На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Преподобни Онуфрије велики; Преподобни Петар атонски; и Преподобни Арсеније коневијски.
* * *
Тропар празника:
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ОНУФРИЈА ВЕЛИКОГ
Преподобни инок Пафнутије, који се подвизавао у једном од пустињожитељних манастира египатских, оставио нам је повест о томе како је пронашао у пустињи преподобног Онуфрија Великог и друге пустињаке. Своју повест он овако почиње:
Боравећи и побожно тихујући у моме манастиру, у мени се једнога дана појави жеља да одем у унутрашњу пустињу и видим, има ли тамо неки инок који више од мене служи Господу. Уставши, ја узех мало хлеба и воде, и кренух на пут. Изађох из свог манастира, не рекавши ништа никоме, и упутих се у најдубљу пустињу. Путовао сам четири дана, не окусивши ни хлеба ни воде, и дођох до једне затворене пећине која је имала само једно мало прозорче. Ја проведох код прозорчета читав сат куцајући, и очекујући да ће неко по обичају монашком изаћи из пећине и дати ми поздрав у Христу. Али пошто не добих одговора, нити ми ко отвори, ја сам отворих врата и уђох говорећи: благослови! И угледах у пећини некаквог старца који је седео и као спавао. Ја поново рекох: благослови! и додирнух његово раме с намером да га пробудим, но оно беше као прах; и опипавши тело његово, ја нађох да је умро пре много година. Угледавши хаљину где виси на зиду, ја је додирнух, и она се у мојој руци претвори у прашину. Ја онда скидох са себе мантију, покрих њоме тело умрлога и, ископавши рукама раку у пешчаној земљи, погребох тело подвижниково са уобичајеним псалмопјенијем и молитвом, и са сузама. Затим, прихвативши се мало хлеба и воде, ја се окрепих, и преноћих крај гроба тога старца.
Сутрадан изјутра, сатворивши молитву, ја кренух у најунутрашњију пустињу. Путујући неколико дана ја наиђох на другу пећину, и угледах пред њом трагове ногу људских, и помислих да неко живи у тој пећини. Закуцах на врата, и пошто не добих одговора ја уђох у пећину. Но не нашавши тамо никога, изиђох напоље, помишљајући у себи да ту вероватно живи неки слуга Божји који је у то време отишао мало у пустињу. И ја реших да ту причекам тог слугу Божјег, пошто сам желео да га видим и поздравим у Господу. И проведох цео дан у очекивању, непрестано појући псалме Давидове. А то место беше врло лепо; ту се налажаше урмина палма са родом и мали извор воде живе; и ја се веома дивљах лепоти тога места, желећи да и сам ту живим, када би то било могуће.
Када се дан стаде клонити к вечеру, ја угледах стадо бивола које иђаше к мени, и усред стада – слугу Божјег (то беше Тимотеј Пустињак). Када се стадо приближи мени, угледах човека без одела, који наготу тела свог покриваше власима. Пришавши месту где сам ја стајао, он ме загледа, па мислећи да сам дух и привиђење он стаде на молитву, јер су га на том месту многи нечисти дуси кушали привиђењима, као што ми после он сам исприча о томе. А ја му рекох: Што се плашиш, слуго Исуса Христа, Бога нашег? Погледај и види стопе моје, и знај да сам ја такав човек као и ти; опипај ме и увери се да сам ја тело и крв.
Пошто ме је неко време посматрао и уверио се да сам стварно човек, он се успокоји, па заблагодари Богу и рече: Амин. Затим ми приђе, загрли ме и уведе ме у своју пећину, и понуди ми урме и чисту воду са извора, и сам се прихвати због мене. И упита ме: Како си овамо дошао, брате? – А ја, излажући му своје мисли и намере, одговорих: Желећи да видим Христове слуге што се у овој пустињи подвизавају, ја изиђох из свог манастира и допутовах овамо; и Бог ми испуни жељу, јер ме удостоји видети твоју светост. – Затим га ја упитах, рекавши: Како си ти, оче, дошао овамо? колико се година подвизаваш у овој пустињи? чиме се храниш и зашто идеш наг, не одевајући се ничим?
Онда ми он стаде казивати следеће: Најпре сам живео у једној од тиваидских киновија,[3] проводећи монашки живот и усрдно служећи Богу. Рукодеље ми беше ткање. Али се у мени појави помисао који ми говораше: изађи из општежића и живи сам, и труди се подвизавајући се, да би примио од Бога велику награду; јер ти можеш од труда руку твојих не само хранити себе, него и ниште хранити и странствујућу братију збрињавати. – С љубављу послушавши овај мој помисао, ја изиђох из братства, начиних келију себи у близини града и упражњавах моје рукодеље. И имађох довољно што ми треба за живот, јер сам зарађивао трудом руку својих. К мени долажаху много по моје рукотворине и доношаху све што ми треба; давах уточиште и путницима, а преостатке раздавах ништима и невољнима. Но моме животу позавиде непријатељ наш, ђаво, који увек војује против свију: желећи да уништи трудове моје, он стави једној жени мисао у душу, да дође к мени ради мог рукодеља; и она дође и наручи платно, које ја израдих и предадох јој. Потом ме она замоли да јој начиним и друго платно; и међу нама се развеза разговор и слободније понашање; и зачевши грех, ми родисмо безакоње; и проведох с њоме шест месеци, грешећи све време. Затим помислих у себи да ме данас или сутра може снаћи смрт, и ја ћу отићи у вечну муку. И рекох себи: Тешко мени, душо моја! Боље ти је да бежиш одавде, да би побегла од греха и уједно с тим од вечне муке! – Стога оставивши све, ја тајно побегох оданде и дођох у ову пустињу; и стигавши до овог места, ја нађох ову пећину, извор и урмину палму која има дванаест грана; и сваког месеца по једна од грана рађа ми то лико рода, да ми је то доста за исхрану у току тридесет дана. А када се заврши месец и уједно с тим род на једној грани, онда сазрева друга грана. И тако се, благодаћу Божјом, храним, и ништа друго немам у својој пећини. И одећа моја од дугог времена оветша и распаде се потпуно; и након много година (јер већ тридесет година боравим у овој пустињи) израстоше на мени длаке, као што видиш, и оне ми служе место одеће покривајући моју наготу.
Чувши ово од тог подвижника, прича Пафнутије, ја га упитах: Оче, у почетку твојих подвига на овом месту, да ли те је што ометало или не? – Он ми одговори: Претрпео сам безбројне нападаје од демона. Много пута они су ступали у борбу са мном, али ме нису могли савладати, јер ми је благодат Божја помагала; одолевао сам им крсним знаком и молитвом. Осим вражјих нападаја, мојим подвизима сметала је још телесна болест, јер сам силно патио од стомака, да сам и на земљу падао од страшних болова; и нисам могао стојећи вршити обичајне молитве, него сам, лежећи у својој пећини и ваљајући се по земљи, обављао молитвено правило са великом муком, и нисам имао снаге ни да изађем из пећине. Молио сам се милосрдном Богу, да ми због болести подари опроштај грехова мојих. Једном, када сам седео на земљи и грчио се од болова у стомаку, ја угледах пред собом чеснога мужа који је стајао и питао ме: Од чега болујеш? – Ја му једва могох одговорити: Болујем, господине, од стомака. – Он ми рече: Покажи ми где те боли. – Ја му показах. А он пружи руку своју, метну длан свој на болесно место, и ја се тог часа исцелих. Он ми онда рече: Ето си здрав, не греши више, да ти не буде горе, него служи Господу Богу свом од сада и до века. – И од тога времена, хвала Богу, ја више не болујем, благодарећи Бога и славећи милосрђе Његово.
У таквом разговору, вели Пафнутије, ја проведох са тим преподобним оцем скоро сву ноћ. Изјутра устадосмо на обичајну молитву. А кад се раздани, ја много молих тог преподобног оца, да ми допусти да живим поред њега или бар негде засебно у његовој близини. А он ми рече: Ти, брате, нећеш моћи овде поднети демонске напасти. – И са тог разлога он не пристајаше да останем код њега. Затим га молих да ми каже своје име. И он рече: Име ми је Тимотеј. Помињи ме, љубљени брате, и моли за мене Христа Бога, да до краја излива на мене Своје милосрђе, којега ме удостојава. – А ја, каже Пафнутије, припадох к ногама његовим, просећи га да се моли за мене. Он ми рече: Владика наш Исус Христос нека те благослови, и нека те заклони од сваког искушења ђавољег, и нека те води правим путевима, да би ти несметано прешао к светима Његовим.
Благословивши ме, преподобни Тимотеј ме отпусти с миром. Ја примих из његових руку урме за пут, захватих у свој суд воду са извора, па поклонивши се светом старцу том, одох од њега, славећи и благодарећи Бога што ме удостоји да видим таквог угодника Његовог, да се користим речима његовим и да добијем благослов од њега.
Враћајући се отуда, након неколико дана дођох у пустињски манастир, и задржах се у њему да се одморим и проведем неко време. Са тугом сам размишљао и говорио себи: Какав је мој живот? какви су моји подвизи? мој живот није ни сенка према животу и подвизима овог угодника Божјег кога видех. – У таквом размишљању проведох не мало дана, желећи да у богоугађању подражавам тог праведног мужа. Благодарећи милосрђу Божјем, које ме је подстицало да се бринем о души својој, ја се нисам лењио да поново кренем у унутрашњу пустињу, и то непроходним путем где живи варварски народ, звани Мазик. Ја сам свим срцем желео да дознам, има ли и други такав пустнњак који служи Богу, да га пронађем и добијем од њега оно што је корисно по моју душу.
