виноград беше покривен њима, и оне уништаваху сву зелен. И рече светитељ гусеницама: Заклињем вас именом Господа нашега Исуса Христа, отидите одавде, и не усуђујте се више јести ову зелен. – И тог часа на реч човека Божија изиђе из винограда сво мноштво гусеница, тако да ниједна не остаде унутра.
Тако Господ Бог прославља светитеље Своје испуњујући вољу оних који Га се боје. Нека и сам буде прослављан у њима вавек. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПОЛИЈЕВКТА и ТИМОТЕЈА
СВЕТИ мученик Полијевкт беше родом из Кесарије Кападокијске, где он са великим успехом проповедаше Христа, обраћајући незнабошце од идолослужења у свету веру хришћанску. Због такве проповеди своје он би ухваћен и вргнут у тамницу. После многобројних наговарања да се одрекне Христа, он не хте ни да чује за то. Због тога му сво тело стругаше железним ноктима; затим му разбише вилице, па га у ужарену пећ вргоше.
У то време у Мавританији с успехом проповедаше веру Христову ђакон Тимотеј. Због тога он би стављен на многе и тешке муке. Он би бачен у тамницу, морен глађу и жеђу. Потом, изведен из тамнице он, након узалудних наговарања да принесе жртву идолима, уђе с молитвом у спремљени за њега огањ, и предаде дух свој Богу. Мошти његове верни чесно сахранише у Мавританској области.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ИЛИЈЕ, ПРОВА и АРИСА
ОВИ свети мученици беху родом из Египта. Као ревносни хришћани, они посеђиваху по тамницама страдалце за Христа, тешећи их и лечећи им ране. Једном они пођоше у Киликију, и при улазу у град Аскалон стражари незнабошци задржаше их на градској капији, сматрајући их за уходе, и одведоше их пред кнеза Фирмилијана. При ислеђењу они изјавише кнезу да су хришћани. Због тога их кнез подвргну жестоким мучењима. После разноврсних мучења свети Арис би спаљен у огњу, а Пров и Илија бише посечени мачем.
