У новембарско-децембарском 388. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са Јеленом Тонић, диригентом хора београдског храма Светог Александра Невског, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила.
*На самом почетку разговора замолио бих Вас да наше читаоце упознате са историјатом хора који делује при београдском храму Светог Александра Невског?
У летопису храма не постоје прецизни подаци о години оснивања хора, нити о континуитету у постојању, премда се по понеком сачуваном документу може рећи да хор, у готово непрекинутом трајању, постоји и поји при Храму од времена Другог светског рата; у архиви Хора сачуван је допис из 1943. године у којем се председник Црквене општине обраћа старешини цркве светог Александра Невског са предлогом да протојереј Бранко Цвејић (професор латинског језика и веронауке, хоровођа и дугогодишњи наставник црквеног појања на Православном Богословском факултету у Београду, одличан зналац и мелограф српског црквеног појања) од парохијана Храма састави хор који би певао на недељним и празничним богослужењима јер је црква „стицајем прилика остала без свога певачког хора, што се може сматрати као велики недостатак”.
Хор је једно време носио име Станковић и славио Видовдан. Очигледно је постојала (досад документима непотврђена) веза са Певачким друштвом Станковић (осн. 1881).
Од средине осамдесетих година прошлог века, тачније од времена оснивања Мисионарске школе при Храму, у време старешине протојереја ставрофора хаџи Љубодрага Петровића хор је подмлађен и обновљен и од тада се са сигурношћу може рећи да без прекида учествује у богослужењима. Од тог периода наовамо хор су водили диригенти Часлав Николајевић, Милорад Петровић, Павле Јанковић и, од Ђурђица 1997. године – Јелена Тонић. Са Хором су, као асистенти – заменици радили Бисерка Васић, Цветана Балабан и Игор Маринковић.
Од 2002. године хор носи име Црквени хор Свети Александар Невски и како своју крсну славу прославља други, „зимски” датум спомена Светог – 6. децембра по новом календару.
Превасходна улога и задатак нашег Хора је учествовање на богослужењима премда је хор досада је забележио бројне мање наступе у оквиру прослава годишњица манастира или цркава, промоција књига, духовних академија и смотри црквених хорова: Духовни сусрети у Вазнесенској цркви (2007), хуманитарни концерти на Цвети у Богородичиној цркви и Цркви св. Тројице у Земуну (2007-2012), Дани духовне музике у Панчеву (2009), наступ на Концерту поводом Славе града – Спасовдан, у Вазнесенској цркви (2012), учешће на заједничкој литургији поводом 100 година од упокојења Ст. Ст. Мокрањца, Храм св. Саве (2014), наступ на Фестивалу Корнелије (Сремски Карловци, 2018).
Целовечерњи концерт поводом десетогодишњице рада Ј. Тонић са Хором, у форми поетско-музичке вечери „Вече беседа и напева” приређен је у павиљону Цвијета Зузорић у Београду фебруара 2008. године, а двадесетогодишњица рада са Хором обележена је децембра 2017. године наступом у парохијском дому цркве св. Александра Невском, програмом – „Прича о црквеном хору Св. Александар Невски”.
На Првом фестивалу хорова Глас Београда (април 2010) у Београду Хор је освојио награду за најбоље изведену задату-обавезну композицију Србија Вере Миланковић.
Маја 2011. године Хор је на позив Савеза Срба у Румунији и Епархије темишварске учествовао на Смотри хорова епархије темишварске, поводом значајног јубилеја – 175. година Хора Православне Српске Саборне цркве у Темишвару.
Од маја 2017. Хор је члан Српске Хорске Асоцијације, која, по угледу на некадашњи Јужнословенски певачки савез, окупља и повезује деловање хорова различитих профила у матици и расејању.
*Хор је једно време носио име Станковић, а хорска слава био је Видовдан. До када је хор носио овај назив и да ли до данас прослављате и Видовдан као славу хора?
