То је сама свемоћ земље. То је божански хијероглиф божанске снаге земље ‒ целе земаљске природе. Као што је птица украшена снага ваздуха, змија је украшена снага прашине; као што је птица симбол духа у животу, тако је змија симбол домашаја и уједа смрти.
~ Џон Раскин ~
Рабећи спознају околности настанка ма ког наднаравно записаног сведочанства, почесто нисмо у прилици да досегнемо икакве предодређености, те и предуслове за његово првотно прихватање, потом и за и далекосежно разумевање поменуте нутрине. Наиме, изванисторијска поимања која би требало да имају истоветни накан ка свом свеопштем сагледају, не подразумевају тек провизорне односе и токове, већ и последичност препознавања одређене повесне збиље чији мартирологиј, ламенту човечанства, бива повинован као окосница, и то не само пут многозначно условљене цивилизацијске традиције у наслеђу једног народа, најпосле и читавог света, него и, пресудно, према традицији у ужем смислу, односно у неодустајању и у неодрођености од њених светоназора, јер би, обратно, такво завештање било занавек сведено на прелест, несклад, дионизијство и неовешталу, злу коб, неумитно прирођену галиматијасу човечанства. Протумачена чињеница, канон и галантна мисао слике у равни таквог тренутка, смишљено и сугестивно суделују континуираном призиву садашњости, између свезнања и мудрости, као квалитативни међупрелази сабијеног времена у заметку узвишене филозофије живота.
Уистину, разнородне су књиге биле и биће обелодањене, што у свези су са потоњим испаштањем у залеђу невиних живота, са вињетама њихових опстојања на распећу историје, али и са концептом политичког и теолошког осмишљаја у чистилишту идеолошких им неумитности. Компаративна инстанца људске мисли, али и доследности идеји да постоје унапред спознате и признате истине, премда је посвојен завршни корпус извесних алтернативних истина нетолерантних према маленкости интелектуалне сумње, кантилена су једном од оних живота.
Свемоћ добротоумља проистиче из дуга Љубави, чији су недужни белези у времену издашни, колико од лепоте, толико и од замки и несагледивих им странпутица. Будући да му је суштаство неприродно отклонити, доима се да је реч о обзорима без сагрешиво утабаних стаза, но ни изблиза довољно осветљеним по властитом избору, са разложностима и непосредним узрочницима, који се пројављују као смисаони тек уз осебујност при речи Човек, упосебњујући Човека у истицају, премда обзнањене као знак/кључ за све проходе и за сва времена.
Разуме се да композитум егзактних доктрина, као и фантазмагориј у назочности друштвено-хуманистичких наука, утом, изнимно мало вреде, сходно снатрењу да упијајуће тајанство детињства не дозвољава да буде заоденуто тмастим сутонима потцењене дефинисаности, већ, превасходно, остаје блиско целивано својим исконским коренима, као наслеђено, стечено искуство, привржено себи услед наслута о рубности наступајућих грехова који прете да му чедност одроде, онамо где, испотиха, скривена хармонија подрива очигледну, али и где је дозвољено преимућство да се сакрално доброчинство подвине у антипод своје профане неврлине, али и у још низ причина самобитности које преостаће да ликују над будућим човеком чија је душа танана, сва од паучине, док се клати над безданим питањима и њише над ништавношћу. Стога би се заокупљеност Књигом страдања дала поистоветити са унутарњим противуречностима као опшеприсутним одликама несувислих јој разрешења. Приљежно тумачећи ову појмовну истину, Јунг је пријемчио Хераклитово становиште да неретко бива да оно што је у човеку рационално уступи предност ирационалном и супротно, дакле, долази до ирационалног опустошења бића. Отуда, io epso, полази и недостатност онтичке и онтолошке постојаности, нужне за појашњење човековог spiritus movens-a, односно начело да изданак сваке узорне идеје собом доноси и свој антипод, у случају човека, све учесталију идеологију која застидно бива (зло)употребљена од свести, насупрот савести човековог суштаства. Партикуле овог комплекса (конфликта) доминанте су у конфронтацији, те је Јаство изнова принуђено да васпоставља хармонију, но уколико бива сплетено мрежом једне или више атрактивних тенденција моћи, дешава се да се оно, обухватно и традиционално, са поменутим култним „привилегијама” несметано и поистовећује. У томе почива својеврсно самопотврђивање у страсти – мономанија – тренутак апсурда, на шта пристаје људско зло; и док је апсурд зла, односно увиђање тог апсурда, најадекватнији израз њиме условљене луцидности, револт је стални напор да се буде луцидан. Осетити презрену потребу да се савлада оно што је, наизглед, немоћно, осујетити страх од усуда у нескладу претпостављених му околности, непремостиви је бездан у интегралном сагледају света, као одраз неутаживе жеље која је архајски захтев и архетипска носталгија већ прокуженог ентитета. Управо ту назире се опозиција човеку: човек није оно што бива – човек је оно што не бива, иако свестан да ма који узлет неће и не може бити след који ће му кужне антиномије потрети: пандемонијум у естетици драме, најзад, бива заточен у златној крлетки што походи за својим алкионом.
