У новембарско-децембарском 388. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са Рајком Каришићем, ликовним уметником фотографије, са којим је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила.
*Потичете из питоме Бачке, да ли је предивни амбијент у којем сте одрастали и стасавали, утицао да се целога живота бавите уметношћу?
Рођен сам у Бачком Добром Пољу, месту недалеко од Врбаса, у срцу Бачке, у предивном природном амбијенту. Окружен родитељском љубави и пажњом као и дивним људима крај којих сам временом стасавао, стицао сам многа животна искуства. Сада, након толико година, не могу са сигурношћу да кажем да је та лепота од равнице на мене утицала да се касније бавим уметношћу али са сигурношћу могу да кажем да је у питању Богом дани дар када је уметност у питању. Кроз основно и средњошколско образовање полако се кристалисала моја љубав према уметности - цртању, сликању и, на крају, фотографији којој сам остао веран претходних пуних педесет година.
*До сада сте имали преко стотину самосталних изложби, уз учешће на преко две стотине ликовних колонија и саборовања у земљи и иностранству. Замолио бих Вас да учините осврт на све наведено и поделите са нашим читаоцима импресије?
Када се са толиком посвећеношћу бавите неким послом нормално је да иза вас остају неки резултати тога рада. Конкретно, како се је континуално бавим фотографском уметношћу бележећи својим фотоапаратима многе догађаје, као посвећени хроничар једног времена у којем живим и радим, нормално је да се тако рађају многобројни циклуси фотографија, уредно депоновани на екстерним хард дисковима. Е, да те фотографије не би стално остале на поменутим хард дисковима, најбоља ствар која може да им се деси је да буду презентоване љубитељима фотографије и уметности као и осталом делу јавности. Тако се долази до организовања самосталних изложби фотографија по галеријама у многобројним местима, како у нас тако и у иностранству, претежно у земљама којима смо окружени. Ораганизовање изложби, као самосталних тако и заједничких – групних са осталим уметицима разним поводима и конкурсима даје могућност крајњим конзументима да стекну увид у оно што радите а вама, као аутору, увек добро дође нека од сугестија и критика, што да не, за даљи рад. Једна од лепих ствари које се догађају уметницима из разних сфера уметничког деловања је позив за учешће на ликовним колонијама или, како ја имам обичај да истичем, саборовањима ликовних стваралаца. Те манифестације су вишеструко корисне за ликовне ствараоце. Поред рада на стварању новог уметничког дела које, након завршетка предвиђеног боравка на саборовању, остаје организатору или Установи која је домаћин, необично је важно и само дружење уметника. То је прилика да се на једном месту има увид у стваралаштво присутних као и на начин њиховог рада на стварању новог уметничког дела. Тако стечена сазнања и искуства се, не ретко, могу применити у свом даљем раду. И, оно што мислим да је можда најважније, стичу се нова познанства, продубљују стара и учвршћују стара стечена пријатељства.
*До сада сте реализовали 143. ауторске фотомонографије и књиге за друге уметнике, као и 29 минимонографија манастира и храмова Српске Православне Цркве. Колико је захтевно приредити једну квалитетну монографију?
Као што сам рекао да се већ дуги низ година континуално бавим као хроничар једног времена правећи светлописе свуда где се налазим које, потом, претварам у фотомонографије и друге публикације. Многи постављају, као и ви, питање откуд толико фотомонографија и зашто. Мој одговор је, мислим, веома једноставан. Како смо увелико закорачили почетком овог миленијума у еру дигитализације и дигиталне технике, која нам је у многим сферама живота омогућила једну дозу комфора, то се одразило и на фотографију. Сада, за разлику од претходне ере аналогне фотографије, имамо могућност да веома лако дођемо до нових и многобројних фотографија путем дигиталних фотоапарата и све квалитенијих фотоапарата на мобилним телефонима. Оно што је у последње време постало скоро као нормална појава је то да се ти светлописи чувају на меморијама самих телефона, компјутерима, лап топовима и екстерним хард дисковима. Сведок сам да мали број људи оде код фотографа у њихов фото студио да изради снимљене фотографије које, потом, нађу своје место у породичним фото албумима. То је за мене био један од основних мотива и покретача да се лично ангажујем да почнем да правим књиге – фотомонографије у којима ће бити представљен један циклус или неки важан догађај битан за све нас. Направити књигу са фотографијама временом је за мене постао императив. Тако је у претходном времену из моје „радионице“ изашао и угледао светлост дана толики број књига. Оно што посебно желим да истакнем је и моје ангажовање на прављењу књижица – минимонографија које сам посветио црквама и манастирима СПЦ. То ме чини посебно срећним и задовољним јер су те публикације нашле своје место у многобројним домовима поклоника који су походили ове наше светиње. Да би се направила таква публикација, без обзира да ли је реч о фотомонографији или минифотомонографији, потребна је озбиљна припрема, од упознавања са материјом која жели да се презентује на овакав начин, до прављења светлописа – фотографија које су основ за прављење истих. У обе ове врсте публикација текст је у функцији светлописа а не обрнуто. Зато увек посебну пажњу поклањам фотографисању и одабиру направљених светлописа.
