Пастирски дар
Пастирско умеће старца Порфирија било је неизрециво. Поседовао је светост љубави и смирења, а Бог га је обдарио благодатним даром познавања душе. Прозирао је душе у ширину и у дубину, и знао је да се дотакне њихових најосетљивијих делова. На основу властитог искуства, посетилац је бивао свестан овог Старчевог благодатног дара; због тога је најчешће остајао задивљен и дословно му је предавао своју душу. Обично је изражавао жељу да Старац буде његов духовни водич. Морао је човек бити крајње безверан па да остане недирнут.
Осим у ретким случајевима које је Бог допуштао, Старац није правио грешке јер је јасно видео душе које је волео, и служио им је смирено и самопожртвовано.
Што се више жалиш, он све касније долази кући
Жена једног лекара инвалида била је очајна јер њен муж беше стекао врло рђаве навике. После рада у болници, одлазио би у кафану, а враћао се кући после поноћи; по читав дан остављао је њу и децу саме, тако да га скоро нису ни виђали. Она је протестовала, грдила га, а он је узвраћао тако што се кући враћао све касније. Жена није видела излаза. Чула је негде за старца Порфирија и похитала да га посети. (…)
Кад је изашла из Старчеве келије, лице јој је блистало од радости. Испричала нам је како јој је Старац све открио и рекао: “Видим да је твој муж добар човек, али има комплекс због своје инвалидности; остаје ноћима у кафани да би то заборавио. Пошто му ти стално пребацујеш, он не жели да дође кући до касно у ноћ. Што се више жалиш, он све касније долази кући. Одсад чини супротно. Што он више буде каснио, то се ти више за њега моли, више га воли и двори. Тако ће се он постепено мењати, и све више ће га привлачити његова кућа, жена и деца. И твој проблем ће тако бити решен”.
Она оде својој кући, верно спроведе у дело све што јој је Старац рекао, и убрзо поново придоби свог мужа.
Небеска плата
Једна неука Старчева духовна кћи ми је испричала:
– Једног летњег јутра Старац ме пошаље да очистим врт од корова. Узех мотику и почех да копам. У међувремену, сунце се попело доста високо и настала је жега. На послетку се врло уморим, те бацим мотику украј баште. Села сам под једно дрво, незадовољна што сам посао прекинула напола. Недуго после тога, зачух покрај себе неки тих звук. Осврнух се и угледах Старца, који дође, седе поред мене и поче да ми казује дивне приче. На крају рече: “Послао сам те да радиш да данас зарадиш своју небеску плату. Чим сам видео да си се уморила и оставила посао, дошао сам да те утешим како би се одважила и наставила своје дело, и како не би изгубила своју плату”.
Јадна сирочад
Групи хришћана, међу којима сам се и ја налазио, Старац је говорио о трагедији недостатка љубави у наше време, што доводи до усамљености, потиштености, несигурности, напетости, страхова… Рекао нам је: “Пођите, бре, у неко сиротиште да видите ту убогу, сироту дечицу; изгледају као јагњад која су изгубила своје мајке, и траже који посетилац ће им показати мало љубави. Одмах ће се прилепити уз њега и нећеш их моћи одвојити. Пођите да видите колико су та дечица жедна љубави”. И завршио је: “Зар мислите да се дечица која имају родитеље који их не воле, иоле разликују од сирочади? Па и она су сирочад”.
Љутњом ништа нећеш постићи
Неки људи који су били веома строгих начела, понели су се круто према једном мом пријатељу. Последица тога била је да су сасвим погрешно проценили његове особине, због чега се он врло лоше осећао. Старац Порфирије га умири јер је ствари поставио на право место, оцртавајући са успехом душу мога пријатеља. Рекао му је: “Ти си добар, осетљив, миран човек; право си јагње Божије. Али, кад се према теби односе са љутњом, ти се повлачиш у себе, реагујеш на унутарњи начин и онда те погрешно схватају. Кад се, међутим, према теби односе на леп начин, ти из себе откриваш тако лепе ствари да сви бивају изненађени. Људи који те нису разумели како ваља и који су те повредили, не знају ону стару причу о ветру и сунцу. Наиме, ветар и сунце се стану препирати ко је од њих двоје снажнији; и тако се опкладе: ко скине кожух чобану који се тог трена пео на гору, тај је снажнији. Ветар је дувао и дувао – чобану је било хладно, те је још више привијао кожух уза се. Тада изађе сунце иза облака, разли се ведрина и топлота, чобан се угреје, те скине кожух са себе. Тада сунце повика ветру: – Видиш ли ко је од нас двоје снажнији?” И Старац закључи: “Не можеш човека придобити љутњом, него само добротом”. Тада је мој пријатељ схватио да они људи “строгих начела” представљају оштар и хладан ветар, док је отац Порфирије био добронамерно и топло сунце.