Онда када обрасци сећања обљубе људску мисао, човек започиње да јеца. Тек пошто наслути свој затрти траг, он се, криомице, осипа и копни. То су обриси цикадске заведености којој подлеже подвојеност људског бића: суспрегнуте жеље као исходишта и у њих утопљени пресањани сензуалитети.
У току свог онтогенетског развитка, људско биће се, понајпре, постепено одвајало од мајке, потом од заједнице својих родитеља, па поступно и од адекватног му колективитета. Сибилински, заметак зла настаје и услед индивидуализације – нарушавањем симбиозе по интимном расецању пупчане врпце заједништва (све што живи ожиљак има), но ваља нам не заборавити да је дистинкција таква да буђење новорођенчета упућује на алегорију смрти. Његов плач, наиме, одбијање је и непристајање на заветовање Еросу. Дакле, живот се, ипак, кроз Танатос, прихвата. Потомку човека неопходно је знатно време како би се дарованом животу прилагодио, време различно осталим живим бићима која своје животе находе да заподену одмах, јер се у њих не развија Танатос нагона, већ је све сврсисходно и у смислу је перманентности живота.
И сан одраслог човека екстатички је трептај смрти. Тако се и инстинкт смрти реализује кроз путеност сна који ми називамо одмором. Сваки предах својствен човеку, одступање је од призива животу.
И одиста се може догодити да блиска нам будућност, са својом претенциозном логиком бесмисла, у својим великим осећањима и идејама, у својим насушним, само наизглед победоносним ратовима, а нарочито у нашем крунском тријумфу – прогресу – види тек антрополошки мит арогантне расе, неспремне да своју славну антропопеју измири са исконском јој природом и сврхом, у немогућству да, колективном метанојом, лустрацијом или пак катарзом, од ње искује пригодно оруђе за опстанак.
Природа воли да се скрива. Није нимало другачије ни са животом који је пројава саздана од идеја претпостављених аполонској врлини. Ако је први живот стасао успутношћу, други је већ, уз случајности, хипокритски потврдио мрачну стихију сладострашћа, суревњивост и егоцентризам (самољубље) човека, зарад удовољења иним људским нагонима. Зло деловање тиме је постало херостратски чин индивидуе ка оној сврси која октроише хумани херметизам сопства, без предрасуда и конвенција, без (зло)употребе рационалних орната, без крхких етичких неистина. Сетно зло може бити и истинито и лепо у тренутку неизостанка кривице. Тад човек сетним бива и постаје.
Ваља нам, дакле, преваспитањем лечити цивилизацију.
Јер земља у коју идеш да је наследиш није као земља мисирска из које сте изишли, где си сејао своје семе и заливао на својим ногама као врт од зеља [Иса. 37:25, Зах. 14:18]; него је земља у коју идете да је наследите земља у којој су брда и долине и натапа је дажд небески [5 Мој. 8:7].
Сваки човек, у свом тренутку, има један час радости. Судбина појединца ситно је зрно песка, који избацују, на обалу, безмерна мора, после бура [Црњански, Милош: „Сеобе и Друга књига Сеоба”]; ни Његова смрт у успоменама људи не траје дуже. Јер је хиљада година пред очима Твојим као дан јучерашњи, кад мине, и као стража ноћна [Јевр. 13:8, 2 Пет. 3:8 | Псалми Давидови, Псалам 90].
И би Реч, као прапочело узвишеног. И преоста реч као синкопа у динамици спаса, те нечији смех при заласку, бескишна плавет неба, прамени одблесак сунца и застор речног меандра, карусел у сну, слојевита тиховања којима се правда живот, ахатстко клатно отето од сузних година, туђи гласови који би да завидни део властитости отуђе, стихијски резиме сећања, троугао грешке, оштри тригонометри рањене душе, химера, хибрис, хомункулус, вертиго, тремор у одсеву рапсодије, изохипсе, меандри, сапи осунчаног брега, једносмерна улица, заборављени град, те и корак одмерен обрисом неба.
Књига пред нама велебни је одар суптилном преображењском чуду, духотворен за рајско нам уточиште на овоме свету.
У Новом Саду, лета Господњег 2020.
Проф. Јелена Делибашић