*У досадашњем периоду од 49 година бављења фотографијом донирали сте преко 800 опремљених фотографија манастирима Хиландар, Студеници, Бођанима, Великој Ремети, итд. Како Ви доживљавате бављење уметничком фотографијом, особито у погледу оних фотографија које су усмерене на наше велике светиње?
Једном приликом је наш Св. Николај Велимировић, ако се не варам, рекао: „Да би спознао радост примања мораш прво спознати радост давања!“. У овој једној реченици крије се велика животна мудрост! Временом у којем се активно бавим фотографијом упознао сам многе квалитетне људе управо у манастирима које сте споменули. И не само у њима... Ти наши манастири нису само центри наше духовности које радо походимо. Сви они су и мостови који спајају људе који потом бивају обогаћени новим познанствима и људима који ти временом постану искрени пријатељи. Велико је задовољство, говорим у своје лично име, када уз благослов добијете прилику да светлописима забележите живот у неком од манастира и цркава наше Цркве. То је велика благодат коју настојим да фотографијама пренесем на друге путем многобројних самосталних и заједничких изложби. И велики део тих фотографија заврши управо у простору наших светиња да сведоче о једном времену за покољења која долазе. То сазнање ме испуњава радошћу учвршћујући у мени жељу да и даље, у времену које је преда мном, стварам, надам се, на радост свих оних који ће бити у прилици да та моја фотографска остварења виде у некој од наших светиња...
*Недостајало би нам простора ако бисмо набројали све награде и признања која сте до сада добили, зато је прилика да Вас замолимо да издвојите нека од њих?
Искрено, увек ми је напријатно да говорим о томе. Али, чињенице су чињенице. Током свог рада у области уметничке фотографије био сам у прилици да добијем многобројна признања и награде. Овом приликом бих издвојио неке од њих. Добитник сам Октобарске награде града Врбаса, највеће награде коју једна локална самоуправа додељује. Добио сам је од мојих суграђана на шта сам посебно поносан. Ту је, затим, Вукова награда Културно-просветне заједнице Србије, Награда града Београда „Деспот Стефан Лазаревић“, Златни Беочуг, коју додељује Културно-просветна заједница града Београда, Награда за животно дело УЛУПУДС-а, Више годишњих награда УПИДИВ-а, Златна плакета Удружења књижевника Србије. Од јануара ове године сам постао редован члан Матице Српске, морам овом приликом да истакнем да сам ове године, као једини до сада фотограф у Србији добио Сретењску Медаљу за заслуге у култури за уметничку фотографију. И, на крају, највредније до сада признање за мој рад је добијање Националног признања за свеукупан рад и допринос уметности. Не треба посебно наглашавати колико сам срећан и поносан због тога.
*У мору признања и награда посебно се издваја Сретењска награда које сте удостојени овог 2022. лета Господњег. Како сте доживели ово велико признање и велику част која Вам је указана?
Чињеница да сам један од оних који су на Сретење ове године добили од председника Републике Србије Сребрну медаљу за заслуге, одликовање за изузетан допринос, у мом случају, култури Републике Србије са посебним акцентом на допринос развоју и популарисању уметничке фотографије, чини ме изузетно срећним и поносним због тога. Могу само да кажем хвала Богу да постоје људи који са стране гледају и вреднују оно што радиш и, као резултат тога, онда долазе признања и награде... Награде које обавезују да се са таквим активностима и даље настави без обзира на године које се нижу... Сама чињеница да сам једини фотограф у Србији који је добио државно одликовање је обавезујућа да се фотографији, као једном од видова уметности, у времену које је испред мене, још више посветим дајући свој максимални допринос у њеном популарисању и развоју...