Певачка друштва оснивана у другој половини XIX и почетком XX века неретко су певала при неком од храмова у своме граду или месту. Тако, у престоном граду најстарији хор – Прво београдско певачко друштво редовно је појало на богослужењима у Саборној цркви, а Хор Обилић у цркви св. Марка. Тако је, вероватно и Певачко друштво Станковић, основано под именом Црквена певачка дружина Корнелије, учествовало на богослужењима при неком од београдских храмова. За време Другог светског рата прекинуло је свој рад (са радом је наставила музичка школа Станковић чији је Друштво оснивач) па можемо само да претпоставимо да је један број чланова овог Хора у послератном периоду појао у нашем Храму. Отуд је, по свој прилици, почетком деведесетих, обновљен, увећан и подмлађен Хор при Храму св. Александра Невског деловао под именом Станковић. Треба напоменути да је Хор под именом Певачко друштво Станковић реактивиран 2003. године и поји на богослужењима у цркви Ружици на Калемегдану.
Веза са ПД Станковић изгледа се ослања само на „усмено предање” с обзиром да материјални трагови – натписи на нотним заглављима старији нотних издања и покојем сачуваном програму из тог периода па и из шездесетих-седамдесетих година сведоче да се хор који пева на богослужењима при цркви наводи као Хор храма св. Александра Невског или Хор при храму св. Александра Невског. У сачуваном програму једне Духовне академије из 1986. године, Хор је најављен једноставно као – Мешовити хор храма.
На предлог дугогодишњег председника Хора (садашњег старешине Храма) протојереја-ставрофора Ваје Јовића Хор је 2002. године установио име Црквени хор Свети Александар Невски сасвим природно поневши име светитеља којем је црква и посвећена.
Хор слави светог Александра Невског, други датум његовог молитвеног прослављања – Погребење у Владимирском Рождественском сабору (23. новембар/6 децембар) и тај дан нас све из године у годину испуњава радошћу и пружа прилику да, захваљујући великој подршци братства Храма и дивним просторијама наше парохијске свечане сале учинимо право славско гостопримље, не само нашим пријатељима, породици, парохијској-црквеној заједници већ и неком црквеном Хору који позовемо као госте.
*Основање надасве познате Мисионарске школе храма Светог Александра Невског доводи до препорода храмовног хора. Које бисте успехе хора посебно истакли?
Ако је уметност хорског певања у Србији – и у њој, први црквени хорови – рођена половином XIX века, тај вид неговања црквене музике „препорођен” је један век касније. Црквени хорови који су до Другог светског рата имали безмало вековно трајање, претрајавали су, захваљујући доброј основи, а нови црквени хорови практично нису ни оснивани. Хорско певаштво преусмерено је махом на културно-уметничка друштва. Осамдесетих година XX века та певачка „војска”, иако однегована на репертоару сасвим другачије идеолошке опредељености, биће значајан чинилац и преко потребна свежа притока малобројним и увелико остарелим црквеним хоровима. Попут процвата у неговању хорског израза у црквеној музици век раније – наступиће својеврсна ренесанса у хорском певању. Напоредо, а можда и претходећи друштвеним променама, млади певачи су се окренули концертно извођеној црквеној музици али и певању у цркви. Оснивање Православне мисионарске школе при Храму св. Александра Невског (1985) у кратком времену привукло је мноштво младог света жедног одговора на питања која су се тицала вере, лутајући између дотадашње наметнуте одвојености од цркве и покаткад пренаглашеног тренда повратка у окриље литургијског живота. Природно, међу њима је било и оних који су били музички писмени или надарени, па се тако и хор Цркве у значајној мери бројчано увећао, подмладио и тако су створени предуслови за стабилан мешовити хор.
То је, може се рећи, поготово у том периоду био највећи „успех” нашег црквеног хора. Тако је остало и надаље – наш Хор није хор који негује наступе на концертима или такмичењима. Наше прво и основно позвање је редовно учешће на богослужењима.
И у прошло и у садашње време, највећи је успех надахнути певаче да не посустану у свом, морам да нагласим, добровољном послушању – појању на службама, које је, притом, поготово у мешовитом хору веома захтевно; потребно је савладати, научити и с пажњом и предано певати на Литургији и, у нашем случају, на празничном бденију.
Према могућностима, Хор је разуме се, радо узимао учешћа на наступима о којима је већ било речи.