Полазећи на предузети мноме пустињски пут, ја узех са собом мало хлеба и воде, који ми трајаху не дуго. А кад ми нестаде хлеба и воде, ја се сневеселих; но ипак сокољах себе и путовах четири дана и четири ноћи без хране и пића; онда веома изнемогох телом и, павши на земљу, очекивах смрт. Тада угледах мужа светолика, прекрасна и пресветла, где приђе к мени, метну ми руку своју на уста, и постаде невидљив. И ја тог часа осетих у себи снагу, и више нисам био ни гладан ни жедан. Уставши, ја продужих путовање у унутрашњу пустињу, и тако проведох још четири дана и четири ноћи без хране и пића; али опет стадох изнемогавати од глади и жеђи. Подигавши руке к небу, ја се помолих Господу, и понова видех онога мужа, који ми приђе, додирну руком својом уста моја, и постаде невидљив. Од тога ја опет добих велику снагу, и наставих пут. У седамнаести дан мога путовања ја стигох до неке високе горе. Уморан, ја седох у подгорју да се одморим. Утом угледах издалека мужа који је ишао к мени, изгледа врло страшног; сав је био обрастао у густе длаке као звер, и био је бео као снег, јер од старости беше оседео. Коса и брада досезаху му до земље, и као одећа покриваху му тело; бедра му беху препасана лишћем од пустињског биља. Када видех да се овај муж приближава к мени, ја се препадох и утекох на стену што беше на врху горе. А он, дошавши до тог подгорја, седе у хладу да се одмори, јер се беше уморио од силне жеге, а и од немоћи старачке. Погледавши на гору, он угледа и повика к мени говорећи: Сиђи к мени, човече Божји, јер сам и ја човек као ти; живим у овој пустињи Бога ради.
Чувши то, вели Пафнутије, ја свесрдно похитах к њему и падох му пред ноге. А он ми рече: Устани, сине мој! Та и ти си слуга Божји и пријатељ светих Његових; име ти је Пафнутије. – Ја устадох, а он ми нареди да седнем, и ја с радошћу седох близу њега. Онда га ја усрдно молих, да ми каже своје име и исприча свој живот, како у пустињи борави, и колико је времена ту. А он, видећи да га усрдно молим, стаде ми казивати о себи, говорећи овако:
Име ми је Онуфрије; у овој пустињи живим шездесет година, лутајући по горама, и не видех ни једнога човека, сем што тебе сада видим. Раније сам живео у једном чесном манастиру, званом Ерити, близу града Хермопоља у Тиваидској области. У том манастиру има стотину братије; сви су они једнодушни, проводећи заједнички живот сложно у великој љубави у Господу нашем Исусу Христу. Заједничка им је храна и одећа; проводе испоснички живот у побожном тиховању и миру, славећи доброту Господњу. У детињству свом ја сам тамо, као почетник, упућиван и поучаван од светих отаца усрдној вери и љубави према Богу и уставима монашког живота. Слушао сам их како разговарају о светом пророку Божјем Илији кога је Бог крепио да живи у пустињи постећи се, и о светом Претечи Јовану коме никада нико од људи не беше сличан, и о његовом животу у пустињи све до дана његовог јављења Израиљу.
Слушајући све то, ја сам питао свете оце: Шта, дакле, јесу ли они што се у пустињи подвизавају већи од вас у очима Божјим? – Одговарајући, они ми говораху: Да, чедо, они су већи од нас; јер ми свакодневно виђамо један другог, и саборно вршимо с радошћу црквено богослужење; ако смо гладни, имамо готов хлеб; исто тако ако смо жедни, имамо готову воду; ако се деси коме од нас да се разболи, братија га дворе, јер сви заједнички живимо, и један другог помажемо и служимо ради љубави Божје. А они што у пустињи живе, лишени су свега тога. Ако кога од пустиножитеља снађе туга, ко ће га утешити? у болести – ко ће му помоћи и послужити? ако Сатана нападне на њега, где ће он наћи човека да му ум ободри или посаветује, када је он сам самцит? и ако не буде хране у њега, где ће је лако набавити? исто тако и када ожедни, нема воде у близини. Тамо, чедо, предстоји несравњено већи труд него нама који живимо у заједници: јер који се одају пустињачком животу, ревносније служе Богу, предају се најстрожијем посту, великодушно подносе глад, жеђ, подневну жегу и ноћну хладноћу, снажно одбијају нападе невидљивог непријатеља и приморавају себе на све могуће начине да га победе, и усрдно се старају да прођу тесан и тужан пут што води у царство небеско. Због тога им Бог шаље свете анђеле, који им храну доносе, воду из камена изводе, и толико их укрепљују да се на њима збивају речи пророка Исаије који говори: Који се надају Господу, добиће нову снагу, окрилатиће као орлови, трчаће и неће сустати (Ис. 40, 31). А ако се неко од њих и не удостојава да очигледно види анђеле, он се у сваком случају не лишава њиховог невидљивог присуства, и они га чувају на свима путевима његовим, штите га од нападаја вражијих, помажу му у делањима његовим, и молитве његове приносе Богу. Ако кога од пустињака задеси нека неочекивана напаст вражија, он пружа руке своје к Богу, и одмах му се шаље помоћ с неба, и све се напасти распрштавају због чистоте срца његова. Зар ниси слушао, чедо, шта Свето Писмо говори: Бог не оставља оне који Га траже, и неће свагда бити заборављен убоги, и трпљење невољних неће нигде пропасти (Пс. 9, 19); завикаше ка Господу у тузи својој, и избави их из невоље њихове (Пс. 106, 6); јер Господ свакоме даје према труду који човек узима на себе Господа ради. Блажен је дакле човек који твори вољу Господњу на земљи; јер таквоме анђели служе, ма да невидљиво; и чине да се радује духовном радошћу, и укрепљују га сваког часа док се налази у телу.
Све то слушајући у своме манастиру од светих отаца, ја – смирени Онуфрије осетих у души и срцу сласт слађу од меда, и чињаше ми се да се налазим у неком другом свету: јер се у мени појави неодољива жеља да идем у пустињу. И ја, уставши ноћу и узевши мало хлеба за четири дана, изиђох из манастира полажући сву наду на Бога, и кренух путем што води на гору, са намером да одатле идем у пустињу. И чим стадох улазити у пустињу, угледах испред себе лучу блиставе светлости. Уплашен силно, ја стадох, и већ почех помишљати да се вратим у манастир. Међутим, луча светлости ми се приближи, и ја чух из ње глас који ми говораше: Не бој се! Ја сам анђео који ходим с тобом од рођења твог, јер сам од Бога додељен теби, да те чувам; и сада ми је наређено од Господа, да те водим у ову пустињу. Буди дакле савршен и смирен срцем пред Господом, и с радошћу Му служи, а ја нећу одступити од тебе све док ми Саздатељ не нареди да узмем душу твоју.
Рекавши то из светле луче, анђео пође испред мене, а ја му радостан следовах. Пошто прођосмо шест до седам милиарија, ја угледах изврсну пећину, и луча анђелске светлости ишчезе из мојих очију. Приближивши се пећини, ја зажелех да дознам, има ли неког човека у њој. Дошавши до врата, ја по монашком обичају викнух: благослови! – И угледах старца, чесна и световидна изгледа; из његовог лица и погледа лијаше се велика благодат Божја и духовна радост, које беху у њему. Угледавши га, ја брзо падох пред ноге његове и поклоних му се. А он, подигавши ме руком својом, пољуби ме и рече: Јеси ти брат Онуфрије, мој сатрудник у Господу? Уђи, чедо, у моје обиталиште. Бог нека ти је помоћник; пребивај у звању свом, творећи добра дела у страху Божјем.
Ушавши у његову пећину, ја проведох с њим не мало дана, и труђах се да се научим од њега врлинама његовим, што и постигох, јер ме он научи уставу пустињачког живљења. Када старац увиде да је дух мој већ просвећен за појимање дела угодних Господу нашем Исусу Христу и за неустрашиво противстајање тајним војевањима врага и страшилима, које пустиња има, он ми рече: Хајде, чедо, да те водим у другу пећину, која се налази у унутрашњој пустињи, да у њој сам живиш и подвизаваш се у Господу, јер те Господ промислом Својим зато и посла овамо, да будеш житељ унутрашње пустиње.
Рекавши то, он ме узе и поведе у најдубљу пустињу; путовали смо четири дана и четири ноћи. Најзад петога дана нађосмо малу пећину. Тада ми онај свети муж рече: Ово је место које ти Бог уготови да се настаниш у њему. – И проведе старац са мном тридесет дана, поучавајући ме добрим делима. А по истеку тридесет дана, остављајући ме Богу, он отиде у своје обиталиште. И од тада он долажаше к мени једанпут годишње; и тако ме је посећивао сваке године све док се не престави к Богу. А кад последње године, по обичају свом, дође к мени, он се престави ка Господу. Ја много плаках за њим, и погребох тело његово близу мог жилишта.