Кад растанак представља мање зло
Старац је своју духовну децу понекад водио на начин који је био болан, кад би сматрао да је то неопходно. Једној својој духовној кћери којој тек што беше умро муж, рекао је: “Сад треба да се раздвојиш од своје свекрве, јер она има и другу децу; остави је нека живи са једним својим дететом. Јер, ако будете живеле заједно, “видим” да ће због своје горчине окренути твоју децу против тебе. Тако ће она учинити велик грех, а у духовну опасност ће довести и твоју душу и душу твоје деце; на крају ћеш бити приморана да је због свађе отераш од себе. Но, ако сада оде на леп начин, и ти и она ћете се мање секирати. Помажи јој издалека, колико можеш – и материјално, а пре свега својом молитвом. Ми свештеници имамо задатак да људе међусобно зближавамо; међутим, када то доноси духовну штету, онда растанак представља мање зло.
Његова духовна кћи благовремено спроведе у дело његове савете, што се убрзо показало као веома добро. Реч је, наравно, била о појединачном и засебном, а не општем савету.
Љубав све покрива
Упита неко Старца за кога да гласа на посланичким изборима. Он му одговори сликовито: “Православна Црква је као квочка: испод својих крила чува и беле, и црне, и жуте… и свих боја пилиће”. Тај који је питао, добио је ваљан одговор: Православна Црква се не може политизовати нити се може ставити на страну неке странке. Она љубављу све покрива, не поистовећујући се ни са једним политичким правцем.
Кад савест оптужује
Једном приликом Старац је путовао од Солуна ка Јерисосу са намером да уђе на Свету Гору. Пошто је мало закаснио, није нашао место да седне, те он, силом прилика, остаде да стоји у аутобусу, док је покрај њега седело неколико младића. Један постарији господин прекори младиће што виде крај себе старца монаха како стоји, а они и даље равнодушно седе. Затражи да један од њих уступи своје место свештенику, но они се нису много узбуђивали и наставише да седе. Тада господин врло љутито устане и Старцу понуди своје место. Старац му захвали, али не прихвати понуђено место – све до Јерисоса путовао је стојећи. На крају путовања, господин упита Старца зашто није прихватио место које му је он понудио. Старац му одговори: “Учинио сам жртву због ове младежи”. Господин није разумео, те му Старац објасни: “Ниси поступио добро што си изгрдио ове момке. Они су учинили рђаво дело: оставили су једног старијег јеромонаха да стоји и нису му, као што је требало, сами понудили место. А затим, да су устали онда кад си их ти натерао, и да сам ја сео на њихово место, или, опет, да сам прихватио место које си ми ти понудио, момци не би схватили да су учинили рђаво дело – напротив, чинило би им се да су се оправдали. Овако, пошто сам толико сати стајао, а они ме све време гледали пред собом, њихова савест се и сама пробудила и тихо их оптуживала због њиховог поступка. Само тако човек може да се спасе: кад се покаје не зато што га оптужује неко споља, него зато што га изнутра оптужује његова властита савест”.
Други савет
Кад саговорник није прихватао његов први савет, Старац би се повлачио и давао му други, лакши, иако је његов први савет доносио много већу духовну корист.
Изгубила си саму себе
Опхрвана великом жалошћу због смрти свог мужа, једна госпођа бојажљиво уђе у Старчеву келију. Прве њене речи су биле: “Старче, изгубила сам свог мужа и сад сам очајна”. Старац јој одговори: “Изгубила си саму себе јер си изгубила веру. Ниси изгубила мужа – био је Божији и Бог га је узео к Себи, као што ће узети и нас. Видим да си од силне туге запала у меланхолију и да тиме ствараш проблеме не само себи, него и својој деци, јер она веома пате гледајући те како плачеш по читав дан”.
Старац ју је утешио практичним саветима и пренео јој веру у Бога и наду да ће се са својим супругом срести на небу.
