Манастир је основао монах Симеон Поповић, 1897. године, кратко вријеме послије ослобођења Подгорице од Турака. Према његовом писању манастир је подигао на мјесту гдје је један дјечак из Зете, чобанин Петко Ивезић (потоњи јеромонах Платон ) имао чудесно виђење. На том дијелу Дајбабске горе постојало је неко старије култно мјесто, о чему је старац Симеон оставио запис.
Подземни дом Царице Небеске, како га назива преподобни Симеон, манастир Дајбабе, посвећен празнику Успења Пресвете Богородице, налази се на обронцима Дајбабске горе, недалеко од Подгорице.
Манастир је откривен 1895. године чудесним виђењем зетског чобанчета Петка Ивезића из села Дајбаба. Док је чувао овце на Дабабској гори јавио му се светитељ са штапом у руци говорећи му да је он свети, ученик једнога Светога што је живио прије Косова, кога су Турци закопали, да је био владика овога мјеста и хоће да му ту сагради манастир. Још му је рекао да се његове мошти налазе негдје у околини светиње, али се неће наћи док се сво српско не ослободи. Свети, који му се јавио, савјетује га да пође пут манастира гдје има братије и да им исприча своје виђење и да онда дођу и открију светињу.
Млади чобанин Петко полази пут манастира Острога и тамо налази, тада ученог Јеромонаха Симеона, родом са Цетиња, који је завршио Семинарију и Духовну академију у Кијеву, затим студије философије на Сорбони у Паризу, те једно вријеме проводи у Женеви. Њему чобанин Петко прича своје виђење. Чудесно виђење које је чуо преподобни Симеон потакло га је да пође пут Дајбабске горе. Дошавши узе у најам неколико тамошњих сељака и отпочеше са копањем. Како је вријеме одмицало откривали су светињу тачно онако како је чобанин Петко описао у своме виђењу, који је касније био ученик преподобнога Симеона. Била је то пећина у облику крста, каквом је данас срећемо. По мишљењу преподобнога Симеона, ријеч је о старој светињи која је од стране Турака намјеравана да буде уништена, али је Божји промисао сачувао од потпуног уништења.
Након завршетка ископавања и градње, црква је била спремна за освећење. Свети Симеон увиђајући да је то пут Божји, на који је призван, одлучи да остане у овој светињи и затражи од црквених и државних власти да се изврши освећење цркве. То и би учињено 22. децембра 1897. године. Једна светиња је била откривена и сачувана од заборава, а друга је почела да живи и свједочи свијету Васкрслог Христа. Убрзо се прочуло за ову светињу и благовјерни народ је са свих страна долазио да јој се поклони. Личност преподобног Симеона, његова нелицемјерна љубав, молитвени живот и дар прозорљивости који је стекао, били су увијек у служби онима којима је било најпотребније. Свима се обраћа једнако и свакоме даје једнако потребне духовне савјете и молитвена заступништва. Свети владика Николај га је назвао „светим монахом”, а преподобни ава Јустин Поповић након сусрета са светим старцем љета 1937. записује сљедеће: удостојио сам се сладосног лицезренија великог српског Аве – оца Симеона, прослављајући га равночесно са Светим Василијем Острошким, Светим Петром Цетињски, Светим Стефаном Пиперским. У прољсће, 01. априла 1941. године предвиђајући страдања у предстојећем рату свети старац се упокојио. Сахрањен је у гробу у пећини, који је себи за живота припремио. Након блаженог упокојења народ је почео да долази да се поклони светом и преподобноме старцу и манастир Дајбабе постаје мјесто поклоњења.
Иако манастир постоји нешто више од једног вијека, успио је да заживи као мјесто одакле зрачи непомућена религиозност његовог творца, старца Симеона Поповића.
У прољеће 5. марта 1996. године поводом 55. годишњице извршен је пренос светих моштију преподобнога Старца. Пренос је извршио високопреосвећени митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије. Мошти су постављене у нови кивот и налазе се у цркви у којој је служио за вријеме свога живота. Након преноса моштију све је већи број оних који посјећују светињу и који се клањају Светом Старцу. Њихова вјера и свето заступништво преподобнога Симеона разлог су томе што се свакодневно у манастиру догађају чудесна исцјељења.
На засиједању 29. априла 2010. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве једногласно је усвојио предлог надлежног епархијског архијереја митрополита Амфилохија Радовића и унио у Диптих светих Православне Цркве име Симеона Поповића, настојатеља манастира Дајбабе код Подгорице (1854-1941), од тада преподобног Симеона Дајбабског. Свечано прослављење новоканонизованог угодника Божјег извршено је на саборној светој архијерејској Литургији у недјељу, 2. маја 2010. године, у Храму Светога Саве на Врачару у Београду. Литургијски спомен преподобног Симеона празнује се 19. марта по старом календару (1. априла по новом календару).
Старац Симеон, као руски ђак, био је импресиониран житијама испосника, а и пећинском црквицом манастира Острога, гдје је провео шест година као монах. Пошто је продао имовину на Цетињу, Симеон Поповић је започео да реализује своју замисао. Минирањем је проширио природну пећину у облику крста, коју је намијенио за манастирску цркву. Радови су трајали читаву годину н на крају се формирао издужен простор пећинског храма. У овом послу људска интервенција је била, тако рећи, минимална. Функционални дјелови цркве стварали су се на природним удубљењима и испупчењима. Радови су били завршени 1897. године, када је освећен манастир у славу Успења Пресвете Богородице.
Пећинска црквица је неправилне основе. Дугачка је 21,5 м а просјечно широка око 2,5 м. На мјестима гдје су пећинске неравнине и сувише штрчале, извршено је малтерисање зидова. У средишњем дијелу брода, уз сјеверни зид, налази се гроб старца Симеона. Од главног црквеног брода рачвају се неколика бочна крака, који формирају параклисе – капеле. Најпространије је проширење са јужне стране на нижем нивоу, гдје је старац Симеон читао молитве за оздрављење. Током времена манастир је постао чувен и како се повећавао број вјерника, наметнула се потреба да се направи надстрешница испред пећинске цркве. Од прилога саграђен је 1908. године пространи тријем са два звоника. Заправо, овај тријем, заједно са зградама конака, једина је видљива партија манастира.
Старац Симеон је у Дајбабама провео остатак живота, све до смрти 1941. године. За то вријеме помагао је народу и радио на украшавању своје задужбине. Иако без формалног ликовног образовања, он је исликао комплетну унутрашњост црквице. Како основа храма има неправилан облик, тако и њена декорација није могла слиједити уобичајени иконографски распоред. Ограничен пећинским простором, старац Симеон је, углавном, исликао ликове светих отаца, испосника, пророка, али и домаћих светитеља, као на примјер Св. Петра Цетињског. У сводним партијама је дао представу Христа и Богородице у медаљонима. Није тешко уочити да сликарство самоуког старца Симеона зрачи људском једноставношћу и да је инспирисано најискренијим монашким побудама. Влажење пећинске црквице и дим од свијећа, допринијели су да је сликарство старца Симеона веома угрожено.
Манастирску цркву, поред фрескописа који је дјело руку преподобнога Старца, такође, краси неколико икона насликаних кистом преподобнога Симеона, руска плаштаница из X вијека, вриједна икона Богородице Јерусалимске и друге вриједне светиње.
Конак старца Симеона је постојао до земљотреса 1979. године. На темељу конака који је устројио преподобни старац Симеон подигнут је нови конак површине око 300 м2.
