Молитва

Молитва

Средство којим је Старац доживљавао божански ерос и човечанску љубав у Христу, као живи уд Тела Христовог, односно Његове Цркве, била је молитва – вољна, непрекидна, усрдна, умносрдачна Исусова молитва. Речи: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”, биле су рајско цвеће које је на Старчевим уснама цветало зими и лети, дању и ноћу. Његова молитва се, попут дисања, настављала и кад је био будан и кад је спавао, у складу са библијским речима: “Ја спавам, а срце је моје будно” (Пес. над пес. 5,2).

Практично учење

Једног поподнева наше друштво се упути ка Калисији. У дворишту пред Старчевом келијом наиђемо на групу поклоника који су чекали. Ми смо били последњи. Кад је дошао наш ред, већ беше пала ноћ. Посетимо га један по један, па кад завршисмо, Старац нас испрати до изван манастира. Иако је био изнемогао, изгледао је добро расположен. Била је дивна летња ноћ; ветрић је лагано пиркао, а пун месец се беше појавио иза оближњих брежуљака са боровим шумама.

Усред тог идиличног пејзажа, обасјаног бледом месечевом светлошћу, Старац је сматрао да је прави тренутак да нам говори о молитви. Није нам говорио теоријски, већ практично. Старац је, уосталом, увек “делатно поучавао”. Било је нас четворо из друштва, и Старац пети. Он нас постави лицем према истоку, двоје десно, а двоје лево од себе. Па нам рече:

– Сад ћемо се молити умносрдачном молитвом. Најпре ћу ја изговарати речи, а онда ћете их ви понављати. Али, пазите: не на силу и напето; говорите спокојно, смирено, са љубављу и са умилењем.

Започе Старац оним својим истанчаним, нежним, изражајним гласом: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”. Говорио је веома споро; реч по реч, без икакве напетости, као да је пред собом имао Христа, и као да Га је молио. Повећу станку правио је код речи “Христе” и настављао у молећивом тону речи “помилуј ме”. Ми смо сваки пут понављали за њим, покушавајући да подражавамо његов став, боју његовог гласа, а ако је било могуће, и његово душевно расположење. Једног тренутка Старац престаде гласно да изговара речи молитве, а његове усне наставише да их само шапућу. Почесмо и ми то исто да чинимо. Колико је трајала ова ноћна молитва? Не сећам се. Једино чега се сећам јесте да је Старац пренео на мене некакво духовно узбуђење које нисам у стању да изразим човечанским речима.

После доста времена, он прекиде онај божански тајац, па рече:

– Прекинимо овде заједничку молитву. Наставите сами. Пођите сад у добру својим кућама.

Док смо се удаљавали, окренух се и назрех на месечини силуету честитог Старца, који је усправно стајао покрај стене и уздигнутом руком нас благосиљао.

Ти и ја смо једно

Често су поклоници тражили од Старца да се моли за њих и за њима драга лица, и овај је увек обећавао да ће то учинити. У мени се родила недоумица: како Старац може да памти стотине имена? Једног дана, док смо разговарали о молитви, он се изненада окрену к мени, па ми вели:

– Питаћеш ме, можда, како се у молитви сећам толиких имена. Ја сам грешан и слаб човек; па кажем: “Господе, благослови Јоргоса, Никоса, Марију, Катарину – она имена којих се сећам – и све оне који заповедише да се молим за њих, а чија сам имена заборавио”. А Бог, пошто Он није отац Порфирије па да заборавља, него се сећа свих имена, сместа долази и све благосиља.

Задивио сам се његовим божанским просвећењем, па упитах:

– И шта кажете, Старче, у својим молитвама за све те људе?

На то ће он сасвим природно:

– Ево! Најпре кажем: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”.

– Кажете: “Помилуј ме”? Па они су тражили да се молите за њих, а не за себе! – узвикнух ја зачуђено.

