ПИТАЊЕ: Кад сам био ђак у Призрену, читали смо у цркви на јутрењи библијске песме уз каноне. Међутим, ни у манастирима у којима се држи пуно правило ове се песме не читају, него припеви, нпр. „Свјатитељу оче Николаје, моли Бога о нас!“, „Пресвјатаја Богородице, спаси нас“, итд. Од једног нашег познатог теолога чуо сам да се библијске песме не узимају уз тропаре ни у Светој Гори. Како је дошло до тога да се ове песме, према којима је и настао канон, престану употребљавати?
ОДГОВОР: Од свог почетка новозаветна Црква је примила у склоп богослужења многе делове старозаветне, особито употребу Светог Писма. Од песничких књига Старог Завета и данас се нарочито употребљава Псалтир, тако да нема готово ниједног богослужења, општег и посебног, у коме се не би налазио један или више псалама, или бар неки стих из њих. Од осталих песама, расутих по другим старозаветним књигама, због своје религиозно-моралне узвишености, због које се могу убројати у „цвет библијске поезије и могу бити стављене изнад псалама“, од давнине се у хришћанској Цркви употребљавају њих осам. То су: две Мојсијеве песме (Изл. 15, 1-19 и Пон. зак. 32, 1-43); Ане, матере пророка Самуила (1 Цар. 2, 1-11); пророка Авакума (3, 1-19); пророка Исаије (26, 9-19); пророка Јоне (2, 3-10); Азарије и тројице младића у пећи вавилонској (Дан. 3, 26-88). Према Талмуду, ове песме су употребљаване су у храму јерусалимском. При празничном приношењу жртава у суботу, певана је друга песма Мојсијева, а при вечерњој жртви прва, наизменично 15, 1-10 и 15, 11-19. Све до појаве новозаветних догађаја, поједине библијске песме биле су омиљена лектира Јевреја и ван богослужења, што потврђују и недавно пронађени кумрански рукописи с обиљем речи, израза и мисли које потичу из њих.
У новозаветној Цркви, већ апостол Павле наређује вернима да на молитвеним скуповима певају и поучавају један другога „псалмима, химнама и песмама духовним“, са захвалношћу славећи Господа у срцима својим (Еф. 5, 19; Колош. 3, 16). Под химнама свакако треба разумети библијске песме. Старохришћански спис „Testamentum Domini nostri Jesu Christi“, с краја III в., сведочи да су се у то време на јутрењи, после почетних молитава и „славословља у зору“, певали псалми „и песме четири: једна од Мојсија, од Соломона, и која било из пророка (тј. од песама нашег данашњег канона)“. Певала су их деца, две девице, три ђакона и три презвитера. У IV в. библијске песме помиње Иларије Пиктавијски. По Верекундусу, ове песме су биле употребљаване и у Африканској цркви и певане на начин псалама. Поред песама које спадају у наведени број оних осам (две Мојсијеве, Авакумове, Јонине, Азаријине), помињу се ту и друге: Деворина, Јеремијина, Језекијина и Манасијина. Особито је била у употреби песма тројице младића у пећи вавилонској, коју помиње, у спису „О девојаштву“, Св.Атанасије Велики. Један александријски рукопис Псалтира из V в., на крају иза псалама, наводи девет библијских песама, а уз њих „Ниње отпушчајеши“ и молитву Језекијину. Према Трембеласу, биће да је избор од десет, између свију осталих библијских песама, извршен у Сирији и Палестини не пре VI в., јер још Исихије Јерусалимски, половином V в., помиње њих 14. У опису синајске јутрење, монаха Јована Мосха и Софронија, из поч. VII в., наводи се певање библијских песама. У једном грчком Псалтиру из 862. г. помињу се библијске песме од прве до седме под називом „Оде“, осма „имнос“, а девета (Св. Богородице и Захарије) „евхе“.
Од инославних хришћана, коптска јутрења нема ових песама, несторијанска – само две Мојсијеве; етиопска – Мојсијеве, тројице младића и Светог Симеона Богопримца; јерменска јутрења, управо полуноћнице – тројице младића, Свете Богородице и Захарије; поред тога, има код њих по једну песму Трећи час, вечерња и „служба пред сан“; јутрење маронита има 7 песама, вечерња 4, часови по 3, или по 2, повечерје 2. Од западних, римски чин, од времена Св. Венедикта, у последњем делу јутрење, употребљава ове библијске песме: у недеље и празнике – тројице младића; у понедељак – Исаије, уторак – Језекије, среду – Ане, четвртак – прву Мојсијеву, петак – Авакумову, у суботу – другу Мојсијеву. Амвросијански чин – Захаријину или другу Мојсијеву, Мојсијеву прву, тројице младића (само недељом и празником); мозарабски чин – једну песму редом, али друкчије од римског.
Из поменутог описа недељне синајске јутрење из поч. VII в. (607. г.), сазнајемо да су се стиховима библијских песама додавали припеви, тропари: „И уставши почели смо песме Мојсијеве, тихо певајући без тропара, и ни на трећој, ни на шестој нисмо чинили међупесму (месодион)…“. Под Мојсијевим песмама подразумевају се свакако и остале, назване све Мојсијевим у смислу у коме су сви псалми названи Давидовим.