Скривени рат против вере
Једног дана разговарао сам са Старцем о сектама и он ми је испричао: “Дође једном к мени нека добра, образована девојка, из добре куће, хришћанка. Рекла ми је да су јој предлагали за будућег супруга једног врло финог, озбиљног, богатог и образованог господина – једино што је био масон. Упита ме шта да ради. Рекох јој да га не прихвата пошто је масон. Она поче да ми прича како је он доброг карактера и да ће она због тога моћи да га приволи Христу. Рекох јој да неће ништа успети. Но, она ме не послуша и уда се за њега. Отада није годинама долазила к мени. Тек, једног дана, ево ње са мужем и дететом. Уђе сама у моју келију.
Упитах је како је. ,Добро’, одговори она. ,Колико често се исповедаш и причешћујеш?’ ,Отприлике сваке године’, каже. Колико често одлазиш у цркву?’ ,Понекад; ретко.’ Упитах је још понешто и добих сличне одговоре. Ја јој кажем: ,Позови свог мужа’. Уђе њен муж са дететом. Рекох му: ,3наш, пре него што се удала за тебе, твоја жена ме је уверавала како ће од тебе направити хришћанина, али ја видим да си ти од ње направио масона’.
“Старче”, упитах ја, “како је та жена могла поверовати да ће од масона направити хришћанина, кад се масонство отворено бори против хришћанства?” Он ми одговори: “Не, ту борбу други воде. Масони воде скривену борбу; због тога су опасни. Они ти не кажу да се не крстиш, да не идеш у цркву, или да се не исповедаш. Кажу ти: иди, али дођи и код нас. Постепено утичу на тебе, тако да и не приметиш да си једног тренутка заправо престао да будеш хришћанин и да си постао масон”.
Љубав према Старцу корисна је посетиоцу
Један мој познаник који је пролазио кроз озбиљно искушење, зажелео је да упозна Старца. Њихов сусрет представљао је прекретницу у његовом животу, јер иако је у Старчеву келију ступио уздржано и са сумњом, из ње је изашао преображен. Тада ми Старац откри истину: “Испрва је био уздржан; но, моје речи су продирале право у његову душу, и једног трена видех да ме је заволео”. Старац то рече, а његово лице се озари радошћу. Па ми објасни: “Не радујем се толико због себе, колико због њега јер ће имати велике духовне користи од тога што ме је заволео”.
Сметени политичари
Упита ме Старац једном приликом о томе какво је стање у политици; одговорих му да ствари, уопштено, не стоје баш најбоље. Он ми на то рече: “Шта могу да учине политичари? И сами су сметени због својих душевних страсти. Кад један човек не може да помогне сам себи, како ће моћи другима да помогне? И ми сами смо криви за такво стање. Да смо ми прави хришћани, могли бисмо да пошаљемо у скупштину не неку хришћанску странку, већ хришћане политичаре, и ствари би тада биле другачије”.
Поверење у Промисао Божији
Седећи једно летње поподне испод једног бора, Старац нам је говорио о томе како треба да имамо неограничено поверење у Промисао Божији: “Знате, истина је то што у Светом Писму пише да је у нас ii свака длака на глави избројана (Лук. 12,7). Заиста је тако. Ништа у нашем животу није случајно. Бог се стара чак и за најситније појединости нашег живота. Он није равнодушан према нама; ми нисмо сами на свету. Веома нас воли; сваког трена нас има на уму и притиче нам у помоћ. Треба то да схватимо, и онда се ничега нећемо плашити”.
Без благодати
Једном другом приликом говорио нам је: “Већ сада треба да стекнемо благодат Божију. Без благодатног дара Божијег, наш труд неће донети никаквог резултата и тешко да ћемо доспети до рајског врта. Кад смо смирени, Бог нам дарује Своју благодат”.
Нерад и очајање
Кад смо Старца питали за неког човека који се налазио врло далеко и којег никад није срео, он је рекао: “Видим да тај ништа не ради, седи доконо и досађује се; због тога се и налази у очајању”.
Светлост одгони таму
Једанпут нам је рекао: “Зашто да јуримо таму? Упалимо светлост, и тама ће сама по себи побећи. Допустимо да се у читаву нашу душу усели Христос, и демони ће се сами разбежати”.