По ко зна који пут, Старац показа да разуме моје недоумице, те рече:

– Па добро, зар ти не знаш да ако Бог не благослови мене, неће благословити ни тебе? Зар не знаш да смо ти и ја једно?

У том осећању нашег јединства са другим, крије се тајна духовног живота у Христу.

Велика помоћ ноћне молитве

“Кад се пробудиш ноћу, немој се окренути на другу страну како би поново заспао. Устани, клекни пред Распетога Христа и пред Светитеље, и моли се смирено и са љубављу. Пола сата, четврт сата, десетак минута, пет… колико можеш. Наћи ћеш велику помоћ у томе. Посећуј и бденија.”

У договору са својом многобројном духовном децом, Старац је створио широк молитвени круг који се окупљао у одређени час сваке вечери. То јединство у молитви Старца и његове духовне деце, на мистичан начин их је сједињавало са Христом и узајамно, и много им помагало у животу.

Виђење о једној болници-манастиру

Једне вечери у Калисији Старац ме упита:

– Реци ми, кад се неко разболи, да ли гледа колико је сати да би пошао у болницу?

Зачудих се необичном питању, па одговорих:

– Зашто би гледао на сат, Старче? Поћи ће у болницу одмах чим се разболи, било који да је час.

– Чак и ако је ноћ? – упита он.

– Свакако – одговорих. А он настави:

– Реци ми, онда, зар мислиш да је човек у мањој опасности кад се разболи од духовних болести, односно од греха?

– Тад је у неупоредиво већој опасности – одговорих.

– Знаш ли – настави он – колико је људи који се због својих грехова налазе у опасности да изгубе и овај привремени и онај вечни живот; колико је оних који очајавају и доспевају на праг самоубиства? Ако им се то догоди, рецимо, у два сата по поноћи, па пожеле да нађу неку отворену цркву да се помоле Богу, или неког духовника да му се исповеде, хоће ли то моћи да учине?

– Наравно да не – одговорих. У мени је расла радозналост шта ли је Старац овом причом хтео да ми саопшти.

– Е па, видиш – настави он – зар не би било добро кад би постојао неки манастир, изван Атине, али не много далеко од ње, у чијој би се цркви одржавале службе и вршиле исповести читава двадесет четири часа дневно? У њој би, као у дежурним болницама, били увек присутни јеромонаси; тако би они који су повређени грехом, у било које време дана и ноћи у њој могли наћи уточиште.

Тада сам схватио шта је Старац имао на уму.

– Свакако да би било добро кад би такав манастир постојао – одговорих – али не постоји.

Старчеве визије су ми се чиниле веома смеле, скоро утопијске.

Почетак остваривања визије

Прошло је отада доста година. Једног дана сазнадох да је Старац купио плац у близини Милесија у Оропосу, да се настанио на њему и да живи у камп-приколици. Првом приликом, заједно са једним пријатељем, посетио сам га у његовом новом пребивалишту. Примио нас је веома радосно, и са пуно љубави нам је говорио о манастиру Преображења Господњег који ће бити саграђен. Пошто беше пала ноћ, повео нас је кроз шуму до једног узвишења. Са великим усхићењем, Старац пружи руке према Атини и рече:

– Како је дивно што ћемо овде саградити манастир, па ће људи долазити да траже утеху у нашим молитвама!

Једног дана, у његовој келији од непечене цигле, у тренуцима духовног заноса, говорио ми је тихим гласом о својој великој љубави – манастирској цркви, која ће у будућности бити сазидана:

– Биће то веома леп храм. Јеси ли ишао у пројектни биро да видиш какве дивне нацрте су нам направили инжењери? Пођи да их видиш. Начинићемо и подземне црквице које ће бити осветљене пригушеном светлошћу. У њих ће долазити светогорски монаси, поодмакли у свом духовном животу, да би обављали умносрдачну молитву и да би друге томе поучавали. То ће бити веома важно. Јер, Исусова молитва сажима у себи све молитве и чини чуда.