Према проф. П. Трембеласу, ови тропари настали су по узору на сједалне који су се певали после читања низа псалама. Он такође сматра да постојање трипеснеца и четворопеснеца, пре Светог Андреје Критског, указује да свих девет библијских песама нису узимане свакодневно, него само три: осма и девета стално, а остале редом, сваког дана по једна, суботом пак по две. После сваке од ове три песме које су свакодневно узимане, певани су тропари, „и ово су тзв. месодија“. Кад су се овим додали други тропари, по истом метру и мелодији, настали су трипеснеци и четворопеснеци, који су од VIII в. задржани само за Свету четрдесетницу, а у друге дане замењени пуним канонима од девет, или осам песама. Г. Бекаторос сматра да су вероватно од VI в. поједини црквени песници почели да састављају за сваку песму по један краћи састав, који се певао уз стихове одређене песме. Како је он по садржини био везан за дотичну песму, назван је ирмос (од грч „иро“ = припајам, везујем, нижем). Према другима, песма је добила овај назив кад су јој се додали тропари које она везује уз библијску песму. Како се ирмос певао уз сваки стих одређене библијске песме, да би се избегла монотонија, почели су се састављати и други кратки састави, тропари, који су садржином били независнији од библијске песме, и тако је настао канон. Од VII в. почиње ова врста хришћанске поезије да цвета и потискује дотадашњу употребу кондака и икоса.
По Скабалановичу, припеви уз стихове појединих библијских песама спочетка су били врло кратки. Најстарији и најпростији облик ових припева, по његовом мишљењу, сачуван је у грчким Псалтирима цариградске Цркве из IX в., јер се они нису свуда напустили ни кад је настао канон и уз стихове песама почели певати ирмоси и тропари. У једном Псалтиру Московске синодске библиотеке припев за прву песму није наведен; за другу је био: „Слава Тебје Боже!“; за трећу: „Помилуј мja, Господи!“; за четврту: „Услиши мја, Господи!“; за пету и шесту: „Ушчедри мја, Господи!“; за седму и осму: „Умилосердисја о мње Господи!“; за Богородичину и Захаријину: „Благословен јеси, Господи“. Доцније су ови стихови, како показује рукопис Студитског Типика из ХIII в., уподобљени садржају сваке песме – прве: „Господеви појим славно бо прослависја“; друге, за стихове 1-14: „Слава Тебје, Боже“, од 15. до 22а стиха: „Сохрани мја, Господи“, од 22б до 39a стиха: „Праведен јеси, Господи“, од 39б до 43. стиха: „Слава Тебје, Боже“; тpeћe: „Свјат јеси, Господи (и), појет тја (тја појет) дух мој“; Четврте: „Слава сиље Твојеј, Господи“; Пете: „Господи Боже, (твој) мир дажд нам“; Шесте: „Јако пророка Јону спаси мја (нас), Господи“; Седме: „Отец наших (отец и нас) Боже благословен јеси“; Осме: „Господа појте (дјела) и превозносите во всја вјеки“; Девете: похвала Св. Богородице, за први глас: „Роди вси блажат тја“, и даље припеви за 8 гласова. Ови припеви, за првих осам песама (за другу само „Слава Тебје, Боже наш, слава Тебје“), налазе се и у Псалтиру с последовањем у наслову сваке песме.
Стихови библијских песама налазе се редовно у Псалтирима у свом пуном виду, а у Ирмологијама у три облика: прво се наводи њихова употреба у седмичне дане, за мале Свете; иза тога за недељне и празничне дане, Свете с полијелејем и Великим славословљем, у предпразништва и попразништва; најзад за Велики пост. Ова разлика потиче отуд што се у Великом посту ове песме употребљавају у целости, као што су наведене у Библији; на мале Свете – у скраћеном облику, а у недељне и празничне дане још краће. Уз Велики пост и на мале Свете треба стихове појединих песама да певају, или читају, од почетка обе певнице наизменично док не остане довољан број стихова да се певају уз ирмосе и тропаре канона из Октоиха и Минеја, одн. Минеја и Триода (уз Велики пост). Овај начин узимања библијских песама назива се у црквеним књигама „Господеви појем“. У недељне, празничне и Свете бар са Великим славословљем, као и у предпразништвима и попразништвима Господњих и Богородичиних празника, испред канона не певају се стихови песама, него се одмах пева ирмос првог канона без стиха, а стихови долазе тек уз тропаре. У црквеним књигама тај начин употребе библијских песама назива се „Појем Господеви“ .
Да би се могло видети у коликој се мери скраћују стихови појединих библијских песама, изнећемо их, по угледу на Скабалановича, у четири ступца, уз напомену да подела на стихове у богослужбеној употреби није иста са оном у Библији, јер се дуги библијски стихови деле на два или више делова, а поједини изостављају.
