ПИТАЊЕ: На исповести свештеник ми је рекао: „Не треба да се причестиш, јер си употребљавала мрсну храну првог дана поста!“ – Ја сам и пре чинила тако и увек се причешћивала. Код нас важи неписано правило: Пости три дана, па макар то било друге, пете или Велике недеље и после тога се можеш причестити. Свештеник пак вели: „Важно је кад су биле покладе, и од тог дана мораш држати пост до причешћа, а никако самовласно одређивати почетак поста.“ – Није ли свештеник поступио престрого ускративши ми зато Свето Причешће? II ПИТАЊЕ: Може ли свештеник по црквеним прописима служити Свету Литургију и причестити верне, а да сам није постио? Мислим у четири заповедна поста преко године?
Пост у Старом Завету
ОДГОВОР: Међу установама које у Православној цркви постоје од почетка налази се и установа поста. Наредба о посту није људска, него божанска. Још у Старом Завету, преко Мојсија, Господ наређује пост као уредбу вечну: „И ово нека вам буде вечна уредба: десети дан седмога месеца смиравајте душе своје…“ (3 Мојс. 16, 29, 23, 27, 32). Израз „смиривање“ (према Даничићу „мучење“) душа означава пост. Јеврејски народ, особито старозаветни праведници, поред других Божјих наредаба, строго је држао и заповест о посту.
Сем овог редовног годишњег поста од једног дана, у Старом Завету говори се и о ванредним постовима који су налагани на цео народ у време општих невоља и жалости (Јоиљ 1, 14). Због искушења која су сналазила јеврејски народ током историје, после вавилонског ропства утврђена су код њих четири годишња поста, која помиње пророк Захарије (8, 19). Исто тако се помињу ванредни постови појединаца: Мојсија, пророка Илије, цара Давида, Јестире и др. У Спаситељево време фарисеји су већ постили двапут седмично понедељком и четвртком.
Пост у Новом Завету
У Новом Завету, Господ Исус Христос даје посту нову божанску потврду. Не само да Он не укида пост који je јеврејски народ дотле држао, него насупрот томе, чистећи га од фарисејских измена и кварења, утврђује га. „А кад постите, не будите као претворице… А ти кад постиш…“ (Мт. 6, 16, 17). Он такође указује да ћe и Његови ученици постити „кад се од њих одузме младожења“ (Мт. 4, 2, 5, 15). „Но важније од свега реченог је то“ – како вели Свети Василије Велики – „што је Господ, оснаживши постом ради нас примљено тело, примио у њему на Себе нападе ђавола, учећи нас да се постом снажимо и да се привикнемо на подвиге у искушењима“.
Убрзо по Вазнесењу Господњем видимо заиста да апостоли и верни посте. Помињући пророке и учитеље у Антиохијској цркви, Дела апостолска казују: „Кад они служаху Господу и пошћаху, рече Дух Свети: Одвојте ми Варнаву и Савла за дело на које сам их позвао.“ На ту заповест Светог Духа пости цела Црква: „Тада постише, помолише се Богу, метнуше на њих руке своје и опустише их“ (Д. ап. 13, 2, 3,). О посту апостола и првих хришћана говори се и на другим местима Новог Завета (Д. ап. 14, 23; 1 Кор. 7, 5; 2 Кор. 6, 5; 11, 27).
Пост код Светих Отаца
Ранохришћански списи, као и дела Светих Отаца, потврђују да је пост у Цркви држан од почетка. Учење XII апостола, из половине II в., говори о седмичном посту хришћана као већ постојећем, само наређује да не буде заједно са Јудејима, „јер посте понедељком и четвртком. А ви постите, “ вели се ту, „средом и петком“. Према 15. канону свештеномученика Светог Петра Александријског († 311 г.), постимо „у среду због саветовања Јудеја о издаји Господа, а у петак због Његовог страдања за нас“. Пост средом и петком потврђује и канон 69. Светих апостола.
Из дубоке је старине такође пост пред Васкрс, који помиње већ Свети Иринеј Лионски († 202 г.). Он је у то доба држан од Великог Петка до Васкрса. Сирска Дидаскалија, из половине III в., помиње да Пасхални пост траје целу седмицу, а то исто вели Свети Дионисије Александријски († 265 г.). Свети Атанасије Велики († 373 г.) пак вели да се овај пост држи 40 дана, што потврђују Јевсевије Кесаријски, Амвросије Милански и др. Апостолски 69. канон говори о посту Свете Четрдесетнице већ као опште обавезном.