*Хор којим умешно руководите је мешовити, а како бисте описали и представили нашим читаоцима чланове хора који доприноси благољипију богослужења у Вашем храму?
Чланови црквеног хора и некад и сад, рекла бих, различитих су звања, година, животних прича, карактера. У случају нашег Хора, има их и музички писмених и оних који су се са нотама сусрели први пут узевши у руке партитуру Литургије или других црквених химни. Има и оних који су, као потпуни музички аматери редовно учећи и појући годинама богослужбени репертоар унеколико овладали основним музичким појмовима, има их који су започели и школовање у музичкој школи, па и оних који су, захваљујући сталном контакту са напевима осмогласника – које такође негујемо као део репертоара, као вредне записе врхунских појаца који су нам оставили празничне службе записане нотама (еп. Ластавица, протојереј Н. Барачки, протојереј Б. Цвејић и други) – учинили прве кораке у најзахтевнијој појачкој „дисциплини” – вештини тзв. кројења.
У Хору опстају и остају они који су заиста спремни на жртву – не само да то подразумева да своје слободно време одвајају на „хоби” који то заправо није јер захтева труд, учење, приљежност и залагање, а пре свега истрајност (у наше време, а особито за овај „хоби” изузетно ретка врлина) да непрестано, кроз вежбу и службе, одржавају оно што су већ научили и уче нове песме. Те мелодије се не уче за неки наступ или такмичење већ за тренутак када се приносе празнику или светитељу; а тај тренутак је припреман и ткан кроз векове - прислуживањем знаних и незнаних песмопојаца–мелода који су своје надахнуће неким догађајем из живота Господа, Пресвете Богородице или светих, опевали каквом изванредно поетски сложеном и у један од многих начина-варијанти осмогласних напева, укројеном стихиром.
Да би човек осетио смисао и задовољство учествовања у том тренутку, узгред мора да буде и образован да разуме, схвати и да га понесе тај златни часак. Па још кад се, рецимо, неко празнично бденије отпоје, пловећи од „приступног” до „отпусног” Амин, меандрирајући кроз замршен (а заправо јасан и логичан) след старозаветне и новозаветне потке службе, смењујући једногласне и хорске записе – чије учење подразумева такође додатни труд – чини се да треперимо попут акробата на жици (испод које је, ипак, разапета сигурносна мрежа подршке светог благоверног Књаза), балансирајући између возгласа, интонација, антифоних-сведених и других, богато мелизматичних, „тешких” напева, хорски-развијених и „певнички” једноставних – досвативши се, најзад, завршног Возбраној на концу часа првог - ето, за такву работу су потребни певачи какви у нашем Хору поју. Нико од њих за овај задатак није унапред припремљен нити се код свакога развије и задржи потреба да упорно корача том стазом. Као кроз неко сито, просејава се, као што је и речено, „стадо мало” и захваљујући њима, узрастамо заједно на могућој лествици заједничког подвига.
*Колико је важно да један хор има и свог духовника?
Важна је пре свега добра сарадња са свештенством и свест о потреби и значају појаца – Хора као неопходног а не само нужног дела велике грађевине коју твори богослужење. Важно је да братство негује заједницу коју црквени хор чини, сарађујући са хоровођом у вези са особеностима богослужења, не само саветима који се тичу типика, већ и у односу на метрику богослужења која се од храма до храма ипак разликује. Затим, да се труде да упознају чланове Хора, да по потреби помогну, разреше неке недоумице, проблеме; да прате и посаветују, да помогну колико могу да се хор одржи и (нарочито) поднавља.
Не мање важан је део живота хорске заједнице који се одиграва мимо непосредног учешћа на службама; „агапе” после Литургије, време када можемо разговарати једни с другима, и, нарочито, поклоничка путовања која – макар нама - веома значе, не у туристичком смислу, већ пре свега ради обиласка светиња и учествовања у манастирским службама што продубљује и обогаћује и шири хоризонт познавања поретка и тока манастирског обреда што је често непознаница хорским певачима.
Доживљаји, а на првом месту заједнички проведени и пропојани дани, постали су део нашег заједничког хорског памћења, нашег духовног и летописног споменара.
