Патријарх Порфирије: Најбоље би било да у овом тренутку молитвено ћутимо и да молимо Господа да се смилује на њих и на нас
Дан после трагедије у којој су у Основној школи Владислав Рибникар у Београду пострадали невина деца и школски чувар и због које је занемела Србија, Његова Светост Патријарх српски г.Порфирије је служио помен у храму Светог Саве у Београду. Његовој Светости саслуживали су Mитрополит преспанско-пелагонијски г. Петар из Македонске Православне Цркве – Охридска архиепископија и викарни Епископ марчански г. Сава. Помену су молитвено присуствовали: министар просвете г. Бранко Ружић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама г. др Владимир Рогановић, патријархови викарни епископи и патријаршијски функционери, бројно свештенство и мноштво верног народа.
Патријархова беседа после помена у храму Светог Саве
– Христос Васкрсе!
Браћо и сестре,
У ове највеће и најважније дане, дане Христовог васкрсења, дане победе живота над смрћу, можда заправо и једине радости коју ми људи можемо да видимо као свој једини пут, суочени смо са смрћу, јединим, без много речи, анализа и доказа непријатељем нас људи, како свакога од нас појединачно тако и свих нас заједно. Господ је победио смрт, даровао живот и учинио да буде срушен, да буде поражен, да буде обеснажен наш једини и највећи непријатељ: „ Где ти је смрти жалац, где ти је аде победа?“ кличе Свети апостол Павле, имајући на уму славно васкрсење Христово.
Свако од нас има много проблема у своме животу. Неке реши а неке не реши. Има много тешкоћа, много непознаница, недоуимица. Нешто је могло и да се не деси у нашем животу. А нешто се дешава необјашњиво и неразумљиво. Понешто можемо да избегнемо а са нечим морамо да се суочимо. Једино што је, сигурно, саставни део живота свакога ко је дошао у свет, ко се родио, ко је угледао светлост дана, једино што нико не може да избегне и опет не може себи да објасни, иако свако мисли да га то неће снаћи или да можда има неку технику да то избегне, јесте смрт. Зато је смрт једини нерешиви проблем за нас људе – онда када се ослањамо на себе, на своје силе и на своје моћи и то искључиво. У исто време и наш однос према смрти, у најмању руку, показује да постоји некаква реалност која је изван домашаја смрти, јер нема тога који се против смрти не буни на различите начине, макар и тако што је потискује и сматра да она не постоји…Или покушава себе немоћно да утеши говорећи – то је природна ствар. А колико је природна најбоље се види по томе како и на који начин ми доживљамао смрт оних који нам живот значе. Оних који су наш живот. И ево, у ове дане, ми смо суочени, у светлости и радости васкрсења Христовог, управо са таквом једном реалношћу. Пострадали су: Драган, Ана, Софија, Бојана, Андријана, Катарина, Мара, Ема, Андрија. Пострадали су ту у нашој близини, у нашем комшилику, пред нашим очима, у нашој школи, са нашом децом и од наше деце. И наравно да је ужасан бол ранио душу свакога од нас јер се ради о нашој деци, ради се о нама, јер се ради о догађају који не може да појми, да смести у себе ниједна људска мисао. Нема те логике која може да појми шта се то збило, нећу рећи шта се то збива. И ево, ма колико, дакле, покушавали да маргинализујемо чињеницу, која је најупечатљивији сегменат људског живота, она се пред нас испоставила у најстрашнијем, у најтрагичнијем, у најтужнијем у најнеприхватљивијем своме облику – да су они који су требали да буду наша утеха, наша будућност изгубили дах и одједампут отишли у неке друге сфере постојања. И колико је, дакле, смрт природна, довољно је да пред овом чињеницом свако погледа у себе. Нарочито онда када се тиче оних које волимо читавим својим бићем и због којих и ми постојимо а то су, пре свега, родитељи својом љубављу у односу на своју децу.
Ми људи имамо своју логику и некако и прихватамо чињеницу смрти онда када она иде, опет под наводницима, природним путем – када оду старији аостају млађи. Међутим, ту нема логике и увек је и на исти начин то једнако велика и највећа трагедија и увек је то једнако највећи непријатељ наш. Зашто? Не зато што је то само биолошки факат, него баш због тога што раздваја оне који се воле нераскидивом љубављу. Сви смо најпре доживели шок ових дана, када је пострадало осморо деце и један који је, условно речено, старији од њих – када су пострадали од руке дечије.
И најбоље би било да у овом тренутку молитвено ћутимо, да се погрузимо у дубини свога бића, у своју душу и да ту, пред лицем Божијим, коленопреклоно молимо Господа да буде милостив свима нама. Наравно, да се молимо за покој трагично, невино пострадалих.
Сви смо најпре били суочени са неверицом, па смо онда кренули да анализирамо на социолошком плану, на психолошком плану, да тражимо одговоре, да тражимо одговорне. Међутим, живот је скупа, најскупља ствар. То је дар Божији и сваки покушај да на површини нашег постојања нађемо одговоре, у најмању руку, одвешће нас у погрешном правцу. Знамо да се човек манифестује и на социолошком плану и на психолошком плану што укључује у себе и телесни акпекат али знамо да је човек и духовно биће. Иако се не погрузимо на нулту тачку, свако од нас своју, свога постојања и не станемо пред лице Божије и ту у Његовом лику, као у огледалу, не видимо себе, нећемо доћи, не само до утехе и до решења, него ни до почетног слова азбуке одговора.