Једном приликом рекао ми је:

Православно подвижништво није само за манастире, него и за свет. Молитва у храму, дуга богослужења и слављење Бога у духу љубави, представљају велики благослов. Само да ти је знати колико су душе намучене страстима, а колико им лакне у близини љубави Христове!

Више ти помажем својим молитвама

У почетку свог познанства са Старцем, био сам напет и нестрпљив јер нисам знао како да га посматрам, да га питам и да добијам одговор. Те напетости Старац ме је постепено ослобађао. Једног дана ми рече:

Знаш, чини ми се да ти више помажем својим молитвама него речима. Увек те се сећам у својим молитвама. Моли се и ти за мене грешног.

Немој да ти молитва досади

Старац ми је саветовао да се свим својим проблемима супротстављам молитвом све док они не буду решени. Говорио ми је:

– Моли се без напетости, мирно, са поверењем у љубав и Промисао Божији.

Тражио је да се молим да му Бог подари стрпљење у болестима због којих је трпео велике болове.

Духовно миловање молитвом

Кад год је Старац говорио о молитви, мени је било јасно да он нема на уму некакав површан и делимичан труд, него подвиг који је дубок и трајан. Кад сам једном приликом упитао Старца о проблему једног младића, он ми је на то рекао:

Младић има некакав унутарњи проблем и због тога се тако влада. Он је добар и не чини то по својој вољи, него је на то приморан, односно спутан је нечим. Но, не можеш га поправити логиком; не можеш га убедити саветима, нити га можеш приморати претњама. Он ће поступати управо супротно. Можда ће постати гори, можда ће остати исти, а можда ће се тога ослободити. Да би се ослободио, потребно је да његова мајка постане света. Да би се ослободио, потребно је да покрај себе има светог човека, са много љубави, који му неће држати предавања, нити ће га застрашивати, него ће живети светим животом; а младић, који га посматра, пожелеће да и сам тако живи. Пре свега, потребно је да дете крај себе има човека велике и усрдне молитве. Молитва чини чуда. Мајка не треба да се задовољи чувственим миловањем свог детета, него да се труди да детету пружи духовно миловање молитвом. Кад пође да га помилује без молитве, оно бесно пружа руку и одгурује своју мајку. Но, кад она, не милујући га руком, усрдно приступи молитви, тада дете у својој души осећа некакво, њему необјашњиво, духовно миловање које га привлачи к мајци. У својој молитви за властито дете, мајка треба да се топи као свећа; да се моли ћутке, руку пружених ка Христу и да тајно грли своје дете. Тада ће се збити оно што се збило са Маријом, Димитријем и Јоргосом.

– Шта се збило са Маријом, Старче? – упитах ја.

Зар ти нисам испричао ту причу? Не? Онда ћу ти је испричати.

Прича о Марији, Димитрију и Јоргосу

– Димитрије и Марија су били брат и сестра. Димитрије је имао пријатеља Јоргоса, лекара. Јоргос је посећивао Димитрија у његовој кући. После неког времена, Марија открије брату своју тајну: озбиљно се заљубила у Јоргоса. Због тога је молила брата да више не доводи Јоргоса у кућу да не би узалуд патила, тим пре што је Јоргосова породица била богата и припадала вишем сталежу, и никад не би прихватила да им снаха буде сирота и неугледна Марија. Отада је Димитрије избегавао да позове Јоргоса у кућу; под разним изговорима, сусретао га је изван своје куће, у башти.

Једног дана Марија ми дође у посету. Отвори преда мном своје срце и изнесе своју муку. Ја је посаветовах да се усрдно моли, и то нарочито у праскозорје, пре сванућа; да подигне руке к Богу молећи Га да буде по Његовој вољи. Марија верно послуша мој савет. Не прође много времена, Јоргос замери Димитрију да је овај необјашњиво променио своје понашање према њему, да га избегава и да га више и не уводи у кућу. Димитрије му откри разлог за такво понашање и изнесе проблем своје сестре. Јоргос тада бризну у плач и признаде да и он има исти такав проблем – да веома воли Марију и да се већ дуго, у прво свануће, буди са Маријиним ликом пред очима. Био је то час кад се Марија молила, управо онако како сам јој саветовао. Тако су се, уз помоћ усрдне молитве, открила скривена осећања ово двоје честитих младих људи; на крају се они и узеше, иако су се Јоргосови родитељи испрва томе противили.