Доцније се јављају и остала три годишња поста. Петровски пост првобитно је трајао једну седмицу и био у вези са Педесетницом. Тек у IX в. Свети Теодор Студит помиње „Свету Четрдесетницу Светог Апостола“. Божићни пост још у IX в. у неким деловима Цркве трајао је 18, 12 или 6 дана. Ни у XII в. не држе га сви једнако, те Цариградски сабор за време патријарха Луке Хрисоверга (1166. г.) одређује да има почети 15. новембра. Чак пред крај Византијског царства, 1431. г. Григорије Протосинђел вели да га у Цариграду неки држе од 14. новембра, неки од 6. децембра, неки пак од 20. децембра. О најмлађем, Успенском посту, Свети Теодор Студит, у IX в. вели: „Исто тако треба држати и пост Богородичин, и само дан Преображења разрешавати на рибу“. Али још крајем XI в. он није свуда утврђен, те се атонски монаси обраћају патријарху цариградском Николи Граматику (1084-1111 г.) с питањем да ли треба држати овај пост? У одговору на 55. питање Марка, патријарха александријског, познати канониста Т. Валсамон (1170, г.) наводи одлуку овог патријарха према којој је неопоходно да „постови претходе овим четирима празницима, тј. празнику Светих Апостола, Рођења Христовог, Преображења Христа и Бога нашег и Успенија Свете Богородице, али су седмодневни, јер је један четрдесетодневни пост Свете и велике Пасхе. Ако ли неко пости више од седам дана пред празник Светог Апостола и пред Рођење Христово, било да пости добровољно, или по наређењу ктиторског Типика, неће се посрамити“. Ни у типицима нашег Светог Саве: Карејском, Студеничком и Хиландарском, у XIII в., овај пост се не помиње.
Поред општих постова, обавезних за све, у новозаветној Цркви од почетка постоје приватни постови, које су на се налагали сами хришћани, или је појединцима налагала Црква. Тако у Учењу ХII апостола наређује се пост од једног или два дана пред крштење: „Пре крштења нека пости и крштавани и, ако могу, и други“. О посту пред крштење говоре такође Свети Јустин Мученик († 165 г.) и Климент Римски. Врло рано Црква је налагала пост као средство за исправку од греха. Поједини хришћани предузимали су пост самоиницијативно са одређеним духовним циљем. Други су опет постили да би уштедевши од поста, помогли сиромашним.
„Једном речју“ – вели Свети Василије Велики – „пост је све Свете руководио у животу по Богу… тако да је ово наслеђе, путем прејемства, сачувано до данас“. Овако висок значај придају посту и црквене песме, које га убрајају у једну од ознака хришћанства: „Пре спасоносног крста“ – вели се у I стиховњи у сирни петак на јутрењи – „кад је грех царовао и непобожност владала, људи су се наслађивали телесном храном и мањина је презирала телесна уживања. А откад се изврши тајна крста и богопознањем се угаси демонска тиранија, на земљи се живи небеском врлином. Стога се поштује пост, уздржавање сија, молитва се врши и сведок је садашње време дато нам за спасење душа наших од распетог Христа Бога.“
Врста хране уз пост
Што се тиче начина пошћења односно врсте хране која се употребљава уз пост, у прво доба било је знатних разлика у појединим деловима Цркве. Једни су, наиме, држали пост као Јевреји, не једући цео дан до увече, а онда јели шта се нађе. Но већ Пастир препоручује Јерми да уз пост употребљава хлеб и воду. Други су поред хлеба и воде употребљавали и другу храну. При томе неки нису јели ништа што потиче од животиња, док су други од такве хране употребљавали само рибе, неки поред риба и птице и јаја. Неки пак нису јели ни воће. Ову разноликост укинуо је 50. канон Лаодикијског сабора (343. г.) наређењем: „Кроз сву Четрдесетницу треба постити сухоједењем“. Под сухоједењем треба разумети „једење једанпут на дан, у девети час, без уља и вина…“.