Подари им…
Благослови које нам је Старац давао, били су врло изражајни. Једном сам се налазио у Старчевој келији заједно са својим блиским пријатељем који је веома волео Старца. Пошто нам је дао многе савете у вези са нашим проблемима, Старац нам рече да клекнемо, те подигавши руке, изрече следећу молитву: “Господе Исусе Христе, подари им испуњење њихових жеља које су Теби угодне; и то по срцу свакога од њих; да би и они кроз своја добра дела, благодарећи Теби, добили достојну плату”.
Чувајмо јединство верних
Старац је показивао нарочито занимање за црквене новости. Знао је да ја читам једне верске новине, па ме је редовно испитивао. Говорио бих му о свим значајнијим новостима. Био је веома тужан кад је слушао о скандалима и неслогама; говорио ми је да по сваку цену треба да чувамо јединство свих верника у Цркви, јер се за то јединство Христос помолио Своме Оцу.
Образовање и благодат
Са тугом ми је рекао за родитеље једног заблуделог младића: “Ови родитељи, толико образовани и са толиким познавањем психологије, испустили су своје дете из руку. Шта ти може помоћи образовање? Само благодат Божија, само наша истинска љубав, која се тајно жртвује за све, може спасти и нас и друге”.
Треба да постанемо свети
Мој пријатељ и ја пођемо да завршимо један посао у манастиру; са нама у аутомобилу био је и старац Порфирије. Једног тренутка схватих да пролазимо покрај имања које су поседовали Јеховини сведоци. Осетих како ме обузима потиштеност и одвратност због душегубног деловања тих секташа, који, уместо да се покају због својих греха, настоје да поколебају веру у Христа код оних “за које је Христос умро и васкрсао”. Старац је само ћутао. Једног тренутка запитах се шта ли Старац мисли о овоме. Зар се не гнуша посматрајући те људе и њихова дела? Но, одмах зачух Старца како ми говори: “Бог нека се смилује и тим јадним лажним Јеховиним сведоцима. Неки хришћани их се гнушају, неки се препиру са њима и коре их, неки их, опет, гоне на судове. На тај начин се секташтво, међутим, не може сузбити. Знате ли како се оно сузбија? Тако што ми треба да постанемо свети”.
Послепоноћни телефонски позив
Један човек, Старчево духовно дете, који је увек са великом спремношћу помагао у свим манастирским радовима, допадне неке немоћи коју није успевао да обузда. Наиме, волео је добро јело и добро вино. Испричао ми је следећи догађај:
Једне вечери затекох се у кући својих пријатеља, у породичном друштву. На трпези коју су нам приредили, био је укусан зец, друга лепа јела и врло добро вино. Превише смо јели и пили; касно, нешто пре поноћи, опростили смо се од својих домаћина. Дошли смо кући, пао сам у кревет, али нисам могао ока да склопим. Превртао сам се на душеку, вртео се тамо-овамо. Стомак је био тежак; у глави ми је зујало. Дуго сам се тако патио. Око три сата по поноћи, чујем да звони телефон. Ко може бити у то доба? Сигурно је нека грешка, мислио сам. Подигао сам слушалицу, кад – Старчев глас. “Бре, крштена душо”, вели ми он, “зар ти нисам толико пута говорио да не дозволиш да те намами добро јело и добро вино? И ево, шта ти се десило! Гледам те како се мучиш, па се мучим и ја с тобом. Молим се Богу да те то прође. Помоли се и ти, али други пут буди пажљивији.” Отада сваки пут кад се нађем за трпезом, сетим се оног Старчевог послепоноћног телефонског позива, те обуздам себе да се не бих опет предао угађању стомаку, а пре свега, да не бих ожалостио Старца.
Смртни час – Други Христов долазак
Једног дана упитах га у његовој келији: “Старче, у последње време много се говори о броју 666, о томе како се приближава долазак антихриста – неки чак тврде да је већ дошао – о електронском обележавању на десној руци или на челу, о судару између Христа и антихриста и о уништењу овог другог при Другом Господњем доласку. Шта Ви кажете о томе?” Старац одговори: “Шта да кажем? Ја не причам да ми се указала Пресвета Богородица, да ће бити рат, и друге такве ствари. Знам да ће доћи антихрист, да ће се збити Други долазак Господњи, али када – не знам. Сутра, кроз хиљаду година – не знам. Па ипак, не узнемиравам се због тога. Јер, знам да смртни час за свакога од нас представља Други долазак Христов. А тај час је врло близу”.