Таква молитва је, дакле, потребна оном детету о коме смо говорили: усрдна, трајна, упорна, и Бог ће учинити чудо и ослободиће дете од тога што га спутава. Када мајка постане света, дете ће пронаћи прави пут.

Молитва нам је у свему корисна

За успешно решавање свих проблема, Старац је препоручивао молитву. Неко би се пожалио да пати од упорне несанице – Старац би му одмах преписао лек: молитву. Он би послушао савет, и коначно би се излечио од несанице, али би истовремено задобио и нешто много узвишеније: научио би да се моли за све своје проблеме. Рекао ми је приликом једног сусрета: – Зашто нам Бог саветује да се молимо непрекидно? Можда зато што хоће да “шенимо” пред Њим? Не. Бог то не жели. Он жели да ми имамо користи. Јер, кад Га непрекидно славимо – дан и ноћ, својом слободном вољом, попут анђела тад наша душа налази истински спокој, јер овде налазимо нашу стварну корист.

Тражимо да будемо достојни љубави Божије

Једном приликом упитах Старца:

– Шта је најбоље да тражим у својој молитви? Он ми одговори:

– Ништа. Зна Бог боље него ти шта ти је најпотребније. Непрекидно изговарај Исусову молитву.

Другом приликом ми је рекао:

– Моли се Христу да те учини достојним Његове љубави.

Још ми је рекао:

– Увек се моли Богу. Свако добро потиче од Бога: и жеља за молитвом, и за љубављу, и за смиреноумљем, и за исповешћу, и свако друго добро. Сваки пут кад у души осетиш жељу да се исповедиш, пођи код свог духовника – то је врло добро.

Рекао ми је и ово:

– У својој молитви ишти од Бога да буде Његова воља у вези са тобом. То ти је од највеће користи.

Правите метаније

Старац је саветовао да свако према својим моћима при молитви прави земне поклоне. Говорио је:

– Правите што више метанија за време молитве чак и ако вас то умара. Кад је молитва праћена добровољном жртвом, бива угодна Богу и доноси више плода.

Молитва и при раду

Нарочит утисак је на мене остављало сазнање да је Старац проводио време или искључиво у молитви, или у молитви уз рад. Посматрао сам га како телефонира, једе, пије воду, ложи пећ, извршава све своје дужности, и схватио да се он за све то време моли. Оно што је другима говорио о молитви, и сам је примењивао.

Једног дана рекао ми је:

– Негде постоји електрични агрегат, а у овој соби постоји сијалица – па ипак, ако не окренемо прекидач, остаћемо у мраку. Исто тако, постоји Христос, а постоји и наша душа – ипак, ако не окренемо прекидач молитве, душа неће угледати светлост Христову и остаће у тами, која припада ђаволу.

Било је очито да је Старчева душа обасјана светлошћу Христовом дан и ноћ, јер његова молитва је духовни агрегат и духовну сијалицу одржавала у непрекидној вези.

Поуке старца Порфирија о умносрдачној молитви

Поводом исказа писца овог текста да му је Старац рекао: “Непрекидно изговарај молитву” што је, без икакве сумње, истина – сматрамо корисним да ово подробније разјаснимо како би се избегли могући неспоразуми.

Систематско упражњавање умносрдачне молитве, у складу са учењем старца Порфирија, претпоставља, најпре, постојање искусног духовника који ће надзирати онога ко прибегава оваквој молитви, а затим претпоставља да је душа чиста од сваког егоизма, злопамћења, нетрпељивости, жеље, таштине и слично. Старац је веома наглашавао потребу за савршавањем предањских богослужења и за читањем богослужбених химни наше Цркве. Отуда, његов савет писцу важи и за све нас – но, потребно је ваљано расуђивање; нема ни говора о напуштању богослужења, или о некаквој идеји о томе да само кроз изговарање речи Исусове молитве доспевамо до мере светитеља.

