У понедељак шесте недеље по Пасхи, када Црква празнује молитвени спомен на Пренос моштију Светог оца Николаја Мирликијског, манастир Драча је литургијски прославио своју крсну славу.
Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован служио је свету архијерејску Литургију, док су саслуживали протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор Крагујевачке богословије; архимандрит Петар, игуман манастира Пиносаве; протојереј Срђан Перић, парох сомборски; протосинђел Неофит из манастира Драче; протођакон Иван Гашић. Појали су ученици Богословије Светог Јована Златоустог предвођени јерођаконом Василијем Старовлахом, професором појања.
Литургијско сабрање својим присуством увеличали су игуманије Нектарија из манастира Каленића, Евгенија из манастира Вољавче и Анастасија из манастира Дивостина; мати Аквилина, настојатељица манастира Бајчетине; протојереј-ставрофор Драган Васиљевић, парох рогојевачки; протојереј Срђан П. Тешић, парох шумарички; протојереј Сретко Петковић, парох становљански. беседио је владика Јован:
– Онај који је без Христа, он је увек губитник и ма шта да стекне у овом животу, било то положај или звање, увек је губитник. Зато нам је потребно да Христа сместимо у себе, а онда ћемо се понашати хришћански, онда ћемо волети Бога. Зато, како кажу свети оци, Васкрсење је срж и суштина наше хришћанске вере. Таквом вером живео је и Свети отац Николај, чији пренос моштију ми данас прослављамо, а који као своју славу прославља манастир Драча. Отуда, све што је везано за овај празник јесте светло и вредно спомена. Када је Свети Николај вратио вид Светом Стефану Дечанском, није му вратио само телесне очи, већ је он тада прогледао и духовним очима. Уколико ставља акценат само на телесни вид, а не размишљамо о том духовном виду, о тим духовним очима, човек ништа више не види испред себе до самога себе, Не може да сагледа праву љубав и прави однос према другоме. Иако се догађај преноса моштију десио у XI веку, Црква га и данас помиње да би човек кроз то сећање заиста што више био везан за Бога. Зато све што чинимо у Цркви, ми вршимо у спомен, па и Литургију вршимо у спомен на Господа, на Његова страдања. Ако човек изгуби то сећање, он губи и осећање. Он више нема осећања ни за кога, осим што је себе ставио у центар и што се сав усмерио са сав свој его. Као да ће нас положај и чин увести у Рај. Напротив, неће! Треба да сва земаљска добра схватамо као благослов Божји. Ако мислимо супротно, онда смо велики губитници. Тиме што смо све друго и материјално сместили у себе, изместили смо Христа. Направили смо места за свој его, своје егоистично ја, а нисмо направили места за Христа. Дакле, све је ово Свети отац наш Николај, који је био епископ, велики чудотворац, испунио вршећи своју епископску службу, своје апостолско звање у смирењу. Ако нисмо стекли смирење, нисмо ништа стекли, јер смирење је темељ сваке врлине, а најбољи пример те врлине смирења јесте Господ наш Исус Христос. Управо због те ревности, због тог служења Богу и другоме, Свети отац Николај се прочуо великим милосрђем, кроз велико човекољубље.
Извор: Епархија шумадијска