Све ово не мора – и тешко је изводљиво – да буде улога само једног свештеника-духовника; но свакако је потребно да Хор има свог „представника” међу братством, као неопходну спону која ће омогућити добро функционисање, разумевање и узрастање тог, поновићу, неизоставног дела свештене заједнице.
Ми, хвала Богу, имамо и тај благослов, не само од стране свештеника који је „задужен” за Хор – оца Бранислава Јелића, већ и целог братства, па и парохијске заједнице наше цркве.
*Будући да је улога диригента једног црквеног хора веома значајна, како Ви сагледавате службу коју већ више од две деценије обављате при Невском храму?
Видим своју службу као други, важан крак којим покушавам да ходим на стази спасенија; једнако важан и присутан, који се укршта али и напоредо пружа са другим, кључним путем – путем моје, Богом дароване, породице.
Необичним и сасвим околним (а можда заправо и преким) путем сам уопште доспела у Цркву – преко музике, разуме се. У то време, певање духовне музике српских и руских композитора у популарном „Крсманцу” иако конципирано као концертно извођење, ипак је био за мене вредан контакт са до тада мало познатим и искључиво за цркву везаним, раскошним светом напева српског традиционалног црквеног појања, провученим кроз призму уметничке обраде или као звучна патина којом су пребојене оригиналне композиције. Вероватно довољно, да ме привуче и Божијим промислом, уведе најпре у заједницу крштених, затим у хор, управо у храму св. Александра Невског а потом, на место онога који предводи и усмерава са-служење Хора на службама. Управо на Ђурђиц ове године навршиће се четврт века колико стојим пред Хором и са Хором.
То је позив и служење а не звање. Трагање и учење, а не посао. Неодвојиво од певача – јер без њих сво знање и умење хоровође просто је јалово – а са њима заједно градећи попутнину којом ћемо се, ко зна, можда једнако као личним постигнућем и занимањем оправдати и добар одговор дати када то за нашу душу буде најпотребније.
*Имали сте велики благослов да сарађујете са блаженопочившим академиком др Димитријем Стефановићем. Каква су Ваша сећања на овог великог човека?
На овом питању Вам посебно захваљујем. Иако је реч о академику, професору, директору Музиколошког института, музикологу – доктору наука и научнику, одличном појцу – правом „началнику певачком”, посвећеном ходочаснику – хиландарском, великореметском, беочинском чини ми се да само мали круг људи, оних који су заиста Димитрија познавали разуме колико је изузетна била његова појава.
Са проф. Димитријем упознала сам се на једној од летњих духовних академија које су годинама организовали и одличним програмом и предавањима испуњавали проф. Даница Петровић (потоњи директор Музиколошког института САНУ) и проф. Димитрије Стефановић. Његова личност је, осим обиљем података, увида и знања из црквене музике, за мене тада готово сасвим непознате, пленила пре свега и најпре, љубављу и радошћу а посебно спремношћу да свакога саслуша, помогне, понуди понеку пречицу или користан савет да скрати дуг пут до неког подухвата. О његовом лику научника ваљало би се бавити, и надам се да ће доћи време када ће се његово дело сагледати и представити, обликовано у неку публикацију или изложбу.
За мене је најважнији сусрет са Димитријем–зналцем и одушевљеним љубитељем српског црквеног појања, преданост у учествовању – саслуживању у манастирским бденијима које је толико волео, а пре свега са Димитријем–човеком са којим су разговори обележили мој живот и погледе пружили мимо мени дотад сагледивих обала.