После тога ја, смирени Пафнутије, упитах га: Оче свети, јеси ли многе труде узео на себе у почетку, по доласку свом у ову пустињу? – Блажени старац одговори ми: Веруј ми, возљубљени брате, ја узех на себе тако тешке труде, да сам много пута очајавао за свој живот, мислећи да сам близу смрти: изнемогавао сам од глади и жеђи, јер спочетка нисам имао ништа ни да једем ни да пијем, сем што сам налазио неко пустињско зеље и њиме се хранио, а жеђ сам своју расхлађивао само небеском росом; дању ме је пекла сунчана жега, а ноћу сам се смрзавао од хладноће, и тело ми се квасило од росе небеске. И шта све нисам претрпео? и какве све трудове нисам узимао на себе у овој непроходној пустињи? Немогуће је испричати све трудове и подвиге, а и не треба објављивати оно што је човек дужан ради љубави Божје радити насамо. Благи Бог, видећи да сам се сав предао испосничким подвизима и душу своју унео у гладовање и жеђовање, нареди анђелу Своме да се брине о мени и да ми сваки дан доноси по мало хлеба и по мало воде ради укрепљења тела мог. Тако ме је анђео хранио тридесет година. А по истеку тих тридесет година Бог ми удеси обилнију исхрану, јер близу моје пећине обрете се урмина палма са дванаест грана: свака грана одвојено од других доносила је род свој, једна једног месеца, друга другог, и тако свих дванаест редом за дванаест месеци. Када се завршавао један месец, завршавао се и род на једној грани; наступањем другог месеца, настајао је род на другој грани. Поред тога, по заповести Божјој потече у близини мојој и мали извор живе воде. И ево већ других тридесет година ја живим у таквом изобиљу, јер понекад једем хлеб што ми анђео доноси, а понекад се прихватим урми и пустињског зеља, које ми је, по устројству Божјем, слатко као мед, и пијем воду са извора, благодарећи Бога. А више свега храним се и напајам слатко речима Божјим, као што је писано: Не живи човек о самом хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих (Мт. 4, 4). Брате Пафнутије! ако усрдно испуњаваш вољу Божју, Бог ће ти послати све што ти треба; јер је у Светом Еванђељу казано: Не брините се говорећи: шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све то незнабошци ишту; а зна то и отац ваш небески да вама треба све то. Него иштите најпре царства Божјега и правде његове, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 31-33).
Када преподобни Онуфрије говораше све ово, ја се, вели Пафнутије, дивљах његовом чудесном житију. Затим га опет упитах, говорећи: Оче, откуда се причешћујеш Пречистим Тајнама Христовим у суботу и недељу? – Он ми одговори: Анђео Господњи долази к мени и доноси Пречисте Христове Тајне и причешћује ме. И не само к мени долази анђео са Божанственим Причешћем, него и ка осталим подвижницима који Бога ради живе у пустињи и не виде лица човечјега; причешћујући их, он их испуњује неисказаним весељем. Ако пак неко од пустињака зажели да види човека, онда га анђео узима и узноси к небесима да види свете и развесели се; и просвећује се душа таквога пустињака као светлост, и радује се душом што се удостојио видети небеска блага, и заборавља све труде своје којих се подухватао у пустињи. А када се пустињак врати на своје место, онда стане још усрдније служити Богу, надајући се да на небесима добије занавек оно што се удостојио видети.
О свему овом преподобни Онуфрије разговара са мном Пафнутијем у подножју оне горе где се сретосмо. Од таквог разговора са преподобним ја се испуних велике радости, па заборавих и на све труде мучног путовања мог, праћеног глађу и жеђу. Укрепивши се духом и телом, ја рекох: ја сам блажен што се удостојих видети тебе, свети оче, и слушати дивне и слатке речи твоје. – А он ми рече: Устанимо, брате, да идемо моме обиталишту. – И уставши, кренусмо. А ја, каже Пафнутије, не престајах дивити се благодати преподобнога старца. Пошто пређосмо две или три милиарије, ми стигосмо до чесне пећине светога. У близини пећине беше изврсна палма и тецијаше мали поток живе воде. Зауставивши се код пећине, преподобни се помоли Богу. А кад заврши молитву рече: Амин. Затим седе, па понуди и мене да седнем поред њега. И разговарасмо, казујући један другоме добра Божија. А када се дан стаде клонити к вечеру и сунце нагињати западу, ја угледах између нас чист хлеб и воду. И рече ми блажени муж онај: Брате, прихвати се хлеба што је пред тобом и воде, да се поткрепиш, јер видим да си изнемогао од глади и жеђи и од путних напора. – Ја му одговорих: Жив Господ мој! нећу јести и пити сам, већ само заједно с тобом. – Но старац не пристајаше да једе; ја га дуго мољах, и једва га умолих да испуни моју молбу. Онда узесмо хлеба, преломисмо га и једосмо досита а хлеб нам и претече. Затим се написмо воде, заблагодарисмо Богу, и сву ту ноћ проведосмо у молитви.
А када свану дан, ја приметих да се лице преподобнога изменило после јутарњег молитвеног појања, и уплаших се. Схвативши то, он ми рече: Не бој се, брате Пафнутије, јер Бог, милосрдан према свима, посла те к мени да погребеш тело моје, пошто ћу ја данас завршити свој привремени живот и прећи на бесконачни живот ка Христу мом у вечни покој. – А беше тај дан дванаести јуни; и завешта преподобни Онуфрије мени, Пафнутију, говорећи: Возљубљени брате, када се вратиш у Египат спомињи ме пред братијом и пред свима хришћанима.
А ја му, вели Пафнутије, рекох: Оче свети, ја бих желео да по твом одласку из тела обитавам овде на твом месту. – Преподобни ми на то одговори: Чедо, није те Бог послао у ову пустињу ради тога да се у њој подвизаваш, него да видиш слуге Божије, па да се онда вратиш натраг и причаш о врлинском животу њиховом братији, ради душевне користи слушалаца а у славу Христа Бога нашег. Стога иди, чедо, у Египат, к своме манастиру и ка другим манастирима, и причај шта си у пустињи видео и чуо; и причај такође и оно што ћеш тек видети и чути; сам пак подвизавај се у добрим делима, служећи Христу Богу.
Када преподобни то рече, ја падох к чесним ногама његовим говорећи: Благослови ме, свечесни оче, и помоли се за мене да стекнем милост пред Богом; помоли се за мене, да ме Спаситељ удостоји видети твоју светост и у будућем веку као што ме удостоји видети те у овом животу. – Преподобни Онуфрије ме подиже са земље и рече ми: Чедо Пафнутије, Бог те неће ожалостити него ће испунити молбу твоју; и благословиће те, и утврдиће те у љубави Својој, и просветиће умне очи твоје ка боговиђењу, и избавиће те од сваког пада и лукавства ђавољег, и довршиће у теби почето добро дело; крилиће те анђели Његови на свима путевима твојим и чуваће те од невидљивих непријатеља, да они не би нашли ништа због чега би те оптужили пред Богом у часу грозног испитивања.
После тога преподобни отац ми даде последњи целив у Господу; па се стаде молити Богу са многим сузама и уздасима. Преклонивши колена и дуго се помоливши, он леже на земљу и изговори последњу реч своју: У руке Твоје, Боже, предајем дух мој! – И кад изговараше ове речи, њега обасја с неба дивна светлост; и при сијању ове светлости, преподобни весела лица испусти дух свој. И одмах се чу у ваздуху глас анђела који су певали и благосиљали Бога; јер они, узевши душу преподобнога, с радошћу је узношаху ка Господу.
А ја, вели Пафнутије, стадох плакати и ридати над чесним телом оца, кога недавно обретох и тако га се брзо лиших. Затим свукох са себе мантију, скидох поставу с ње, и поставом покрих светитељево тело, а мантију обукох, да се не бих наг вратио к братији. Нађох и камен велики који беше издубљен као гроб, не рукама људским него промислом Божјим, и у њега положих свето тело великог угодника Божјег уз прописано псалмопјеније. Затим накупих много ситног камења и њиме покрих свето тело.
После свега ја се стадох молити Богу, да ми допусти да живим на том месту. И хтедох да уђем у ту пећину, но тог часа пећина се на моје очи сруши, палма која је хранила светитеља, ишчупа се из корена, и извор живе воде пресуши. Видевши све то, ја разумех да Богу није по вољи да ја живим тамо.
Намеравајући да кренем на пут, ја поједох парчад хлеба, преосталу од јуче; исто тако попих и воду што беше остала у суду; па опет подигавшн руке и очи к небу, ја се помолих Богу. Потом угледах оног истог мужа, кога сам раније видео путујући по пустињи; то беше онај исти муж који је, укрепивши ме, ишао испред мене. Одлазећи са тог места, ја сам веома туговао што се нисам удостојио да светог Онуфрија дуже гледам међу живима. Но потом размисливши, ја се опет обрадовах душом што се удостојих насладити се светом беседом његовом и добити благослов из уста његових. И тако путовах славећи Бога.
После четири дана хода ја наиђох на једну келију која је била високо на подгорју са пећином. Ушавши у њу, ја никога не нађох; и поседех мало размишљајући у себи: да ли ко живи у овој келији, ка којој ме доведе Бог? Док ја тако размишљах, уђе свети муж, сав сед, изгледа необичног и дивног, обучен у одећу од палмовог лишћа. Угледавши ме, он ме одмах упита: Јеси ли ти брат Пафнутије што погребе тело преподобног Онуфрија? – А ја разумевши да је то њему Богом откривено о мени, припадох к ногама његовим. Он, тешећи ме, рече ми: Устани, брате! Бог те удостоји да будеш пријатељ светима Његовим; јер ја од промисла Божјег сазнадох за твој долазак к мени. Ја ћу ти, возљубљени брате, открити о себи да сам у овој пустињи ево шездесет година, и за то време не видех човека који би дошао к мени, сем братије која овде са мном обитава.
Док ми тако разговарасмо, уђоше три друга света старца, слична првоме, и одмах ми рекоше: Благослови, брате! Ти си брат Пафнутије, наш сатрудник у Господу. Ти си погребао тело светог Онуфрија. Радуј се, брате, што се удостоји видети велику благодат Божју. Господ нас обавести о теби да ћеш данас доћи к нама, и нареди ти да један дан проведеш с нама. Ево ми већ шездесет година боравимо у овој пустињи, живећи сваки одвојено; а у суботу према недељи сабирамо се овде. Ми нисмо видели човека, сем што тебе сада видимо.