Штавише, неким људима за које му се чинило да из егоизма хоће да “науче” да изговарају Исусову молитву како би се касније јавно или тајно хвалисали да упражњавају узвишенију молитву, Старац је саветовао да не наставе са овом молитвом. Наводио је примере људи који су страдали тако што су прихватали молитве уз одређен “програм”, “циљ” или “метод”, уместо да се скрушено моле да их Бог помилује. Ова молитва се не може укротити; она искаче. Не може је држати на оку онај ко се моли – разлива се ненадано, попут суза при ганућу. Па ипак, и за ову молитву је потребно некакво деловање; но, оно није присилно и нужно. Треба да створимо одговарајућу атмосферу: да читамо нешто духовно, да окадимо, да појемо, да запалимо кандилце, да саберемо своју пажњу, да заблагодаримо Богу, да Га славословимо, да молитвено заиштемо, а све то једноставно и спокојно, “у простоти срца” (Прем. Сол. 1,1). Јер, изопачене помисли (како се, тобоже, бавимо узвишенијом молитвом) удаљавају нас од Бога.

На почетку овог поглавља, у одељку под насловом Практично учење, писац говори о томе како га је Старац видео да се моли Исусовом молитвом, и како се – ништа му не објашњавајући да га не би навео на рђаве помисли – уверио да овај може да је изговара “у простоти срца”; и зато му је саветовао да настави са њом. Наравно, свим хришћанима би саветовао то исто, са изузетком оних који хоће да “науче” “тајну” Исусове молитве како би продавали своје знање и како би се хвалисали. За њих ниједна молитва није спасоносна. Према томе, можемо извести закључак да сви можемо да се молимо речима: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”, уколико о томе не разматрамо, не говоримо другима о томе; уколико је изговарамо само нашем Христу, и то “спокојно, скрушено, једноставно, са љубављу и умилењем”, не одмеравајући је и не изостављајући, колико је то могуће, свакодневне молитве наше Цркве.

Шта види прозорљив човек

Од свог детињег узраста, Старац је, са љубављу и радошћу, читавог себе приносио Богу као “жртву живу”, а Бог га је врло рано даровао чудесним даровима.

Један од тих чудесних дарова био је дар прозорљивости, уз помоћ којег је био у стању да превазилази тескобне природне човечанске границе простора и времена. Његова духовна чувства су се толико изоштрила да су превазилазила ограничена телесна чула. Имао је прилику да види оно што је невидљиво и да чује оно што је за телесна чула нечујно. На лицима и на стварима “видео” је дубље узроке догађаја, тако да је могао исправно да их протумачи не бивајући заведен спољашњим изгледом, који често обмањује. Превазишао је природну поделу времена на прошлост, садашњост и будућност, као и поделу простора на “овде” и “тамо”. Уз помоћ благодати, доживљавао је сједињење времена у једну вечну садашњост, а простора у безгранично “овде”. Стога није било необично што је Старац посматрао човечанску душу све до њених најскривенијих дубина; догађаји су се одигравали, одигравају се и одиграваће се унутар непрекидне садашњости – не само овде, него свугде. За нас остале, наравно, све ово представља чудо, које је логички необјашњиво, јер се нисмо налазили у истој духовној равни са Старцем и нисмо га схватали.

Дечије тепање

Приликом једне посете био сам врло забринут, и Старац, покушавајући да ме утеши, ослови ме именом од миља које је користила моја мајка још док сам био детенце. Радило се о сасвим необичном имену којим ми је мајка тепала, а које сам ја скоро заборавио. Старац се пренео десетине година уназад и “чуо” моју покојну мајку како ми нежно тепа.