Најпре певајући у Студијском хору Музиколошког института а затим се придруживши и са нашим црквеним хором, много пута смо појали на чувеним, традиционалним, великореметским бденијима. Несавладивом енергијом проф. Димитрије је началствовао певањем, балансирајући најчешће између две певнице (обично би учествовао и хор Богословије из Сремских Карловаца), служашчих, монаштва из других манастира, народа, желећи свима да пренесе торжество празничне службе. Да нико не пропусти ни стих псалма, ни мисао изражену у стихири, ни смисао молитава свештеничких, ни одговарања, ни специфичан украс на крају какве мелодијске фразе „по Барачком”... Он сам се неретко окретао народу и понављао им делове стихире или возгласа који су га одушевљавали као да их први пут чује, дириговао Оче наш. Старао се да на најсвечанијој црквеној служби која обједињује вечерње, јутрење, утврђене и променљиве-осмогласне химне са празничним буду заступљени и хорски примери – темељ вишегласне традиције који су поставили Корнелије Станковић и Стеван Мокрањац, и једногласни записи – промишљене и препознатљиве варијанте Барачког, Ластавице, Цвејића и мелодије настале на лицу места – плод најкреативнијег поступка у појању, тзв. „кројења”, највишег домета у познавању и владању бројним рукавцима којима се разгранало српско црквено појање. Да све то волим и да се трудим том љубављу да „заразим” и певаче у нашем хору – од Димитрија сам примила. Уз дивне анегдоте које су одавно део свакодневног дискурса свих нас који смо имали привилегију да га познајемо, то је, мислим највећи дар и капитал који сам могла да добијем. Смернице које нам је Димитрије ненаметљиво усадио су живо присутне у сваком од нас који смо у неком делу живота уз њега стасавали.
*Неуморно речју и делом истичете да је главни задатак једног црквеног хора учешће на богослужењу, те да концерти и такмичења нису и не могу бити у првом плану. У том духу, замолио бих Вас да нас поучите о хорском појању као саставном делу свештеног богослужења?
Основни смисао постојања црквеног хора је учествовање на богослужењима. Већ то је по себи захтеван задатак, имајући у виду да црквени хор већином чине музички аматери. Наш Хор редовно поји на недељној и празничној Литургији, неретко и на бденију уочи празника. Будући превасходно окренути богослужбеном контексту појања, трудимо се да, као црквени хор, што више учествујемо на служби, учећи и појући не само „сваконедељни”, васкрсни, утврђени репертоар Недељне Литургије већ и празничне песме – било да је реч о аранжманима разноврсних тропара, стихира и химни за мешовити хор било о једногласним записима традиционалног српског-карловачког пјенија, „певнички” отпеваних. На тај начин хор негује и вишегласно хорско певање али и једногласну традицију српског црквеног појања која, уосталом, и чини основу потоњих хорских обрада из области духовне музике.
Музички репертоар Хора чине композиције српских и руских аутора - пре свих, Литургија и богослужбене песме Стевана Стојановића Мокрањца и Корнелија Станковића, не запостављајући српско средњевековно појање као ни композиције српских аутора чије стваралаштво није засновано на уметничкој надградњи традиционалног напева (Ј. Маринковић, М Тајчевић, Ст. Христић и други); опет, искључиво оне, које по својим музичким карактеристикама место могу наћи у богослужбеном току обреда.
Удео појаца (није пресудно да ли је то један појац, женски, дечији или мешовити хор) неодељив је од службе. Ниједна молитва, ниједан обред, поготово не служба не може се одслужити без „одговарања” појца, а не своди се само на певање Господи помилуј већ су то обимне црквене химне, које све ваља добро научити и стално придодавати нове. Кад се томе дода још захтевнији задатак – савладати деоницу одређеног гласа у вишегласној партитури мешовитог хора, што је још и теже него када сви једногласно поју исту мелодију – где ћете озбиљнији и редовнији „наступ” и „концерт” него што је певање на Литургији сваке недеље, по могућности и Празником, или још и на бденију, што је веома ретко међу црквеним хоровима. Разуме се, лепо је а и корисно да црквени хор, ако је у могућности, приреди и наступ на концерту, или самостални концерт; то је одличан начин да се прикаже пре свега неисцрпно богатство нашег појачког наслеђа па и духовна музика оригинално писана од стране композитора надахнутих литургијском поетиком. Уједно да се приближи, у добром смислу популаризује црквена музика и са њом, промени имиџ који су црквени хорови предуго и неоправдано носили а који је подразумевао некакво остарело и певачки нејако друштво.
Свему томе ваља додати и изузетно својство црквене музике која је многима била управо спона, повод, подстицај да, примивши Свету тајну крштења приђу Цркви или да, иако већ крштени, тек тада, певајући у Хору, уђу истински у заједницу верних.
*Који би био Ваш савет свим оним младим људима који имају жељу да Богом им дарован таланат за појањем умноже појањем у неком од црквених хорова?