Тако се у Православној цркви, из дубоке старине, утврдило становиште да је врста хране оно главно што посно време спољашње разликује од мрсног. Неједење, или једење једанпут дневно, означава само строжији начин поста. По православном схватању, као у свему добром, тако и у посту разликује се виши и нижи ступањ. Највиши ступањ је неједење дан-два, како је одређено за почетак Великог поста и Велики Петак. За остале за строги, у правом смислу пост, сматра се узимање посне хране, без уља, једанпут дневно. Одредба да се уз пост може јести двапут, нпр. суботом и недељом, већ значи разрешење поста. У том смислу Свети Амвросије Миласки вели: „У Светој Четрдесетници пости се све дане осим суботом и недељом“, тј. суботом и недељом се једе двапут дневно с уљем, и дозвољава се вино. Исто тако Свети Василије Велики говори о петодневном посту. И црквенословенски штампани Типик вели да кад се уз пост једе двапут, разуме се посно, „пост не бивајет“.
Доцније настају подробније одредбе по којима се суботама и недељама уз Велики пост, поред вина и уља, могу употребљавати и ракови, октоподи и још неке морске животиње, а на поједине празнике и риба.
Смисао и циљ поста
Колику важност има пост у Православној цркви још јасније ћемо сагледати ако размотримо његов смисао и циљ, како је то изнето у Светом Писму и у делима појединих Светих Отаца.
Према речима Спаситељевим да ученици Његови не посте зато што је Младожења с њима, а да ће постити онда кад се Он узме од њих, излази да је пост израз жалости и туге, а непошћење израз радости. Такав смисао има пост и по Старом Завету. За очишћење од греха свога народа, које се вршило жртвама и кропљењем жртвеном крвљу поклопца на Ковчегу Завета, десетог дана седмог месеца наређено је „смиривање душа“, тј. пост, који се састојао у неједењу од вечера до вечера идућег дана (3 Мојс. 23, 23). Исти смисао дају посту и Апостолске Установе објашњавајући забрану строгог поста суботом радошћу због стварања света, а строг пост на Велику Суботу жалошћу због Спаситељеве смрти: „Кад се Творац налази под земљом, треба да је већа жалост за Њим, него радост због створења (света), јер је Творац, по природи и достојанству, узвишенији од створења“.
Климент Александријски (160-220. г.) објашњава да је пост, у спољашњем погледу, уздржање од хране, а то у тајанственом погледу означава умирање свету, а живот Богу. Пост чисти душу од материјалног, те је чисту и лаку са телом представља Божанском уму.
По Светом Атанасију Великом (295-373. г.), смисао поста је да и телом угађамо Богу, што је дужност свију. Зато он саветује: „Да вас не превари храна, нити да ко каже: Остарео сам и не могу постити, него нека се сети старог Елеазара, кога није преварио цар да једе оно што погани“.
Свети Василије Велики указује на рајско порекло заповести о посту па вели: „А ово: Не једите! установа је поста и уздржавања. Да је Ева постила и да није окушала од дрвета, ми не бисмо имали сада потребе у овом посту… Ми смо ослабили од греха, излечићемо се покајањем. А покајање је без поста недејствено“. Поред заповести о неједењу, и остале су околности живота у рају слика поста, „не само што живећи у рају није му падало на ум оно што је доцније пронађено људским измишљањем: ни употреба вина, ни клање животиња, ни све оно што ум човечји чини мутним“. На крају Свети Василије изводи овај закључак: „Зато што нисмо постили ми смо избачени из раја. Стога ћемо постити да бисмо опет ушли у рај“. Јер по речима другог Светог Оца Цркве, Јована Златоустог: „Ако је пост био неопходан у рају – утолико више ван раја; ако је лек био користан пре ране – утолико је више користан после рањавања; ако нам је оружје било потребно пре почетка борбе с похотама – утолико је неопходнија помоћ поста пошто је отпочела таква борба с похотама“. Свети Василије износи још један разлог за пост, а он је у томе што је пост узрок весеља. Да то докаже Свети Василије расуђује овако: „Не примећујеш ли да је сунце светлије после ноћи, и будноћа пријатнија после сна, и здравље драгоценије после искушења болести…? Као што жеђ даје пићу сласт, и претходна глад чини јело укусним, тако и пост чини пријатнијим узимање јела“.