Тражимо одговорне, изузимајући себе онда када нисмо укорењени у духовном темељу. Али, ако не осећамо овакву трагедију као заједничку трагедију у којој сви учествујемо, са једне стране у болу и нади, с друге стране и у одговорности, ко може себе да изузме од одговорности – да буде бољи и да својом добротом доприноси да сви заједно будемо бољи? Ако тражим одговорног изван себе и искључиво и само и кривца изван себе искључиво и само, онда се искључујем из бола и саосећања да смо једно.
Ко је одговоран? Сви смо одговорни! Ја први, јер сигурно се нисам довољно Богу молио за свој народ, сигурно нисам учинио много тога што је требало да учиним, да будем бољи и да би као бољи и свом народу био бољи. А сигурно сам учинио и много тога што није требало. Дакле, овде се ради о дубинском проблему, о корену на којем треба све да се зида и из којег треба све да израста. О промени – како се то каже, парадигме. О размишљању о томе шта нам је узрок и циљ живота. Ако је циљ да нам буде боље искључиво и само на сваком пољу нашег постојања – примарни циљ а не циљ да будемо бољи, онда ма шта учинили споља да побољшамо околности живота, ако ми нисмо бољи неће нам бити боље. Да муж буде најбољи муж својој жени. Тада ће им бити боље у породици. Да жена буде најбоља жена своме мужу. Да свако буде бољи један другом. А онда ће они заједно бити бољи родитељи својој деци. А онда ће и деца бити боља деца својим родитељима. Наравно, да побољшамо услове у школама, да побољшамо економски контекст, да побољшамо начин комуникације, да побољшамо све оно што јесу околности, услови нашег живота али ако не будемо бољи ми, ако не будемо боље слушали реч Божију и ако реч Божија не буде наш живот и њом не постанемо бољи, онда ће нам те, само боље околности, постати бумеранг који се лупа о наше главе, онда ће нам то постати само већи пакао јер ће производити већи раскорак између онога што јесмо и онога што је око нас. Бићемо празнији.
Да свако буде бољи на своме месту. И да свако погледа у себе. И да свако потражи у првом степену одговорност и ако хоћете, да употребим и ту реч – кривицу у себи, то је почетак. И ако то чиним, ако тако поставим свој живот, онда, наравно, имам право да упутим и примедбе онима који су око мене а које су добронамерне и испуњене бригом за другога. Али и ово су вероватно речи које нисам требао да изговорим данас и ово су речи које су сувишне јер треба коленопреклоно да се погрузим и да се погрузимо у себе и да се обратимо Господу молитвом за спас душа пострадале деце. Да Господ помилује све нас, да нам отвори очи, да разумемо Његову реч, да разумемо шта треба да буде узрок и циљ нашег живота, да знамо координате и смернице. И тада ћемо опет бити на искушењу и на крсту али не без наде, него са вером у Христа васкрслога.
Родитељима који су изгубили своју децу, целивам молитвено и руке и ноге и лица и молим да им Господ да утеху али и да дода вере јер вером, сигуран сам, не знам како али сигуран сам, а имао сам и нека лична искуства, видеће другачије. Овај ненадокнадиви губитак, сигуран сам, знам боље рећи, је празнина и кратер огроман и не може се надоместити али је логика Царстава Божијег, ка којем ћемо пре или касније, надамо се, ићи сигурним стопама и стићи тамо, сасвим другачија од наше логике. И сигуран сам да и ваша деца тугују због ваше туге али да у исто време гледају у лице васкрслог Господа и да се моле и за вас и за све нас да будемо бољи и да будемо сви одговорни, свако на своме месту. Нека Господ упокоји душе Драгана, Ане, Софије Бојане, Андријане, Катарине, Маре, Еме, Андрије и да благодаћу својом помогне да они који су рањени победе искушења.
Молимо се сви за вас и ево читава Црква Православна се моли и за вас и за пострадале. Са нама је из Македоније Митрополит Петар. Добили смо писма од више поглавара помесних цркава, који не само да изражавају саучешће, него и упућују молитву и молитве васкрсломе, једноме Богу, Сину Божијем Исусу Христу и Његовом Оцу и Духу Светоме.
Нека Господ подари вечни покој Драгану, Ани, Софији, Бојани, Андријани, Катарини, Мари, Еми, Андрији и нека им учини вечни помен.
По одслуженом помену у храму Светог Саве, Патријарх Порфирије се, у пратњи викарног Епископа новобрдског Илариона, упутио до школе, места трагичног догађаја где се помолио за покој душе настрадалих и разговарао са директорком Основне школе Владислав Рибникар госпођом Снежаном Кнежевић, наставницима, ученицима и њиховим родитељима.
Патријарх је одласком на место највеће туге нашег народа ових дана, још једном исказао саучешће над невино изгубљеним животима деце и чувара Драгана и изразио веру и наду у опоравак рањених основаца и њихове наставнице Татјане.
Извор: Храм Светог Саве