Пошто поразговарасмо о преподобном оцу Онуфрију и о другим светима, након два часа ти ми старци рекоше: Узми, брате, мало хлеба и поткрепи се, јер си дошао издалека, и треба да се узрадујемо с тобом. – И уставши, једнодушно сатворисмо молитву к Богу, и угледасмо пред собом пет чистих хлебова, веома укусних, меких и врућих, као да су тог часа испечени. Потом ти оци принесоше још штошта од плодова земаљских. И севши заједно, стадосмо јести. И рекоше ми старци: Ето ми, као што ти казасмо, боравимо шездесет година у овој пустињи, и свагда нам се по наређењу Божјем невидљиво доносе само четири хлеба; а сада, зато што си ти дошао к нама, би послан и пети хлеб. Непознато нам је откуда се доносе ови хлебови, но сваки од нас, улазећи у своју пећину, сваки дан налази у њој по један хлеб. А када се сабирамо овде уочи недеље, то налазимо овде четири хлеба, свакоме по један.
Пошто једосмо, ми устадосмо и заблагодарисмо Богу. Међутим, сутон се стаде хватати и приближаваше се ноћ. Ми онда, ставши на молитву у суботу вече, проведосмо сву ноћ без спавања, молећи се до сванућа у недељу. А када се раздани, ја стадох усрдно молити те свете оце да ми допусте да останем с њима до смрти своје. Но они ми рекоше: Није воља Божја да ти обитаваш с нама у овој пустињи, него је потребно да идеш у Египат, да би обавестио христољубиву братију о свему што си видео, у спомен наш и на корист слушаоцима.
Када ми они то рекоше, ја их молих да ми кажу своја имена. Али они не хтедоше да ми их кажу. Ја их и после тога опет врло дуго и веома усрдно мољах, али моја молба остаде без успеха. Они ми само ово рекоше: Бог који све зна, зна и наша имена. А ти нас, брате, помињи, и моли се за нас, да се удостојимо видети један другог у вишњим насељима Божјим. Старај се, возљубљени, што више можеш да избегаваш искушења и саблазни света, да не будеш посрамљен од њих, јер су многе одвукли у погибао. – Саслушавши ове речи од тих преподобних отаца, ја падох к ногама њиховим и, добивши благослов од њих, кренух с миром Божјим на пут свој. Ти ми оци прорекоше неке ствари, које се стварно и збише.
Изишавши отуда, ја путовах један дан у правцу најунутрашњије пустиње. Дошавши до неке пећине, крај које беше извор живе воде, ја седох да се одморим и насладим лепотом тога места. Јер то место беше веома лепо; около извора било је много воћки, препуних родом. Пошто се мало одморих, ја устадох и прошетах између тих воћки, дивећи се изобилном роду њиховом и питајући се, ко ли је то дрвеће засадио овде. Било је ту разних воћки: палми, лимунова, јабука великих и дивних, смокава, бресака, винове лозе начичкане изврсним гроздовима, и других разних плодородних дрвета; ово воће било је слађе од меда, и мирисало је као најлепши мирис, а извор који је туда протицао, заливао је воћке. Гледајући све то, мени се чинило да је то рај Божји.
Док сам се ја тако дивио чудесној красоти тога места. угледах четири благовидна младића који су ишли к мени далеко из пустиње, и беху препасани овчијим кожама. Када ми се приближише, они рекоше: Радуј се, брате Пафнутије! – А ја, павши лицем на земљу, поклоних им се. Они ме подигоше, седоше са мном и стадосмо разговарати. Лица ових младића сијаху толико благодаћу Божјом, да ми се чинило да то нису људи него анђели који су сишли с неба. Они ми се веома обрадоваше, и узабравши воће, понудише ми да једем. И обрадова се срце моје због љубави њихове. И проведох код њих седам дана, хранећи се плодовима са оних дрвета. Између осталог ја их упитах: Како доспесте овде, и откуда сте? – Они ми одговорише: Брате, пошто те сам Бог посла к нама, то ћемо ти испричати наш живот. Ми смо из града Оксиринха; родитељи наши беху начелници тога града; желећи да нас науче књизи, они нас дадоше у једно училиште, и ми се брзо научисмо читању и писању. А када стадосмо изучавати више науке, код нас свију појави се заједничка и једнодушна мисао, јер нам је Господ помогао ка бољем: ми решисмо да изучавамо духовну мудрост. Од тога дакле времена, ми се сваки дан састајасмо и побуђивасмо један другог на усрђе ка служењу Богу. Имајући добру намеру у срцима својим, ми смислисмо да потражимо неко тихо усамљено место, па да тамо проведемо неколико дана у молитви, да бисмо дознали Божју намеру о нама. Стога сваки од нас узе мало хлеба и воде, колико би нам било доста за седам дана, и изиђосмо из града. После неколико дана путовања ми стигосмо до пустиње, и када уђосмо у њу, спопаде нас ужас, јер угледасмо пред собом неког светлог мужа, који је блистао небеском славом. Он нас узе за руке, доведе нас овде на ово место, које видиш, и предаде нас врло старом мужу који служаше Богу, и већ је шеста година како ми живимо овде. Са тим старцем проведосмо годину дана, и он нас учаше и упућиваше како да служимо Богу. По истеку године престави се ка Господу отац наш, и од тога времена ми смо овде сами. Ето, брате мили, ми ти испричасмо ко смо и откуда смо. У току ових шест година ми не окусисмо хлеба нити какве друге хране, сем воћа са ових воћки. Сваки од нас живи одвојено у безмолвију, у молитвеном самовању и тиховању. А када дође субота, ми се састајемо на овом месту, видимо се и тешимо у Господу. И пошто проведемо заједно два дана, суботу и недељу, опет се разилазимо сваки на своје место.
Чувши то од њих, каже Пафнутије, ја смирени упитах их: Где се причешћујете у суботу и недељу Божанским Тајнама пречистога Тела и Крви Христа, Спаситеља нашег? – Они ми одговорише: Ради тога се ми и сабирамо овде сваке суботе и недеље, јер свети пресветли анђео, шиљан Богом долази к нама и даје нам Свето Причешће.
Ја се веома обрадовах, чувши то, и одлучих да останем код њих до суботе, да бих се и ја удостојио видети анђела светог и примити из његових руку Божанствено Причешће. И остадох тамо до суботе. А остадоше и они због мене на том месту, не разилазећи се у своја одвојена пребивалишта. И провођасмо ми те дане у славословљу Божјем и у молитвама, хранећи се воћем из врта и пијући воду са извора. А када стиже субота, рекоше ми те слуге Христове: Спреми се, љубљени брате, јер ће сада доћи анђео Божји и донети нам Божанствено Причешће. Ко се удостоји примити из његових руку Свето Причешће, томе се отпуштају сви греси и он постаје страшан демонима, и к њему се не може приближити сатанско искушење.
Док ми они то говораху ја осетих диван мирис, као од изврсног тамјана и најскупоценијих миомира, и чуђах се, јер никада нигде такав мирис нисам осетио. И упитах младиће: Откуда долази такав неисказан миомир? – Они ми одговорише: Приближава се анђео Господњи са Пречистим Тајнама Христовим.
И одмах ставши на молитву, стадосмо певати и славословити Христа Цара, Бога нашег. И гле, чудесна светлост обасја нас с неба, и ми угледасмо анђела Господња где силази с висине, блистајући као муња. И ја падох ничице на земљу од страха; и младићи ме подигоше, говорећи ми да се не бојим. И ја угледах где пред нама стоји анђео Божји у облику прекрасног младића, чију је лепоту немогуће описати; он држаше у руци свети путир са Божанственим Причешћем. Оне свете слуге Божје приступаху к њему један по један и причешћиваху се. После њих приступих и ја грешни и недостојни, са великим трепетом и ужасом, а уједно с тим и са неизрецивом радошћу, и удостојих се причестити се Пречистих Тајни Христових из руку анђела. За време причешћивања ја чух анђела где говори: Тело и Крв Господа Исуса Христа, Бога нашег, нека вам буде храном непролазном, весељем бескрајним и животом вечним. – А ми одговарасмо: Амин.
После светог причешћа ми добисмо благослов од тог преславног анђела. Затим он на наше очи узиђе на небеса, а ми, павши на земљу, поклонисмо се Богу, благодарећи Му за толику милост. У нашим срцима беше велика радост, те ми изгледаше да сам не на земљи него на небу; и од велике радости духовне бејах као у заносу. Потом оне свете слуге Божје донесоше воће и поставише, и ми, седавши, прихватисмо се.
А кад субота прође и наступи ноћ, ми ту ноћ проведосмо без сна у псалмопојању и славословљењу Бога. У недељу пак опет се удостојисмо оне исте благодати Божје као и у суботу: јер к нама дође на исти начин и у истом облику анђео Божји, и причести нас, и испуни срца наша превеликом радошћу. А ја, осмеливши се мало, молих анђела Божјег да ми дозволи остати до краја живота мог на том месту са светим слугама Божјим. Но он ми рече: Није воља Божја да ти живиш овде; него Ти Бог наређује да одмах идеш у Египат и испричаш свој братији шта си видео и чуо у пустињи, да би се и они потрудили проводити добар живот и угодити Господу Христу. Нарочито причај свима подробно о светом животу и блаженој кончини преподобног Онуфрија, кога си сахранио у камену. И кажи братији све што си чуо из његових уста. А благо и теби што си се удостојио видети тако чудесна и дивна велика дела Божија, која се збивају на светима Његовим. Уздај се у Господа да ће и тебе уврстити у будућем животу међу оне свете које си видео и са којима си разговарао. Стога крени сада на свој пут, и мир Божји нека је с тобом!