По Светом Јовану Златоусту, постом се одгоне демони од људи, зато он саветује: „Чувши о посту немојте се препасти од њега. Он је страшан не нама, него демонима. Ако је неко обузет злим духом, покажи му лице поста и он, окован страхом, биће непокретнији од самог камена. Особито кад угледа у заједници с постом сестру и пријатељицу поста – молитву. Јер и Христос вели: „Овај се род не изгони сем молитвом и постом“ (Мт. 17, 21). Слично о посту као средству против демона говоре Свети Василије Велики и Ориген.
Свети Григорије Богослов доводи у везу православни пост пред Пасху са 40-дневним постом Спаситељевим и вели да оба имају исти смисао: „Христос је постио пред искушењем, а ми постимо пред Пасхом. Значење оба поста је једнако, но у погледу времена разлика је не мала. Христос противставља пост искушењима, а код нас он означава смрт са Христом и служи као претпразничко очишћење“. И по Светом Амвросију Миланском, пост пред Пасху је у вези са постом Христовим: „Ко од хришћана не пости у Свету Четрдесетницу, тај показује вероломство и упорство. Какав си ти хришћанин“ – вели он – кад се пресићујеш у то време у које је Господ постио“? Слично у том посту говори и Свети Симеон Солунски.
По Светом Тимотеју Александријском († 385. г.), смисао поста је „смиривање тела“, без сумње у циљу да оно не би сметало души у разматрању стања у коме се налази, савлађивању порока и јачању врлина. Тело које је болест смирила непотребно је и постом слабити. „Пост је установљен“ – вели он – „ради смиривања тела. Ако је, дакле, тело смирено и болесно треба да узима јела и пића колико хоће и може да поднесе“. Разуме се да се овим мисли на јело посно.
Наш пост је – према ави Доротеју – приношење Богу десетка дана у години, а тиме десетка целог нашег живота. „У Закону је написано“ – вели он – „да је Бог заповедио да синови Израиљеви дају десетак од свега што стекну (3 Мојс. 27, 30), и тако чинећи они су били благословени у свима делима својим. Знајући ово, Свети апостоли су установили и дали на помоћ и благослов душама нашим још нешто више и узвишеније – да одвајамо десетину дана нашег живота и посвећујемо Богу… Расудивши тако, они су нам осветили од 365 дана године ових седам недеља Свете Четрдесетнице… А седам недеља без суботних и недељних дана, сачињавају 35 дана; затим додавши пост Свете Велике суботе и половину Светле и светлосне ноћи добивамо тридесет и шест и по, што сасвим тачно сачињава десети део 365 дана године“.
Телесни и духовни пост
Још у Старом Завету, пророк Исаија разликује у посту две стране: Једну са телесним ознакама, за коју вели да је Бог не прима ако не буде у вези са другим духовним чињењем добра ближњима (Исаија 58, 3-7). У Новозаветној Цркви Свети Оци такође наглашавају да права вредност поста није само у уздржању од хране, него у помоћи коју он пружа духовном узрастању, одсецању злих навика и стицању врлина: „Корист од поста не ограничавај само на уздржање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела“, вели Свети Василије Велики. Слично говори и Свети Јован Златоуст: „Не говори: Ја сам толико и толико дана постио, то и то нисам јео, ни вина пио…, него ми покажи јеси ли постао кротак од гневљивог, какав си био, и човекољубив од грубог, какав си дотле био? Јер ако си испуњен гневом, зашто онда угњетаваш своје тело? Ако је унутра завист и користољубље, каква је корист што пијеш воду“? Готово истим речима говори о посту Свети Атанасије Велики: „Није успео онај који пости само од јела, него онај који је одступио од сваке зле ствари; томе се рачуна пост. Јер ако неко пости, а не држи уста своја да не говоре зле речи, или гњев, или лаж, или заклетву, или говори против ближњега, никакве он нема користи, него губи сав труд“. Још раније Пастир упућује Јерму: „Овако, дакле, чувај тај пост који мислиш да држиш: Пре свега чувај се од сваке зле речи и сваке зле жеље, и очисти срце своје од свију таштина овога света. Ако то ушчуваш биће твој пост савршен“.
