ПИТАЊЕ: Свуда код нас где сам до сада присуствовао јутрењи и Првом часу, „Возбраној војеводје“ се пева после молитве „Христе свјете истиниј“, било да је чита свештеник пред Спаситељевом иконом, било да је чита певница. Сада сам наишао на случај да свештеник чита у себи молитву „Христе свјете истиниј“ пред иконом Спаситељевом, а певница за то време пева „Возбраној војеводје“. За овакву праксу свештеник се позива на читање појединих молитава на Литургији, а за које време, вели, појци певају одређену песму. Да ли oвa аналогија оправдава наведену праксу?
ОДГОВОР: Не оправдава. Аналогија која нас овде може руководити пре је она са читањем завршних молитава на осталим часовима, него са појединим молитвама на Литургији.
Молитва „Христе свјете истиниј“ у ствари је завршна молитва Првог часа онако као што и сви остали часови имају, као печат, на крају одређену молитву (Трећи: „Владико Боже Оче Вседржитељу“; Шести: „Боже и Господи сил“; Девети: „Владико Господи Исусе Христе Боже наш“). Према чину Првог часа у Часловцу, Следовном псалтиру, Триоду и Типику, ову молитву, као и цео чин сваког часа (сем возгласа), треба да чита одређени чтец, или настојатељ. Али ово се односи на настојатеља кад не служи, јер се на истом месту он разликује од свештеника: „Таже молитва Христе свјете истиниј глагољетсја от предстојатеља. По том јереј: Слава тебје…“. То што је према овоме чита настојатељ, не значи да се њој придаје неко особито значење, нити да се издваја од осталих, јер се у истом правилу одређује да он чита и завршну молитву Tpeћег часа, а тако и на другим богослужењима поједине молитве, нпр. на вечерњи: предначинатељни псалам, „Свјете тихиј“, „Сподоби Господи“, „Ниње отпушчајеши“; на јутрењи шестопсалмије, „Тебје слава подабајет“, „Благо јест“, „Царју небесниј“ итд. Издвајање ове молитве од осталих дошло је тек у новије време у Руској цркви, где у Службама за сваки дан прве седмице Великог поста, издатим по благослову Светог Синода, пред овом молитвом стоји: „Онда свештеник молитву „Христе свјете истиниј“.“ Тиме се Први час завршава. Но пошто се њиме завршава круг јутарњег богослужења, одређен је после тога отпуст.
У нашој пак и Руској цркви, у манастирима Хиландару и Пантелејмону у Светој Гори, као и понегде у Грчкој, после молитве „Христе свјете истиниј“ пева се химна „Возбраној војеводје“. Тај обичај заведен је у Руској цркви, како се мисли, у спомен чудесног избављења Цариграда заступништвом Свете Богородице, од руских кнежева Асколда и Дира 866 год., што је довело до њиховог, а затим и крштења руског народа. Како је крштење ових кнезова било почетак, зора примања хришћанства код Руса, то је код Руса почело, на крају јутарњег круга богослужења, у зору сваког дана, песмом „Возбраној војеводје“ прослављање Св. Богородице чијим је дејством на тај начин дошло до избављења руског народа „от злих“, тј. од невоља незнабожачког зловерја и просветљења светлошћу еванђеља. Према другима, ова песма је доспела овамо на друкчији начин. Претпоставља се да је најпре употребљавана на литији јутрење, па кад се престало са вршењем литије у то време, песма „Возбраној војеводје“ „због свог узвишеног значаја и красоте, пренета је на крај Првог часа“
Директну одредбу да се она овде узима налазимо тек у руским штампаним Типицима од 1682 год. док је у ранијим нема. И у издању од 1682. г., препушта се вољи настојатеља да се пева или не пева: „Таже молитва Христе свјете истиниј и Возбраној војеводје, ашче изволит предстојатељ“. У Кијевопечерској лаври молитву „Христе свјете истиниј“ чита чтец, а „Возбраној војеводје“ не узима се.
По правилу, дакле, ову молитву треба да чита чтец, или настојатељ, а није забрањено да је чита и свештеник. После ње, као што је изнето, према обичају пуном лепе символике и смисла, пева се, код нас и Руса, „Возбраној војеводје“.
Гласник, јануар 1974.