Рекавши то, анђео узиђе на небо. А ја, вели Пафнутије, толико се испуних ужаса и уједно радости, да сав малаксах и падох на земљу као онесвешћен. Свете слуге Божје подигоше ме и утешише; затим принесоше воће које заједно једосмо, и заблагодарисмо Богу. После тога, опростивши се са светима, ја кренух на пут. Младићи чесни дадоше ми воће за пут и испратише ме око пет милиарија. Ја их молих да ми кажу имена своја. И казаше ми: први се звао Јован, други Андреј, трећи Иракламвон, четврти Теофил; и наложише ми да имена њихова кажем братији ради спомињања у молитвама. И ја их молих да ме помињу у молитвама својим. Онда понова давши један другоме целив у Господу, ми се растадосмо; они одоше у своје место, а ја продужих пут у правцу Египта.
Путујући пустињом ја бејах у исто време и жалостан и радостан: жалостан, јер се лиших лицегледања и слатког разговора са тако великим угодницима Божјим, којих није достојан сав свет; а радостан, јер се удостојих благослова њиховог и виђења анђела и божанственог причешћа из руку анђелских. Након путовања од три дана, ја наиђох на скит, у коме нађох два брата који се подвизаваху у отшелништву. И проведох код њих десет дана, и испричах им све што видех и чух у пустињи. Они ме слушаху са великим умилењем и радошћу, и рекоше ми: Заиста си се, оче Пафнутије, удостојио велике милости Божије, јер ти Господ даде да видиш толике слуге Његове.
А и та два брата беху врлински и љубљаху Бога свим срцем. И они записаше све што чуше из мојих уста. Онда, поздравивши се са њима, ја отпутовах у свој манастир, а они записавши повест моју однесоше свима светим оцима и братији који живљаху у скиту. И сви, читајући и слушајући, велику корист добијаху по душу, и благосиљаху Бога који излива милост Своју на слуге Своје. Затим положише у цркви записану повест моју, да би је могли читати сви који желе, јер беше пуна духовне поуке и богомислија. А ја, најмањи слуга Пафнутије, удостојен такве милости Божје, иако недостојан, објављујем свима и усмено и писмено оно што ми би наређено да објавим у славу Божију, и у спомен Божјих светитеља, и на корист онима који траже спасење души својој. Нека благодат и мир Господа нашег Исуса Христа буде с вама, молитвама светих и преподобних отаца наших који су Му угодили, сада и увек и кроза све векове. Амин.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА АТОНСКОГ
Преподобни Петар беше пореклом Грк, из Цариграда, по позиву војник а по чину војвода. Пошто беше искусан и вичан војник, цар га је много пута слао у рат. У једном од таквих похода на Сирију грчка војска претрпе пораз. Војвода Петар би заробљен са многим другим војницима и одведен у ропство у Арабију, у град Самару, који се налазио на обалама реке Еуфрата. У Самари он би окован у тешке железне окове и посађен у тамницу. Налазећи се у тамници, он брижљиво испитиваше своју савест, и сети се да је много пута помишљао да се одрекне света и обећавао Богу да ће постати монах. И би му тада јасно да је Бог допустио да он буде заробљен и допадне оваквих мука зато што се није постарао да добру намеру своју приведе у дело. Стога плакаше и ридаше много, кајући се за свој нехат и смиравајући себе, јер беше свестан да по заслузи страда.
Пошто дуго време проведе у тамници он, немајући никакву наду да ће га људи избавити тамнице, стаде се топло молити свемоћном Богу, који га може Својим недокучивим путевима извести из тамнице, као што је Адама извео из ада (1. Петр. 3, 18-19) и апостола Петра из Иродове тамнице. А призиваше у помоћ и на многомоћно посредовање пред Богом великог чудотворца светитеља Николаја, јер одавна имађаше к њему велику по Богу веру и љубав и често му се мољаше са надом. И са многим сузама он вапијаше к брзом помоћнику, светитељу Николају, и говораше: Знам добро, свети Чудотворче, да нисам достојан добити од Бога опроштај и ослобођење из овог горког ропства, јер сам се много пута показао пред Њим лажов. Знам да се по правди налазим у овој смрдљивој тамници, и зато се не усуђујем молити Њега непосредно за своје ослобођење, да Га не бих још више разгневио; него светост твоју призивам, оче свети, јер ти имаш свети обичај да утешаваш оне који су у великим невољама и да им олакшаваш муке и патње, када те они свом душом призивају. К теби, свесвети Николаје, сада прибегавам и ја са горким сузама и молбом; тебе од данашњега дана сматрам за свога посредника и заступника пред милосрдним Господом, да ми ради твоје молитве подари, ако хоће, ослобођење, па ћу оставити све световне бриге и паштења; чак ни у отаџбину своју нећу свратити, него ћу право отићи у велики Рим, и тамо, у цркви врховног апостола Петра примити монашки лик, и у монаштву провести све остало време живота свог, да бих према својим силама служио Саздатељу мом и свемилостивом Добротвору – Богу, и творио вољу Његову.
К оваквим усрдним молитвама Петар сужањ прилагаше пост, те сваког другог или трећег дана узимаше по мало хране. А једном читаву недељу дана он не окуси никакву храну. На крају те недеље њему се јави у сну светитељ Христов Николај и рече му: Молбу твоју, брате Петре, услиших, и уздисање срца твог примих, и молих за тебе благосрдног и човекољубивог Бога. Али пошто си ти сам био спор у испуњавању заповести Његових, то и Он неће да те брзо ослободи окова, припремајући оно што је најбоље по твоје спасење. Но пошто је милосрдни Господ наш, рекавши у Светом Еванђељу Свом: Иштите, и даће вам се; куцајте, и отвориће вам се (Мт. 7, 7) дао тиме наду свима, то не престај узносити Му молитве и уздасима куцати у врата милосрђа Његова, да би се смиловао на тебе и подарио ти ослобођење од окова и тамнице. Само буди стрпељив у молитви, очекујући милост Божју.
Рекавши то, свети Николај нареди сужњу Петру да се поткрепи храном, и постаде невидљив. Уставши од сна и узевши храну, Петар опет прибеже молитви, и још усрдније се мољаше и дању и ноћу са благом надом на избављење, и непрестано призиваше помоћника свог – Николаја светог. После неког времена понова се Петру јави у сну свети Николај, некако тужна изгледа. И рече му тихим и кротким гласом: Веруј ми, брате, ја нисам престао молити за тебе благост Божију, али не знам због каквих намера Својих и због каквог промишљања Свог Бог одлаже твоје избављење. Ипак не губи наду у Његово милосрђе: јер милостиви Господ има обичај да одлаже испуњење наше молбе, имајући у виду оно што је најбоље по нас, да не би ко, брзо добивши оно што моли, лако пренебрегао благодат Његову. Осим тога Господ жели да се за тебе моле и други који су Му благоугодили. Ево, ја ћу ти указати на једног многомоћног молитвеника к Њему. Призовеш ли њега у помоћ, нећеш се лишити наде, јер ако се он и ја заједно помолимо за тебе, верујем, да ће нас услишити човекољубиви Господ.
Тада Петар упита светог Николаја: А ко је тај светитељ владико, који може брже од тебе умолити Бога? Твојим молитвама и посредовањем спасава се цео свет, јер сви хришћани који прибегавају теби, избављају се тобом од својих невоља. – На то свети Николај упита Петра: Знаш ли, Петре, праведнога Симеона, названог Богопримац, зато што прими на руке своје Господа Христа, донесеног у храм у четрдесети дан по рођењу? – Петар одговори: Знам, свече Божји, тог праведног мужа, о коме у Светом Еванђељу пише (Лк. 2, 25-36). – Свети Николај онда рече: Њега ћемо ми обојица, ти и ја, покренути на посредовање пред Богом, и тада ће се без сумње све недовршено добро завршити; јер праведни Симеон има велику силу пред Богом, и велику слободу према Њему, близу престола Његовог предстојећи заједно са Пречистом Владичицом Дјевом Богородицом и светим Претечом Јованом.
Рекавши то, свети Николај отиде. А Петар, отресавши сан са очију, опет се предаде великим молитвама и неизмерном пошћењу, призивајући у помоћ и светог Симеона Богопримца, као и светог Николаја. И када преблаги Бог, умољаван великим угодницима својим Симеоном и Николајем, зажеле да подари слободу напаћеном сужњу, светитељ Христов Николај јави се трећи пут Петру ноћу, и то не у сну него на јави; и јави му се не сам него заједно са светим Симеоном Богопримцем. И рече му: Буди смео, брате Петре, и, одбацивши тугу, испричај о својим заветима општем посреднику и моме самолитвенику, и после благодарности Богу узнеси благодарност њему.
Петар, подигавши очи, угледа светог Симеона, дивног изгледа, чесна лика, зрачећа светлошћу, обучена у старозаветно првосвештеничко одјејање, и са златним жезлом у руци. Угледавши га, Петар се препаде. А свети Симеон га упита: Јеси ли то ти који молиш брата Николаја да те ослободи уза и ове тамнице? – Петар једва отвори уста од престрављености, и одговори: Ја, угодниче Божји; ја и твоју светост стекох за свог посредника к Богу. – Хоћеш ли, упита га свети Симеон, испунити завет свој: да постанеш инок и да водиш врлински живот? – Да, владико, с помоћу Божјом испунићу, одговори Петар. – Светитељ рече: Ако дајеш реч да ћеш то учинити, онда можеш несметано изићи одавде и ићи куда желиш, јер те никаква препрека не може задржати овде.