*Ваше уметничко дело је златним словима уграђено у многобројне светиње Српске Православне Цркве. Можемо ли рећи да је Ваше уметничко прегалаштво вид служења Господу и Цркви Његовој?
Могу да кажем да сте потпуно у праву. Мислим да постоје многобројни начини и путеви служења Господу и Цркви Његовој. Ја сам се определио за овај начин, наравно, у складу са својим могућностима. Сам Господ најбоље зна ко како и колико ради и према томе му дозволи да убира плодове свога рада. А ја сам, слободно могу да кажем, по том питању заиста благословен о чему сведоче управо многобројна признања и награде које сам до сада добио. Хвала му на томе. На овом месту бих желео посебно да истакнем да сам у претходном периоду био у прилици да направим неколико фотомонографија посвећених устоличењу Патријарха српског Г. Г. Иринеја, епископа рашко - призренског Г. Теодосија и епископа зворничко – тузланског Г. Хризостома као и фотомонографију посвећену устоличењу игумана манастира Хиландар, високопреподобног архимандрита Методија Марковића. Посебно сам поносан на монографију коју сам посветио данима сахране блаженопочившег патријарха српског Г. Г. Павла која је урађена у само 95 примерака јер је патријарх Павле у тренутку упокојења имао 95 година. Мислим да је вредно истаћи и моје ангажовање за манастир Хиландар коме сам, у име својих пријатеља уметника, даровао 198 уметничких дела у акцији „Сликари Хиландару“ коју сам реализовао након пуних 14 година рада. Сви ти радови су отишли у манастир Хиландар да красе њихове просторе након реконструкције Манастира после катастрофалног пожара у ноћи између 3. и 4. марта 2004. године.
*У којој мери је савремени човек кадар да у правом светлу спозна значај уметности којом се Ви тако успешно бавите?
Када говоримо о савременом човеку подразумевамо да је тај савремени човек довољно информисан о свим важним сферама у којима активно учествује. То подразумева, наравно, и његово информисање о уметности или барем дела уметности. Рекао сам већ да смо увелико закорачили у време дигитализације које је омогућило већем делу популације да поседује паметне телефоне који су једним делом и фотоапарати. Управо захваљујући тој чињеници која је, мислим, прилично допринела да се код људи развије осећај лепог када је фотографија у питању могу да очекујем да ће бити повећан број оних који ће са великим разумевањем и одобравањем посећивати моје изложбе фотографија на којима ће, сигуран сам, имати прилику да уживају у поставци која је пред њима. Те изложбене поставке, поред тога што су замишљене да презентују рад аутора, уједно служе као нека врста едукације посматрача у лепоти која се може ефектно дочарати управо путем светлописа – фотографија. Не заборавимо чињеницу да смо скоро на сваком кораку окружени обиљем лепоте коју само треба уочити, фотографисати и пренети, потом, на папир или платно и уживати касније у њој...
*Који би био Ваш савет младим људима који желе да крену Вашим путем?
Са ове временске дистанце, мислим на мојих 50 година активног бављења фотографијом, могу да кажем следеће: Лепо је бавити се уметношћу јер уметност било које врсте оплемењује и срце и душу... Постаје се богатији, испуњенији... Ако се определе за неку од грана уметности потребна је посвећеност уз љубав ка тој уметности. И, мислим да свему овоме треба додати још две компоненте: Богом дани дар и подршку од најближих. Без тога нема успеха и напредовања. Искрено се надам да ће на уметничком небу наше лепе Србије ускоро засијати нека нова звезда из области фотографије... Унапред се радујем томе!
*Замолио бих Вас да упутите једну поруку читаоцима „Православног мисионараˮ?
Искрено се надам и верујем у то да ће се неки од ваших читалаца определити да крене путем сличном мом, да се опроба и успе у томе јер је фотографија одавно постала део наше свакодневице, део наших живота, од самог рођења па до упокојења... Јер, фотографија је одавно превазишла своје основно значење.
Ма крају бих цитирао Jay Maisela: „Ако сте напољу и фотографишете, ствари вам се дешавају. Ако нисте тамо, ви ћете само чути о томе!“