Овај однос између духовног поста, који је циљ, те стога важнији, и телесног, који је средство, али зато не без важности, лепо и сликовито представља Свети Марко Подвижник: „Ко засеје земљу не обрадивши је, тај упропашћује семе, те уместо пшенице жање трње. Тако и ми, ако будемо сејали семе молитве не ослабивши тело, уместо праведности, донећемо грех као род… Насупрот томе, ако неко обради земљу уз велики напор и трошак, но остави је незасејаном, густо ће је покрити коров. Тако ако тело буде ослабело постом, а душа не буде обрађена молитвом, читањем, смирењем, онда ћe пост постати родитељ многобројног корова, душевних страсти: високоумља, сујете, дрскости“.
Очистивши тако своју душу од прљавштине греха и украсивши је украсом врлина, ми се удостојавамо највећег дара Божјег у овом свету – примања самог Господа у Светој Тајни Причешћа. У овом Свети Јован Златоуст види особити разлог за установу поста: „Раније су многи приступали Светим Тајнама без расуђивања, како било… Приметивши штету која долази од небрижљивог поступка, Оци одреде четрдесет дана поста… да би сви ми, очистивши се пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, на тај начин приступили с чистом савешћу, колико је то могуће“.
Да би нам очевидније указали на важност поста, Оци често наводе примере из Старог и Новог Завета: Мојсија, Данила и тројице младића, Јована Крститеља, апостола Павла. Из доцнијег времена позната је чудесна помоћ Светог Теодора Тирона да се хришћани, који су се свето чували особито прву седмицу Великог поста, не оскврнаве и нехотице храном попрсканом водом и крвљу незнабожачких жртава, у доба цара Јулијана Одступника. Такође је забележен пример хришћана који ни у глади нису хтели да купују месо уз пост, кад је цар Јустинијан, друге седмице Великог поста, због оскудице хране, наредио да се месо продаје на тргу. Исто тако Свети Теодор Студит, у IX в., износи с похвалом пример 14 хришћана заробљених од Бугара и побијених зато што нису хтели јести месо уз Велики пост.
Канонске осуде за кршење поста
У циљу чувања важности поста, Црква је издала низ прописа који за нарушиоце поста предвиђају одређене поправне мере, епитимије. Ако их размотримо, видећемо да су те епитимије оне исте које су предвиђене за најтеже грехе: убисто, блуд, прељубу, крађе, кривоклетство итд., те и по томе схватамо како велики значај Црква придаје посту и његовом држању. Поменуто 69. апостолско правило предвиђа свргнуће за свештенике кога било чина, а одлучење за верне који не држе пост: „Ако који епископ или презвитер, или ђакон, или ипођакон, или чтец, или појац не пости Свету Четрдесетницу, или среду и петак… нека буде свргнут; ако ли је световњак – нека се одлучи“. Исту казну као што смо видели, предвиђа 56. правило Шестог Васељенског сабора за оне који уз пост једу сир и јаја. Одредба 19. правила Гангрског сабора још је строжија, те налаже највећу црквену казну, анатему, за оне који не држе одређене постове. Правило 47. Никифора Исповедника одређује вернима да се не причешћују од свештеника који не пости среду и петак. То се свакако односи на неуредне свештенике одмах чим се тај преступ примети, и пре него што се против њих поведе поступак и примени пропис 69. апостолског правила, тј. да се лише свештеничког чина. Сумирајући све ове прописе, 228. правилно Номоканона при Великом Требнику одређује: „Они који правилно живе и посте средом и петком преко године, треба да се причесте Пречистим Тајнама на Васкрс, Божић, празник Светих апостола и Богородице, ако и ове постове држе и ако нису под забраном. А ко не држи пост Светих апостола, Божићњи и Богородичин у Цркву да се не прима, ни он ни деца његова, ако и она не држе ове постове и не чувају се од мрсног јела“.
Разрешење поста
Имајући у виду речи Светог апостола Павла да нас јело неће поставити пред Бога (1 Кор. 8, 8), те да не треба осуђивати оног који једе, нити презирати оног који не једе (Римљ. 14, З),[55] и не дирајући у слободу својих чланова, Црква је свагда уносила ред и једнообразност, чувала од застрањивања и одређивала како општеобавезно време поста, тако и начин исхране уз пост, тј. одређивала која је храна посна а која није, одређивала дане у које је пост разрешен и средом и петком (нпр. у Дванаестодневију између Божића и Богојављења, Светлу и Духовску седмицу) и у које је, због јеретичких схватања, пост забрањен (нпр. суботом и недељом због гностика; седмице о митару и фарисеју због Арцивуријевог поста Јермена и Сиропусне седмице због поста у те дане тетрадита и јаковита).