Тада Петар показа светоме ноге своје, оковане у гвожђе. Свети Симеон златним жезлом својим додирну железо на ногама Петровим, и оно се одмах истопи као восак од огња. И Петар устаде на ноге своје, и виде тамницу отворену, и изиђе из тамнице за светим Симеоном, идући за њим са светим Николајем. Обревши се ван града, Петар помисли у себи, говорећи: Није ли ово сан што видим? – Свети Симеон се тог часа окрете к њему и рече: Зашто сматраш за сан милост Божју која ти се на јави чини? Зар ти не видиш јасно где си и за ким идеш?
Рекавши то, свети Симеон повери Петра светом Николају, и оде. Петар следоваше светом Николају. А када се раздани, свети Николај упита Петра: Јеси ли узео ишта чиме ћеш се хранити на путу? – Не, господине, нисам имао ништа узети, одговори Петар. – Тада му свети Николај нареди да оде у оближњу градину, рекавши: Тамо ћеш наћи човека који ће ти дати воћа. Узми колико хоћеш за пут, па хајде за мном. – Петар стварно нађе у градини човека који га снабде воћем. Онда понова продужи путем за светим Николајем, и за кратко време стигоше до Грчке земље. Свети Николај рече Петру: Ето, брате, ти си већ у својој земљи, и имаш слободно време за испуњење свога обета. Изврши дакле ускоро што си обећао, да не би понова допао у самарску тамницу. – Рекавши то, светитељ Христов Николај постаде невидљив.
Узневши велику благодарност Богу и својим светим заступницима, Симеону и Николају, Петар стаде одмах остваривати своју намеру. Он не пође своме дому, нити се јави својим познаницима, већ крену у Рим да изврши Вишњему завете своје и испуни све што уста његова изговорише у дане невоље његове. А светитељ Христов Николај, узевши га једном под своје окриље, више га никад није остављао: јер као што је раније видљиво путовао с њим водећи га из Арабије у Грчку, тако је и сада при путовању његовом из Грчке у Рим невидљиво путовао с њим, свуда га пазећи и збрињавајући као чедољубиви отац, или као милостиви васпитач и будни и неодступни чувар.
Када се Петар приближи граду Риму, свети Николај се јави папи у саном виђењу, држећи за руку мужа и, показујући га папи, исприча све по реду како га је ослободио из Самарске тамнице и како је овај обећао да ће се пострићи на гробу светог врховног апостола Петра. Светитељ каза и име тога мужа, и нареди папи да га прими и његову жељу испуни што пре. Тргнувши се из сна, папа стаде размишљати о виђењу. А кад се раздани и наступи време божанствене Литургије, папа пође цркви светог врховног апостола Петра, желећи да на јави види онога човека кога у сну виде. Пошто тај дан беше недеља, и много народа у цркви, то папа не могаше очима угледати и препознати онога кога је желео. Стога папа викну громко: Петре, који си дошао из Грчке земље, а кога свети Николај ослободи у Самари из тамнице, приђи к мени.
Петар одмах изиђе из гомиле, приђе папи и, припавши к ногама његовим, рече: Ја сам слуга твој, владико. – Петар изрази своје чуђење папи о томе, како га призва по имену када га никада није познавао нити видео, нити је он сам икоме причао о своме ослобођењу од уза. Папа му на то рече: Не чуди се томе, брате, јер ми велики светитељ Николај исприча све о теби. – Примивши Петра с љубављу, папа га постриже на гробу светог апостола, као што се Петар беше заветовао. После пострига папа задржа код себе Петра не мало времена, учећи га и упућујући га на пут спасења. Затим, по наређењу Божјем, папа га отпусти из Рима, рекавши му: Иди, чедо, куда те Бог упућује. Нека милост његова буде с тобом, упућујући те на пут и чувајући те од лукавстава ђаволских.
Блажени Петар, припавши папи к ногама, рече: Спасавај се, чесни оче! спасавај се учениче Христов и сасведоче мога покровитеља светога Николаја, и моли се за мене грешног. – Примивши од папе благослов, и опростивши се са свим клиром, Петар изиђе из Рима препустивши себе Богу, и желећи да се врати у Грчку земљу. А када дође на обалу морску, нађе лађу која је пловила на исток, укрца се у њу и отплови. Ветар беше погодан и пловидба благополучна.
Пошто су дуго пловили без заустављања, они због недостатка хлеба пристадоше у близини једнога села. Морнари се искрцаше и одоше у једну од сеоских кућа да тамо испеку хлеба. И затекоше у тој кући болесне и домаћина, и његовог сина, и све његове укућане. Ту они испекоше хлебове и, пробајући их, рекоше једноме између себе: Узми врућ хлеб и носи на лађу крманошу и оцу. – Домаћин куће, чувши за оца, упита морнаре какав то отац плови са њима. Они му казаше да с њима плови из Рима монах Петар. Тада се домаћин куће обрати морнарима са оваквом молбом: Молим вас, господо моја, умолите тог оца да дође у кућу моју да се помоли за нас болесне и да нас благослови. Јер, као што видите, ми од ове љуте болести скоро умиремо.
Морнари одоше и обавестише о томе оца. А он, смирен, и не желећи да се показује, одбијаше да иде к томе човеку. Али, дуго мољен од морнара и побуђен човекољубљем, најзад пође с морнарима, јер је знао да смрт стварно није далеко од онога човека. Улазећи на врата, он рече: Мир дому овом и онима што живе у њему! – Домаћин куће се тог часа исцели од тешке болести, и осетивши се потпуно здрав, брзо устаде са болесничког одра као од сна, и са сузама благодарности припаде к ногама преподобноме, и целива их. И сви присутни, видевши ово чудесно исцељење, удивише се и прославише Бога. Исцељени пак домаћин куће, узевши светога за руку обиђе са њим све постеље на којима лежаху болесници: преподобни закрстивши сваког крсним знаком, све их исцели од болести и здраве сатвори. И пошто исцели све болеснике у том дому, преподобни Петар се брзо врати на лађу, где му се сви на лађи поклонише као великом угоднику Божјем. А исцељени човек са свима укућанима својим, узевши хлеба, вина и зејтина, дође на лађу да заблагодари преподобноме за исцељење. Светитељ похвали његово усрђе, али му нареди да благодари Богу а не њему; и донесене дарове не хте да прими. Тада човек онај, са сузама припавши к ногама преподобнога, говораше: Блиски слуго Христов, ако овај мали принос не примиш из наших руку, онда неће бити радости у нашем дому. – Усто и морнари мољаху преподобнога да прими донесене дарове. И једва најзад пристаде преподобни да их прими. Потом, благословивши оног човека и дошавше с њим, отпусти их. А принесене дарове даде морнарима, сам не окусивши ништа од њих. И наставише своју пловидбу. За време пловидбе преподобноме беше храна: једна унција хлеба, и то од вечера до вечера; а пиће: једна мала чаша морске воде, коју Господ претвараше за њега у слатку.
Једном преподобни Петар задрема тананим сном, и у саном виђењу угледа Пречисту Владичицу Дјеву Богородицу, која је јаче од сунца неисказано сијала светлошћу небеске славе, и поред ње светитеља Николаја који је са страхом стајао пред Њом. Светитељ Николај, показујући на Петра, говораше Богородици: Владичице! Пошто си благоволела ослободити овог слугу Твог из оног љутог ропства и тешких окова, Ти му сама укажи место где би он провео остало време живота свог. – Она одговори: На Атонској Гори биће покој његов. То место је удео мој, дани ми од Сина мог и Бога, да би ту они који се одричу светске вреве и по сили својој подухватају се духовних подвига, са вером и љубављу призивајући име моје, без жалости проводили овај временски живот, и ради богоугодних дела својих добили живот вечни. Ја веома волим то место и желим да се на њему умножи монашки ред, и милост Сина мог и Бога неће никада одступити од тамошњих инока, ако буду држали спасоносне заповести. Ја ћу раширити монашке обитељи на тој Гори на југ и на север, и монаси ће поседовати ту Гору од мора до мора, и име ће се њихово прославити по свој васељени. И ја ћу штитити оне који се тамо буду стрпељиво подвизавали у испосништву.
Видевши такво виђење и тргнувши се из сна, преподобни Петар узнесе велику благодарност и хвалу Христу Богу, Пречистој Богоматери Његовој и великом оцу Николају. При повољном ветру лађа пловљаше брзо. Но чим се приближи крају Атонске Горе, лађа изненада стаде као укопана, иако је ветар дувао у једрила и вода била дубока. Уплашени, морнари се у чуду питаху: Шта је ово? – Видећи њихову збуњеност, преподобни Петар их упита: Децо, реците ми, како се зове ово место? – Они му рекоше: То је гора Атон. – Онда им светитељ рече: Мислим да је лађа због мене стала као укопана; изведите ме, дакле, на обалу и оставите тамо. Ако то не учините, нећете моћи отпловити одавде. – Морнари стадоше плакати, не желећи да се лише таквог оца. Али, не могући се противити вољи Божјој, они спустише једра, допловише до обале, изведоше светога из лађе, и оставише га тамо, говорећи с плачем и ридањем: Ми се данас лишавамо велике заштите и помоћи. – А светитељ им говораше: Човекољубиви Бог, који је свуда и све испуњује, нека вам буде сапутник и нека вас сачува од свакога зла.
Рекавши то, преподобни им даде последњи поздрав у Господу, огради лађу знаком чеснога крста, благослови их све и отпусти с миром на пут. А сам крену у врлетна места, пролазећи кроз многе долине, провалије и густе шуме, док не пронађе једну врло мрачну пећину, у којој беше мноштво гмизаваца, а са њима и демона, и ту се настани. Какве тамо напасти претрпе преподобни од демона, и какве невоље поднесе, немогуће је исказати. Но поуке ради ми ћемо поменути нешто од тога.