Савети једној мајци којој су попустили нерви
Једној мајци којој беху попустили нерви због озбиљних искушења која је претрпела, Старац је саветовао да се труди да поново живи врлинским животом. Истовремено, дао јој је и практичне савете како да пронађе излаз из своје меланхолије: да се труди да одгони непријатне успомене и страхове, да се сећа пријатних ствари, да увек негује оптимистичке мисли везане за будућност, да слуша ваљану музику која јој се свиђа, да излази у шетњу, да заједно са својим хришћанским пријатељицама одлази не само на недељну свету Литургију, него и на вечерње и бденија, и да се моли са поверењем у Христа.
Боље да као мирјанин доживиш неуспех
Један младић је говорио Старцу како намерава да пође у манастир. Но, Старац је “видео” да њему не одговара монашки живот и саветовао му је да свој хришћански подвиг обавља живећи световним животом. Младић на то рече како се плаши да можда неће успети у том подвигу. Старац му одговори: “Боље да као мирјанин доживиш неуспех, него као монах”.
Цигарета свештеничког кандидата
Један свештенички кандидат дође код Старца како би са њим разговарао о неким својим проблемима. Кад су завршили разговор и кад се он нагнуо да целива Старчеву руку, непријатан задах никотина изађе из његових уста. Тада му Старац рече: “Како мислиш, бре, да будеш свештеник, кад немаш воље да се оканеш цигарета?” “Имате право”, одговори овај, “то је моја страст; пушим више од једне кутије цигарета дневно. Стид ме је да Вам кажем, али и моја жена се веома противи.” Старац му онда да упутства како да остави цигарете. Младић је следио те савете и, уз помоћ Божију, успео да се ослободи пушења. Пре свих, овај његов успех славила је његова жена. Ускоро је и рукоположен.
Окружите га својим молитвама
Родитељи једног младића посете Старца веома узбуђени. Из њима непознатог разлога, младић је покушао да изврши самоубиство. Старац им рече: “Ваш син је осетљив; од најранијег детињства мучила га је завист, и полако је почео да се отуђује од вас. Доспео је чак дотле да је после једног љубавног разочарања покушао самоубиство. Треба бити веома опрезан, да се та жалост опет не појави. Да би тај младић излечио своје ране, потребно је мало речи, али много молитве. Не требају му савети, осуде и такве ствари. Мало бираних речи, које ће му подгревати наду, а одмах затим молитва. Окружите га својим молитвама”. Сами догађаји у потпуности су оправдали Старчеве речи.
Волели сте их, а вршили сте притисак на њих
Другим родитељима који су имали озбиљне проблеме са својом децом, рекао је: “Видите ли шта је било са вашом децом? Видите ли докле су доспела? Волели сте их, али сте их притискали а да при том нисте имали потребну светост како бисте их задржали у близини Христовој. Док су деца била мала, задржавали сте их уза се; кад су одрасла, изгубили сте их. Не треба да се борите против своје деце, већ против сатане, који се бори против ваше деце. Треба да им се обраћате са мало речи, а са више молитве”.
И опет су Старчеве речи у потпуности осликале стварност.
Одмах престаните да пушите
Једном пушачу је рекао: “Пушење не доноси ништа добро. Напротив, доноси рак и друге болести. Одмах га остави”.
Не треба вршити притисак на децу
“Не треба вршити притисак на децу. Кад су несташна, мајка треба да предузме одређене мере, али не да врши притисак на њих. Добро поступаш што им сваки дан читаш Свето Писмо. Ако једно дете негодује – пусти га; пођи са осталом децом у другу собу и настави читање. Кад полазиш у цркву, а твоја деца неће да иду с тобом, немој их присиљавати, али немој бити ни равнодушна према томе. Кажи им: „Децо, ја идем у цркву. Ко хоће, може поћи са мном; сад или касније.“ Тако им говори и много се моли за њих. Кроз твоју молитву Бог ће им се обратити.
Кад нас обузме инат
О једном проблематичном хришћанину који је због једног искушења упао у замку властитих страсти, Старац је рекао: “Видим да је врло оштроуман и да има доброте у себи. Но, због искушења кроз које пролази, изгубио је стрпљење, изнервирао се и допустио да његово рђаво ја угуши ону добру страну. Дозволио је да њиме овлада егоизам, инат и сатана”.