Већ та искра, ако је осете – да музички талант придодају појући на црквеној служби – поставља их далеко испред већине њихових вршњака. Упркос присуству веронауке у школама и несумњиво веће видљивости свега што се под сводовима наших дивних храмова а уз делатну помоћ вредног свештенства у њима, одиграва, примећујем несразмерно малу заинтересованост за појање у црквеном хору. Зато, молим и указујем на благотворну прилику да они, који основног музичког дара имају, пре свега по узору на јеванђелску реч, свој таланат (а тај израз до дана дањег остаде мера за дар) приложе, умноже и обоже певањем у црквеном хору.
Нека је то за почетак само учење утврђених песама. Нека то подразумева и да се мало притрпе у, за почетнике, неразмрсивом клупку типика и правила, мноштва папира и нота које просто немогуће унапред сложити, јер тако захтева увек нов преплет редовних и празничних песама, у неочекиваним променама интонације и обртима тока службе на које смо често принуђени, у тешко разумљивим текстовима на којима ваља „сломити” језик.
Верујте, а тако се и каже – „ко претрпи, тај ће се спасти” – време, труд, редовно учествовање на богослужењима, које никако не треба узимати „здраво за готово”, стално напредовање у познавању тока службе па и тајни типика – откриће вам један диван узбудљиви свет у којем је„уходан”, искусан певач кадар, не само да влада наученим богослужбеним репертоаром већ и да импровизује, антиципира разнолике „аранжмане” који настају у току службе (као пратња црквеним песмама које се „кроје”) са одговарајућим предзнањем о осмогласним мелодијама и њиховој – латентној - хармонској основи. Та припрема и непрестани контакт са пребогатом ризницом црквеног песништва и напева је можда и највећи „капитал” који један певач стекне певајући у црквеном хору. О томе каква је разлика у доживљају, дубоком-унутарњем, између појца који годинама испевава чудесне поетске приказе, читаве поеме којима је опеван, рецимо Плач Богородичин у Статијама или стихире на Велики Петак и некога ко, лишен увида у те текстове „само” стоји у верном народу- - слободно питајте некога од чланова Хора који из године у годину, неки и деценијама, целе године ишчекују те дане и те службе, чији стихови прожимају читаво биће, као да лично сведочимо догађају о којем нам химнограф из дубине давних векова, приповеда.
Нека додатни подстрек буде и на свакој Литургији произнесена посебна молитва, „о појушчих и труждајушчихсја”.
Посебно вреди напоменути да се трудом и ревношћу у појању може чак светитељски лик задобити; о томе нам сведоче и свети песмопојци – међу њима св. Роман Мелод-Слаткопојац и св. Јован Дамаскин којима се, уз св. владику Николаја Охридског и Жичког обраћамо у Молитви пре и после појања, на почетку и након завршетка сваке пробе.
*Драга Јелена, шта бисте поручили читаоцима „Православног мисионараˮ?
Дивећи се читаоцима, то јест, онима који заиста читају књигу, часопис, уопште садржај који није у електронском и екранском простору - чини се, угроженој врсти у рапидном нестајању - пре свега им се захваљујем јер благодарећи њима могу да опстану овако вредне публикације.
Нека ми буде дозвољено да умолим: поштујте појце, помажите им на начине који су вам могући, колико год можете упознајте се црквеним химнама, немојте себе претварати у пасивну „публику” на Литургији, јер свима нам је могуће и доступно да све те речи разумемо и уселимо у своје срце. Сувишно је рећи колико напеви који прате у храму радосне дане Божића или Васкрса, лако могу да се преселе и у наш дом, да украсе породична окупљања, да са тим звуцима расту деца, уграђујући тако толико драгоцен угаони камен у своје биће и у предање које ће понудити онима који ће иза њих доћи. Већ се у времену осведочило колико је тај одјек – да ли неког сеоског, самоуког а ревносног појца или бруја хора парохијске цркве, макар само о крсној слави или неком великом празнику - дубоко одзвучао у нараштајима који нису стасавали, попут садашњих, уз оволико „присутно” и свима доступно, у храму сабрање.