Настанивши се у поменутој пештери, преподобни Петар се дан и ноћ усрдно мољаше Богу, и проведе две недеље не окусивши хране. Не могући подносити такво испосничко испаштање, ђаво сабра све своје чете, наоружа их као за рат стрелама и луковима, мачевима и копљима, и уђе у пећину са страшном буком и великом виком, беснећи и изгонећи отуда светитеља. Једни демони затегоше лукове и уперише стреле у светитеља, други потегоше копља, трећи исукаше мачеве, неки тако огромно камење ваљаху да се земља тресла и пећина могла срушити. Преподобни, не надајући се да ће остати жив, говораше у себи: Нека умрем овде, ако је тако угодно Богу мом. – Затим, подигавши очи горе и уздигавши руке, он громко завапи: Пресвета Богородице Дјево Марија, помози мени, слузи Твоме!
Чим беси чуше за њих страшно и ужасно, а за нас слатко и премило име Богородице, одмах са шумом ишчезоше; а светитељ још и име Господа Христа громко призивајући, као бичем или праћком прогоњаше бежеће бесове. Јер он громко викаше: Господе Исусе Христе, Боже мој, не остави ме!
И од тога доба хучни нападаји демона престадоше за неко време, и преподобни борављаше у спокојству, славећи Бога и Пречисту Богородицу. У прво време боравка у Светој Гори преподобноме беше храна хлеб, који у малој количини беше узео са лађе. А када му тај хлеб нестаде, он се храњаше пустињским зељем и плодом дивљих дрвета која растијаху на тој гори. Тако се преподобни Петар храњаше све до оног времена када му анђео рукама својим стаде доносити с неба ману, о чему ће касније бити речи. А сада ћемо казивати по реду.
Пошто прође педесет дана од првог вражијег разбојничког напада, ђаво са огромном силом бесова, као и први пут, крену против непобедивог војника Христовог. И у том циљу он покрену сваког звера и сваког гмизавца, који се налажаху на тој гори, и доведе их к пећини преподобнога; а заједно с њима дође он сам и другови његови, који се исто тако беху преобратили у различне зверове и гадове. И тада једни стадоше пузити крај светитељевих ногу, други шиштаху ужасним гласом, трећи разјапљиваху чељусти да га жива прогутају, и на лице његово налетаху. Са свих страна призор беше страшан и грозан. Но преподобни, оградивши себе знаком светог крста и призвавши име Христа Бога и Пречисте Богоматере, опет уништи њихову силу и далеко их одагна од себе, ликујући и веселећи се у Богу, Спаситељу свом.
Пошто преподобни заврши прву годину свога пустињаштва у честим борбама са бесима, ђаво узе на себе облик једнога од Петрових слугу, који му је служио док Петар беше војвода у свету. И у таком облику ђаво дође и усрдно припаде к преподобноме, желећи да га пољуби, сав пун гадости. Затим севши, стаде плакати и говорити овако: Ми чусмо, господине наш, како си у рату био заробљен, и у Самару одведен, и у зломрачну тамницу закључан, и како те Бог молитвама светог оца нашег Николаја избави отуда и доведе у Грчку земљу. Дознавши за то, сви ми – твоји домаћи, плачући и ридајући, тражасмо те свуда, и обиђосмо градове и села распитујући за тебе. Пошто те не могасмо наћи ни сазнати где си, ми се дадосмо на усрдне молитве са сузама светом Николају да нам открије где боравиш ти, сакривено благо наше. И брзи свима помоћник, свети Николај, не презре молитве наше, него нам откри све односно тебе, те се ми, слуге твоје, веома обрадовасмо томе. А ја, предухитрујући све, похитах к теби, господину мом; стога хајде одавде кући својој, да би те видели сви који желе видети лице твоје и прославили због тебе Бога, који те чудесно избави из ропства и тамнице. А за безмолвије, за усамљенпчко молитвено тиховање немој да жалиш, јер и тамо има манастира и безмолвних места за пустињаке; и ти можеш изабрати за своје безмолвије коју ти драго обитељ. Осим тога и сам расуди по правди, шта Бог више воли од ових двеју ствари: да ли отшелништво у пустињи, по кршевитим раселинама и горама, које доноси корист једино отшелнику, или богоугодног и богонадахнутог човека који многима доноси користи, учењем својим обраћајући многе к Богу и изводећи их на пут спасења. Нема сумње, ово друго је боље, као што сам Бог сведочи у Светом Писму, говорећи: Који одвоји драгоцено од рђавога, биће као уста моја (Јерем. 15, 19). А ти знаш да су многи у нашем граду огрезли у безброј страсти и требају човека који их може побудити на покајање. Теби дакле, господине мој, предстоји велика награда од Бога, ако дођеш и обратиш их к Богу. Поред тога и нас, слуге твоје, који те љубе свим срцем, зашто презиреш, уклањајући се од нас и кријући се у овој пустињи?
Ово и много шта слично томе ђаво дуго говораше са сузама, те се свети стаде смућивати и, заплакавши, рече му: На ово место не доведе ме ни анђео ни човек него сам Бог и Пречиста Богородица, и ако не буде њихова воља и заповест да ја отидем одавде, ја нећу отићи. – Ђаво, чим чу име Божје и Богородичино, одмах ишчезе. И удиви се свети лукавству ђавољем, и оградивши себе крсним знаком предаде се молитвеном тиховању, уперивши ум свој к Богу.
Након седам година препредени враг се понова преобрази у ангела светла и са исуканим мачем у руци ставши близу пећине викну: Петре, слуго Христов, изиђи к мени, и ја ћу ти саопштити добру вест. – А ко си ти, упита светитељ, што желиш да ми саопштиш добру вест? – Ја сам архистратиг Господњи, одговори лукави, саблазнитељ, послан к теби. Буди истрајан! буди јак! радуј се и весели се, јер ти је од Бога спремљен престо славан и венац неувенљиви. Зато сада остави ово место и иди у свет, да би многима донео корист; јер и извор воде што је у твојој близини пресуши, по наређењу Божјем, да би изумрле без воде звери које наилазе на тебе.
Говорећи то, лукави враг беше послао другога демона да, по попуштењу Божјем, задржи течење воде. А свети Петар, будући смиреноуман, одговори на ласкаве речи ђаволове овако: Ко сам ја да к мени, смрдљивом псу, дође архистратиг Господњи? – Не чуди се томе, слуго Господњи! одговори бес. Јер у ова времена ти си превазишао Мојсија и Илију и Данила и Јова: Мојсија и Илију превазишао си постом; Данила – гмизавцима и зверима, којима си уста затворио; а Јова – трпљењем својим; и због тога ћеш се велики назвати на небесима. Устани и види, вода је већ пресахла, и брзо напусти ово место и иди у манастире што су у свету, а ја ћу бити с тобом и многе ћу спасти преко тебе, говори Господ сведржитељ. – На то светитељ одговори бесу: Нека ти је на знање, ја нећу отићи одавде док не дође овамо свагдашња помоћница моја, Пресвета Богородица, и усрдни помоћник мој у свима бедама мојим, светитељ Николај.
Чувши име Пресвете Богородице и светитеља Николаја, ђаво одмах ишчезе. А свети, познавши лукавство ђавола, а уједно схвативши и потпуну немоћ његову, помоли се Богу говорећи: Господе Исусе Христе, Боже мој! ево враг мој ричући ходи и тражи да ме прогута, но Ти моћном руком Својом ограђуј мене, слугу Твога. Благодарим Ти што ниси одступио од мене; молим Ти се, преблаги Владико, не остави ме до краја.
Пошто прође тај дан и наступи ноћ, преподобни заспа мало, и у саном виђењу јави му се брза помоћница хришћана, човекољубива Владичица, Пречиста Дјева Богородица, заједно са светим великим Николајем, и рече му: Од сада се више не бој, јер је Господ с тобом, и сутра ће те посетити истински анђео Господњи и донеће ти с неба ману за храну, пошто му је наређено од Бога да ти од овога дана сваких четрдесет дана у току целог живота твог доноси ману за твоју исхрану. – Показујући ману светом Петру, Пречиста Богородица му рече: Ето овакву храну доносиће ти анђео сваких четрдесет дана.
Рекавши то и давши светом Петру мир, Владичица отиде од њега. А свети Петар, павши ничице поклони се и пољуби место где стајаху ноге Пресвете Богородице и светитеља Николаја. Сутрадан, као што рече Пресвета Богородица, дође анђео Божји носећи небеску храну, предаде је светом Петру и оде. Заблагодаривши Богу и Пречистој Богоматери, преподобни Петар окуси од мане донесене му анђелским рукама, и толико се поткрепи њоме, да је могао четрдесет дана провести без хране. После тога, по истеку сваких четрдесет дана анђео доношаше светом Петру ману, и он се укрепљаваше њоме на четрдесет дана. И тако преподобни проведе у побожном самовању, посту и молитви педесет и три године. А престадоше и сва ђаволска привиђења, утваре и страшила, који спочетка узнемираваху Петра; и све замке ђавоље бише далеко прогнане од њега невидљивом силом Божјом. Проживевши на гори толико година, преподобни не виде лица човечијег, нити имађаше одеће да покрије наготу тела свог; нити имађаше ишта што је потребно људској природи, него му само небо беше покривач а земља постеља. Зато га је лети пекла сунчана жега, а зими се смрзавао од хладноће. И све то он трпљаше ради љубави Божје и ради будуће награде.