Према Скабалановичу скраћивање је вршено тако „да су се из песме изостављали мање поетични стихови и чије изостављање није нарушавало ток речи, ни реметило главну мисао“; такође стихови у којима се понављало раније речено; затим општа мисао, и подробно описивање догађаја. Никољски још додаје да се изостављала појединачна, уметнута мисао (1. песма 17. ст.); или доказивање (3. п. 12. ст.); или историјат (6. п. 2, 4, 8, и прва пол. 11. ст.); или скрушеност и молитва због греха (7 п. 2, средина 4, 5. и 28 ст.). Треба још уочити да се први стих никад не изоставља, а тако исто ни последњи, „због чега песма не мења свој спољашњи облик“.
Како шеста песма нема довољно стихова, то се и у седмичне дане испред ирмоса не читају њени стихови, него долази ирмос и један тропар без стиха. Тако бива и са седмом, и деветом песмом.
Све до у новије време, стихови библијских песама у Православној цркви употребљавани су на јутрењи уз каноне свуда. Због недостатка појаца, или што је лакше, почели су их негде изостављати и замењивати стиховима поменутим у питању, који су одређени уз каноне на повечерју. Ова замена је почела још у XVI в. У неким Типицима из тог времена, за божићни канон указује се припев: „Слава Господи рождеству Твојему“; за богојављенски: „Слава Господи крешченију Твојему“. У једном Типику XVII в. налази се упутство: „О запјевах в охтаи (Октоиху) в седмици, как в каноње говорит“, а иза њега је наведен „Указ о запјевах в каноњех свјатим“. За своје време, половину XIX века, Никољски вели: „У већем делу храмова узимање песама Светог Писма обично се ограничава само певањем песме Богородици: „Величит душа моја Господа“. И само у Великом посту, узимање стихова свију песама врши се тако како указује Типик. У све дане, сем Великог поста, пред тропарима канона, уместо стихословља песама Светог Писма, поју се припеви, нпр. пева се припев: „Слава Тебје Боже наш, слава Тебје“, или: „Пресвјатаја Богородице, спаси нас“, или други“. Овако исто пише и Булгаков. Никољски сматра да је до ове замене дошло „зато што у неке дане Устав указује да се певају особити припеви уместо стихова песама Св. Писма. Тако у четвртак 5. седмице Великог поста вели се у Типику: „Пјесњеј не стихословим. И абије начинајем великиј канон… припјевајушче: Помилуј мја Боже, помилуј мја“. Стиховима преп. Марије: „Преподобнаја мати Марије, моли Бога о нас“; стиховима преп. Андреја припев: „Преподобне отче Андреје, моли Бога о нас“. На Пасху Устав прописује припев: „Христос воскресе из мертвих“. У недеље Устав указује первоме же тропарју припјев: „Слава Господи свјатому воскресенију Твојему“.“ Од Руса је ова пракса прешла и нама, те се ваљда ни у једној нашој цркви и манастиру библијске песме не узимају, сем што се уз Велики пост уторком читају стихови друге песме.
Ову измену, коју Булгаков назива „нарушавањем прописа Устава“, Скабаланович с правом осуђује велећи: „Без обзира што је широко распрострањена, за ову праксу тешко се може наћи какво било оправдање. Да ли постоји лепши припев од стихова библијских песама, нпр.: „Воскреснут мертвии и востанут иже во гробјех, и возвесељатсја иже на земљи“ (Ис. 26, 19); или: „И да взидет из истљенија живот мој, Господи Боже мој“ (Јона, 2, 7); или, најзад, сви стихови 8. песме, сваки са завршетком: „Господа појте и превозносите јего во вјеки“ (Дан. 3, 57)“?
Под ову осуду, познатог професора Кијевске духовне академије, не потпадају манастири у Светој Гори, јер се у њима библијске песме и данас употребљавају. Истина, због малог броја појаца, обично прва, трећа и девета песма канона узима се са стиховима библијских песама по правилу. Остале песме узимају се овако: за једном певницом прочитају редом све стихове библијских песама: четврте, пете, шесте, седме и осме; за другом певницом тропаре канона ових песама из Октоиха, па за првом све тропаре ових песама из Минеја. После треће и шесте песме певају ирмос последњег канона, уз јектенију и одређена читања, а по осмој – „Величит душа“. Библијске песме, дакле, узимају се у потпуности, у што сам се уверио и сам посетивши неколико пута Свету Гору.
Због њихове изузетне важности, како у старозаветној тако и новозаветној Цркви, због које су употребљаване на богослужењу кроз векове и могле послужити као узор за састав хиљада песама које сачињавају каноне свију празничних и непразничних дана, ове химне треба и данас употребљавати.
Ако због малог броја невичних појаца, мноштва обавеза и дужности, као и других тешкоћа, не можемо узимати библијске песме сасвим по пропису Типика, али би их и у нашим манастирима требало узимати бар како се оне сада узимају у Светој Гори. Због уважавања овог „цвета библијске поезије“, поштовања старине и покоравања прописима Типика, који су и сада у важности, свакако нам не би пропала плата од Господа и Његових Светих.
Гласник, октобар 1978.
