Кад су горели векови
Умрла је правда небу на рукама,
Негде, некад, неком...
Можда мени, нама...
Умрла је у најтежим мукама,
Међу темељима,
Међу крстовима,
Без икога свог, сама.
Као непожељна старица,
Без опела, читуље,
Без годишњег помена,
И смрт њена, затајена,
Од пороте, судија,
Кривоклетством осуђена,
Без могућства промена.
У оно време сакаћења,
Скрнављења и срди,
Кад мирисало на крв је тло,
Кад су горели векови,
Пред скрштеним прстима,
Пред затвореним очима,
Тада је правду погубило зло.
* * *
Све до сада објављене садржаје духовне поезије Невене Милосављевић можете да прочитате ОВДЕ