А када Господу би угодно да открије људима слугу Свога, Он то промислом Својим удеси на следећи начин. Ловац, неки, узевши лук свој и тоболац за стреле, крену у лов по Атонској Гори. Прошавши многа кршевита места и дубоке долине и шумовита брда, он стиже до места где преподобни Петар провођаше равноангелни живот. Када се ловац приближи томе месту, он угледа огромног јелена где истрча из луга и као некако играјући бежаше далеко испред њега. Угледавши дивног јелена, ловац га јураше цео дан, довијајући се како да га устрели. А јелен, руковођен Божјим промислом, стигавши над пећину преподобнога, стаде. Ловац пак, гонећи јелена, угледа где с десне стране јелена стоји наг човек, са густом брадом и косом која му је досезала до бедара, и телом обраслим у длаке као у звера. Угледавши преподобног, ловац се страховито препаде и наже бежати натраг. А свети Петар, видевши да се ловац даде у бекство, повика к њему громким гласом, говорећи: Зашто ме се плашиш, брате, и зашто бежиш од мене? Та и ја сам човек као ти, а не демонско привиђење, као што ти мислиш. Врати се и ходи к мени, па ћу ти испричати све о себи, јер те ради тога Господ посла овамо.
Чувши ово дозивање, ловац стаде, и са страхом приђе преподобном оцу. Светитељ ободри ловца, загрли га и пољуби у Господу, па севши с њим, стаде разговарати, подробно му причајући све о себи: како је као војвода био заробљен у рату, како је у граду Самари држан у тамници, како су га свети Николај и свети Симеон Богопримац избавили из тамнице, како је ишао у Рим и вратио се отуда, како се настанио на овој гори и како се борио са демонима, чиме се хранио и колико је година провео у усамљеништву; једном речју: исприча ловцу сав свој живот.
Слушајући светитељево причање, ловац се дивљаше и у исто време ужасаваше, па с умилењем рече: Сада разумех да ме Господ посети добротом Својом: Он мене недостојног удостоји да видим тајног угодника Његовог – тебе, оче. Од данас ја ћу заувек остати овде с тобом, слуго Божји. – Нека не буде тако, чедо! одговори му на то преподобни. Ти се најпре врати кући својој и испробај себе, да ли си у стању узети на себе испосничке и пустињачке подвиге. А испробај себе на овај начин: уздржи се од меса, вина, сира и зејтина, а пре свега уздржи се од жене своје, раздај имање своје убогима, усрдно се одај посту и молитвама, и испитај себе скрушеном душом. Тако проведи целу ову годину, а по истеку године дођи к мени, и што буде угодно Богу, то ће ти бити заповеђено.
Рекавши то, светитељ даде као залог ловцу благослов и молитву, и при испраћају рече му: Чедо, иди с миром, и тајну која ти је казана чувај и никоме не откривај: јер ризница која је позната многима, може бити покрадена. – Ловац се поклони светитељу и отпутова, славећи и благодарећи Бога што се удостоји видети тако великог угодника Божјег у телу и разговарати с њим. И када дође кући, ловац учини све како му наложи свети.
По истеку године, ловац узе са собом два инока и свога брата, и лађицом отпловише до обале, према којој се налажаше обиталиште светога Петра у пустињи. Изишавши на обалу, они се упутише право у ту пустињу. На путу ка пећини у којој обитаваше угодник Божји, ловац побуђен пламеном љубављу, похита испред осталих у пећину. Ушавши у њу, он нађе преподобног оца где лежи мртав на земљи: руке му беху прекрштене на грудима, очи лепо затворене, и остали делови тела чесно опремљени. Угледавши то, ловац се уплаши и, павши пред телом преподобнога, стаде силно плакати. А кад затим сапутници његови стигоше и угледаше тако дивног мртваца и друга свог где плаче над њим, упиташе друга: Ко је овај мртвац, и зашто ти тако горко плачеш за њим?
Тада им ловац са многим сузама и ридањем подробно исприча сав живот преподобног Петра, како је сам прошле године чуо из уста преподобног. Ова повест о чудесним делима преминулог оца испуни умилењем срца слушалаца, и они плакаху горко што се не удостојише видети жива тако великог слугу Божјег и поразговарати с њим. А брат тога ловца, у коме беше нечисти дух, чим се дотаче моштију светитеља Божјег, одмах се исцели. Оборивши га на земљу, демон громко повика: О Петре! зар ти није доста што си ме истерао из моје пећине? А сада ме изгониш и из овог обиталишта мог!
Рекавши то, он као дим изиђе из уста човека који лежаше као мртав. А после кратког времена човек устаде здрав и паметан, и рече своме брату: Благодарим ти, брате, што си ме довео овде на добро. – Затим исцељени понова припаде к моштима преподобнога са захвалношћу и целиваше их с радошћу. После тога сви заједно узеше чесне мошти угодника Божјег, снесоше их на обалу, положише у своју лађицу, и одвезоше их у једно доста познато насеље у Македонији. Ту се многи исцељиваху од моштију светитељевих. Чувши за то, епископ града дође са целокупним клиром, узе целебне мошти преподобног Петра, чесно их пренесе у своју епископију и, положивши их са мирисима у скупоцени кивот, погребе их у цркви, после тридневних и триноћних свенародних славословља Пресветој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, Богу – од целокупне творевине слављеном свагда, сада и увек и кроза све векове. Амин.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АРСЕНИЈА КОНЕВСКОГ
Блажени Арсеније беше родом из Великог Новгорода. Разгоревајући се Христовом љубављу, срце његово побуди га да остави свет и тражи безмолвни живот. У том циљу он се најпре удаљи у оближњи манастир на Лисјој Гори. Ту прође монашко искушеништво, постриже власи своје и постаде савршен инок: сва братија гледаху на њега као на дани им с неба образац монашког живота.
У души преподобног Арсенија одавна је живела жеља да посети свету гору Атон, и он искористи у том погледу долазак у Новгород неколицине атонских инока. Када ти монаси стигоше, он са сузама припаде игуману к ногама да га пусти у Свету Гору. Игуман дуго одбијаше његову молбу, знајући да би његовим одласком њихова обитељ изгубила много. Али напослетку не могаде не изаћи у сусрет сузној молби ревносног инока. Са благословом отачким Арсеније радосно пође на пут, и срећно стиже у Свету Гору, где би с љубављу примљен од игумана Јована. Настојатељ наложи дошљаку да се подвизава с братијом у општим трудовима. Стога Арсеније прође редом сва манастирска послушања, почевши од сечења дрва и печења хлеба. И свако послушање он извршаваше са необичним смирењем и послушношћу, сматрајући себе за најгорег међу братијом. А када игуман дознаде да руски дошљак зна правити бакарне судове, запосли га преимућствено тим рукодељем. И у дубоком безмолвију он прављаше судове за манастирске потребе. Томе је посвећивао цео дан, а ноћ је проводио у молитви, једва допуштајући себи мало одмора, пошто беше снажан и храбар. Он је бесплатно радио не само за своју обитељ него и за друге светогорске манастире; јер су му одасвуд доносили бакар за прављење судова, чим се само беше рашчуло за његов занат. Не зна се у којој се управо обитељи подвизавао преподобни Арсеније, али је највероватније у Русику, пошто је то било опште уточиште за све руске дошљаке.
Бојећи се да мноштво оних који су долазили к њему не оптерети братију његове обитељи, он доби благослов од свога игумана да обиђе све манастире Свете Горе, да би се потрудио на корист свакога од њих, не ради злата и сребра него ради спасења душе. И у таком подвигу он проведе још три године. Тада га обузе жеља да се врати у своју рођену земљу, да би тамо основао манастир у славу Мајке Божје, ка којој је имао усрдну веру. Арсеније стаде молити игумана да га пусти у отаџбину. Игуман, пун духа прозорљивости, пророчки му рече, да ће Господ преко њега подићи манастир у северној земљи, који ће се молитвама његовим спасти од многих демонских искушења и сујеверја. Настојатељ га родитељски благослови двоструком иконом: на једној страни је била икона Владичице са Предвечним Младенцем, а на другој – нерукотворни лик Спасов. Поред тога он му даде и општежићни устав Свете Горе. И отпуштајући га, овако се мољаше над њим: Боже отаца наших, погледај са престола славе Твоје на слугу Твога Арсенија, да би на њему свагда почивала благодат Духа Твог Светог и био с њим благослов Твој.
Године 1393. блажени Арсеније се врати у Велики Новгород, носећи са собом дивну икону из Свете Горе. Ту се он јави архиепископу Јовану, исприча му све шта је с њим било у Светој Гори, и замоли од њега благослов да на северу сагради обитељ у име Рођења Богородице. Владика га отпусти с миром, и Арсеније са иконом Богоматере отплови у Ладошко Језеро. Пошто проведе неко време у Валаамском манастиру, он реши да иде у још усамљеније и безмолвније место, и промислом Божјим стиже на пусто острво Коневско. Ту основа Коневски манастир, одакле претходно прогна нечисте духове из старог идолишта.
Пошто устроји манастир и напуни га братијом, преподобни Арсеније опет крену у Свету Гору Атон. – То би при новгородском архиепископу Симеону -, и задржа се у своме странствовању. У то пак време настаде велика оскудица у његовој обитељи, те братија, притешњени глађу, хтедоше да се разиђу. Но један од стараца, по имену Јоаким, украшен побожношћу и седином, узиђе на оближњу гору, где се најпре подвизавао преподобни, и мољаше Небеску Хранитељку – Мајку Божију, да им пошаље насушни хлеб. После дуге молитве старац задрема, и у лаком сну јави му се Мати Божја у небеској слави, и рече му тихим гласом: Не тугуј, старче, него кажи братији да се не разилазе из обитељи, јер ће убрзо стићи к вама сам Арсеније са изобиљем свега што је потребно обитељи.
И стварно, сутрадан доплови Арсеније са две велике лађе и довезе мноштво намирница. После дугогодишњих подвига, преподобни Арсеније у дубокој старости предаде Господу чисту душу своју 12. јуна 1447, на дан преподобних: Онуфрија и Петра Атонског, чијем је примеру следио.