Наведено 69. апостолско правило које наређује свима клирицима и свима световњацима пост у Свету Четрдесетницу, а такође средом и петком преко године, у исто време разрешава пост болесницима. Према 8. канону Светог Тимотеја Александријског, разрешава се пост породиљама, а према 20. и 47. канону Светог Никифора Исповедника, физичким радницима. Према црквенословенском штампаном Типику, разрешава се пост и престарелим.
Но израз „разрешење“ поста, као што смо видели, значи у ствари ублажење, олакшање поста утолико уколико болесници нису обавезни да једу једанпут на дан, него то могу чинити више пута, према потреби, и то храну с уљем и рибом, чак у дане најстрожијег поста, али не и мрсну храну: „А кад чујеш о разрешењу поста“ – вели чувени канониста Валсамон – „немој држати да се допушта јести месо, јер јести место уз Четрдесетницу не може бити допуштено никоме, ма се налазио при самом издисају“.
Што се тиче тешких болесника, поготово од оних болести у којима се не може узимати друга храна сем млека (нпр. при операцији стомака и црева), сматрам да Црква може допустити да се такви болесници разреше сасвим од поста и пре него што се о томе донесе свеправославна одлука на Васељенском сабору. Као што мала деца физиолошки не могу да употребљавају другу храну сем млека, доцније супе, и др., тако је слично и са овим болесницима. Да је Православна црква принципијелно на становишту да болесницима треба снисходити у погледу хране у време поста, јасно изражава, како наведосмо, 8. и 10. канон Светог Тимотеја Александријског. Истина, то снисхођење не иде дотле да се болесницима дозвољава мрсна храна, али то је свакако зато што се у то време поменуте операције нису могле вршити, те није ни предвиђена храна за одговарајуће случајеве уз пост. Мишљење Валсамона, да се ни у часу смрти не може дозволити никоме да једе месо, ипак је закључак појединца, који нема беспорну потврду од стране целе Цркве, нити важност коју имају други прописи утврђени ауторитетом Сабора.
Исто се може рећи за поједине врсте тешких радника, нпр. у хемијској индустрији, где је неопходна свакодневна употреба млека, за војнике и ратнике и др.
Медицина о посту
Лакшим болесницима, а поготово здравим људима, у данашње време није тешко држати пост, поред толико разних, калоричних и укусних јела која у старини нису постајала, мноштво разног воћа и поврћа из прекоморских земаља до којих су раније тешко долазиле трпезе богаташа. Поготово пост на уљу кад се све више препоручује употреба масти биљног порекла, уља, на рачун чврстих, животињског порекла које садрже више холестерина, те убрзавају склеротичне промене организма и кад се зна да су многе болести срца, јетре, разни артритиси последица сувише обилне, гурманске исхране. И данас је потпуно у важности закључак до кога је дошао у давнини познати римски говорник Цицерон: „Више је погинуло људи од прождрљивости него од мача“. Са становишта савременог медицинског-хигијенског схватања, уздржавање и пост нису штетни, него баш корисни за живот и здравље људи. Говорећи о посту, др С. Иванић овако се изражава: „У посту православних не узима се храна животињског порекла. Пост има хигијенског значаја јер омогућава одмор органима за варење и унутрашњим органима у којима се дешава размена материја. Пост је потребан прехрањенима, гојазнима, као и у неким болестима унутрашњих органа (бубрега, јетре, шећерна болест, костобоља итд.) Али посне дане, један или два недељно, треба да уведу и здрави. Они одмарају организам… Од месне хране нагомилавају се у организму и отровне материје… Постом се очисти тело од тих отрова“. То исто тврди и др Риста Гостушки. Пишући против Сувориновог метода гладовања, он вели: „Упоредимо ли пак метод дуготрајног гладовања са режимом исхране који је установила наша Православна црква, видећемо да су прописи наше православне вере несразмерно мудрији и практичнији за здрав и дуг живот, него што се о томе мисли… Тако наша вера прописује средом и петком не јести мрснога (углавном не јести меса), постити (опет не јести меса, јаја и масти) шест недеља за Божић, седам за Ускрс, неколико недеља за Петровдан… две недеље за Велику Госпођу и још неколико празника у години. С гледишта очишћења од штетног пепела тај верски режим је идеалан режим: он везује вегетаријанство с мешовитом дијетом (масномлечно-поврћном) и омогућава свакоме да избегне штетне последице по здравље од сувише масне и пробране хране, и то стално из године у годину целог века. А такав дијетални режим поготово и прописује савремена наука“. На другом месту исти писац вели: „Месо надражује нерве, млеко и биљна храна их умирују и стишавају“. Исто то вели и др Жил Гранд у својој философији исхране.
