Беле покладе
Немири кад зазвоне,
негде се у сновиђењу
Сакрију тамне сене оне
Што узеле су бербу
пре њеног зрења;
У кошуље беле где
На грудима меандри
У златовезу стоје,
Не облачи се нико
На дан Сретења;
И балалајка у зов
Не хрли, већ прашна
И циком гневна
Уморна се враћа
У неспокој нов;
И пепео давни чами
На огњишту, где са
Белих се Поклада
Сабласних масака
заборав вечни допаде.
* * *
Све до сада објављене садржаје духовне поезије Невене Милосављевић можете да прочитате ОВДЕ