„Док масти и угљени хидрати у телу потпуно сагоре, вишак животињске беланчевине, при сагоревању у нашем телу оставља шљаку, мокраћевину и мокраћну киселину, а јетра и бубрези имају много посла да је одстране. Гихт и ишијас, али и реуматизам, често су последица претераног уживања меса“.
* * *
Да завршимо с прегледом свега изложеног, што ће нам уједно пружити кратак одговор на постављена питања: Пост није људска, него Божанска установа. Заповест о посту Црква Христова држала је свето од почетка па кроз своју историју. Они верни који не држе пост како је Црква прописала било у погледу врсте хране, било у погледу дужине, по одлуци највише власти у Цркви, Васељенског сабора, треба или да своје гледиште исправе или да се одлуче.
Зато свештеник знајући „писмено правило“, да је верни и ван поста кад жели да се причести, дужан да, поред других припрема, пости седам дана, није могао узети у обзир „неписано правило“ о посту од три дана пред причешће, поготово кад је Велики пост већ почео и кад Типици прописују да се тог дана, у Чисти понедељак, не једе ништа, те је правилно поступио не допустивши приступање Светом Причешћу верници која је у Чисти понедељак мрсила. Упозорен овим примером, да се у народу погрешно схвата важност поста, свештеник је био дужан да све верне поучи, предочивши им какве их последице чекају ако пост не буду држали како Црква прописује.
То што су се други свештеници саглашавали са непрописним почињањем и држањем поста, нимало не ослобађа савесног свештеника да пође тим путем, јер су поменути свештеници тако поступали или што сами нису познавали озбиљност одлука о посту; или што су себи присвајали права која нису од Бога примили, тј. да по својој самовољи руше одлуке Васељенских сабора. Према опомени Светог Григорија Богослова: „Не буди строжији од закона, правилнији од правила и већи од заповести“ – разуме се: ни милостивији од Свемилостивог Бога и његових Светих – јасно је да попуштање себи, или вернима, у ономе у чему Свети канони не предвиђају попуштање, значи дизање себе изнад Цркве, изнад Светих, изнад Духа Светог. Свештеник са таквим ставом морао би бити свргнут, верни – одлучени.
И одговор на друго питање изводи се одређено и јасно из претходног излагања. Према духу и слову 69. апостолског канона, свештено лице ма кога чина, које не држи Црквом одређене постове, кад се то утврди, мора бити позвано на одговорност и свргнуто. Док се спор не сврши, његова је Литургија и остала свештенодејства пуноважна, јер није свештеник, био достојан или недостојан, тај који претвара хлеб и вино у Тело и Крв Христову него Дух Свети преко њега. Ако се он труди да буде достојан помоћник Божји (1 Кор. 3, 9), чист сасуд Светог Духа, примиће плату своју. Ако буде недостојан осуда га неће мимоићи. Но верни имају право према 47. правилу Светог Никифора Исповедника, да се код таквог свештеника, и пре коначне пресуде, не причешћују, чим дознаду сигурно да он пост не држи. Дужност би им била да као сведоци помогну да се из Цркве уклоне такви свештеници који уносе забуну и саблазан међу верне (1 Кор. 10, 32) и изврши наредба Светог Василија Великог: „Очистите Цркву, уклањајући из ње недостојне“.
Као свето правило мора нам бити: Нико нема права да Цркву Христову, за коју је Он Себе предао на смрт, срамоти и прља, него да се труди како би она и надаље била славна, „без мрље или љаге, или тако чега, него да буде света и без мане“ (Еф. 5, 27).
Гласник, јануар 1976.
